RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Consecration & Ana Never, Dom omladine Beograd, 30. jun 2006.

 

ImageBilo je to u nedelji prijemnih ispita. Onih navodno najozbiljnijih, za koledž. Mladi ljudi u redovima, neizvesnost... Bio je kraj radne sedmice u kojoj se letnja temperatura lagano zahuktala. Bio je i poslednji dan srednjeg meseca u godini, najava juloavgustovskog gradskog mrtvila. Svetski Kup je dogurao do 1/4 finala, tako nešto. Zidanova familija nije bila napadnuta azurnom deskripcijom. Sve ostalo, manje-više vlažno.

 

Retko praktikujem dugodnevna planiranja po pitanju domaćih koncerata. Ne zbog korišćenja maskare i ajlajnera. U stvari, retko odlazim na domaće idejne umotvorine. Prosta nezainteresovanost ka daleko-središnjim (?!) Prestolonaslednicima i TT sindromima. Sa sve pivom, ali bez respekta. Jedini respekt ka Banetu i njegovoj blagonaklonosti domašne opskurnosti. Ako je do podataka, isto veče je nastupala simbioza kompozitora i filmskog junaka, ne sa Kavkaza, ali iz ovih krajeva. Leopardova koža, možda pripadnik Orce. Dakako. Ne znam dalji tok. Važnije je da su u posedu kvalitetni bootlezi artista Hitler's Bikini i Your Mum Is A Pidgeon Hole. Nedavno nabavljeni, ovlaš. Kao i limited singlica likova ''Did Your Stupid Imaginary Dragon Do What I Just Think He Did...

 

Naoblačilo se i kišica je počela da zbori. Za promenu idealno, poput majušne najave ipak posebne večeri. Namera mi je bila da dozovem različite poznanike. Ne da bih bio flajermen, nego da se prozbori koja, a i ako svako deli sa drugim ''svoj event'' bolje za onog drugog, trećeg... Ok, nisam uspeo da pridobijem hip-hop drugara, a kamoli: ''Hej!, šta ti je to sad, Miloše?!" drugarku, no bilo je odziva. Nasuprot, išao bih podignutih ruku na Bičarke i Lollobrigida, no ajde, svako na svoje.

 

Od prvog trenutka saznanja o gigu, potajno sam priželjkivao da AN nastupi druga. Tako se i odigralo. Nije bilo baš najjasnije ko će prvi, ali želje su želje. Nisam znao za Consecration momke. Drugar priča o oduševljenosti njima, slušao ih dvaput. On nije znao za AN. Razmenili smo njihove myspace strane. Pretpostavljam da Consecration broji duži koncertni staž nasuprot kolega iz Subotice. Imaju odgovarajuću bend fotku na "svom prostoru", ništa napadno. Jednostavno to su oni, u svim muzičkim uticajima koji su pobrojani s leve strane. I to je sasvim u redu. A i mešalica uticaja je prikladna. Nisam neki pristalica doom-metal vokalizacije ili instrumentacije, stoga koncentracija nije bila na nivou. No, primetni su bili simpatični after-post-rock pasaži, varijacija ritmike, prilaza i razrade. Istovremeno, reče drugar: ''Molim te, bez podele po žanrovima''. Nije ni bila namera. Ljudi pristojno variraju između nojzi ambijenta protkanog doom alternacijom sa ili bez dobrog ozvučenja i opreme. Valjda svetla budućnost u takvom nekom grošu. Detalj koji je odvlačio pažnju bio je preeksplicitno iščekivanje drugog & glavnog mezimčeta večeri.

 

ImageU maniru najpoželjnije promene atmosfere i enterijera (neprekidno tupkanje klompi od strane Dr. u zaustavnoj koloni bolničkog restorana), vizuelni i zvučni bukvar četvoro momaka iz SU osvanuo je u potpunoj glorijalnosti namenjenoj čulima. Negde u unutrašnjosti male sale, Ana Never je započela sa ispredanjem jednog puteljka koji je one ljude spremne da ga isprate odveo na sličnu deonicu poput, jednog u celosti, Miyazakijevog ostvarenja. Neformalno poređenje, kakogod, protkano uzdasima i helijumskom srećom u utrobi animirane, ovog puta, zvukovničarske bajke. Možda ne poznate svakom ponaosob, valjda tako i treba. Iako je korišćenje video zapisa + projektor + platno postala uobičajena globalna koncertna pojava, nismo u prilici da redovnije ispratimo ponuđenu gledaj-slušaj-izroni respiraciju. Kud i kamo (pre)odgovarajući pejzaž - čovek - kamera - čovek - pejzaž celuloid ispratio je pravilnu ''zloupotrebu'' git. efekata i bubnjarskog violončela, do te mere da ''blagovijugava nepomičnost'' jeste opis slušne veridbe sa AN. Pomalo skriveno (bez bidermajera) učesnici su neplanirano i svrsishodno zurili obalom bine. Dugominutne, primetno sporo-razvijajuće praštave git. kompozicije popunjavale su i onu prazninu u skeptičnom sudu prisutnih, nedozvoljavajući ni pukotinu čovekovog vizuelno-zvučnog razmišljanja.

 

Reče neko nedavno kako AN nije za ove prostore ili ovi prostori nisu za nju. Ma daj, burgija nije za glavu (Pi?)?! Izvesni bendići iz Estonije, Kostarike i sa Tajvana pašu svom lokalitetu?!? U Zairu se, između ostalog kriju dve kvalitetne indijanštine. Eto, i tamo. Da li avganistanski Burka Band ima pravo glasa?! Nemojmo o prostorima ondak, komšo. Post(emotikus)rokić je vanteritorijalna preraspodela u ''ja te volim-ti me ne voliš-oni su (ne)gotivni'' stadu. Nema tu kojekakvog mesta za ograničeno-prostorno zaklinjanje. Da ne mešamo srpsko, no, ako se ne daj Bože pomenu Stonsi, RHCP ili J-Qvaj ondak nije ni za njivu (stado). Oralno.

 

Ne toliko važno da li je AN rip-off GYBE! ili čega već, koliko, da li ćemo drugopomenute čuti naživo. Dotle, živi utisak o upucavanju (.cro) sa AN je višeslojan. Reče mi kolega, imam višeslojnu majicu. Aman čovek. Uostalom isploviše unaokolo komentari tokom nastupa: "Gitare im cvile", "Visoka im rezonanca (štagod)", "Fali ti jedna žica", "Zapevala bih s njima" (nema reči đevo, možda samo cvileći), "Iznenađen sam", "Šta radi bubnjar?!". Puno zapažanja i pitkanja Gospodo. O-i se valjda iznalaze unutrašnjom istragom. Išli su i na bis nakon predragog dlanovanja preostale nekolicine. Zasluženo i potpuno.

 

Naposletku, dražesni udarac gornjeg desnog ekstremiteta u levo plućno krilo. Više puta AN. To je pasaž.

 

Autor: Miloš Stefanović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement