RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Interview: Kralj Čačka

 

Kako živiš, tako sviraš

 

ImagePojavio se pre izvesnog vremena na beogradskoj sceni. Dolazi iz Šumadije, iz Čačka. Krunisan je u provinciji. Ima veliki cilj ali nije pretenciozan. Ima talenat ali se ne razmeće. Ima dobar repertoar ali mu se ne žuri mnogo. Brojke su nešto čime se ne bavi, važna mu je suština. Ipak, osvojio je vrh top liste demo bendova web sajta Harizma, Popboks mu je poklonio pažnju u rubrici Scena, o njemu se sve više čuje i priča. I dok nije izvesno kako će šira publika da prihvati ovaj dijalektički spoj ruralno urbanog, akustičnog folk bluza, interpretirano u maniru koji u staru formu unosi nov sadržaj, sigurno je već postao neka vrsta kulta. Plastelin vam u ovom broju sa ponosom predstavlja intervju sa samim Kraljem!

 

Plastelin: Otkud ime Kralj Čačka? Da li tu ima nešto više osim toga što je ime atraktivno? Pretpostavljam da nije slučajno što se zoveš Kralj Čačka?
Kralj Čačka: - Postoji više motiva zašto je to ime izašlo na površinu. Prvi i možda najbanalniji je taj da imaš ego, i sad hajde nekako da spakujemo i definišemo svoj ego, sa verom da ako njega definišemo da ćemo moći da ga se otarasimo. Drugi razlog može da bude taj, jednostavno, što u čitavom ovom globalnom sistemu u koji mi treba da upadnemo dolazi do centralizacije svih mogućih kulturnih, političkih i otalih stvari. Kralj Čačka bi mogao da bude neka vrsta decentralizacije situacije same. Hajde da obratimo pažnju na neke marginalne stvari. Hajde da vidimo šta se dešava na margini, jer su neke osnovne i prave vrednosti zapravo potisnute. Ako pogledaš šta nam se direktno nudi preko TV-a, raznih medija, novina, imaš taj upliv nekih stvari koje su kič karaktera, bilo da je to MTV, bilo da je to Pink, to je ista stvar, samo što je MTV tehnički na višem nivou.

 

Meni je palo na pamet kako je ime na neki način ironično, zato što se pominje Kralj kao King of rock'n'roll i Čačak kao nešto strogo lokalno. A sa druge strane ime je takvo da bi zgražavalo one čistunce koji su vrlo negativni prema svemu domaćem iz raznoraznih razloga.
- Ima više aspekata, možda nisam u stanju da sve navedem, ali i ja razmišljam o tome. Pustiš, i onda razmišljaš zašto. To je igra jedna.

 

Pretpostavljam da uopšte nisi mnogo razmišljao, samo si dao ime?
- Razmišljao sam ali mnogo više apstraktno nego ovako. Postojala je neka misao. E sad, kasnije, kada se ta misao razvijala, videlo se da tu postoji više aspekata i različitih tumačenja.

 

Tvoj raniji bend, "Disko Klackalica", u kojem si svirao sa Gojkom ("Krš", "Elektrolasta"), takođe iz Čačka, pretpostavljam da nije bilo nekog vakuma između Kralja Čačka i "Disko Klackalice", s obzirom da je prošlo dosta godina između ta dva poduhvata. Šta si radio u međuvremenu? Kako je Kralj Čačka povezan sa tim što si ranije ranije, jer je, čini se, bitno drugačije? "Disko Klackalica" je bila prilično girtarska muzika, nojz.
- Fina je to muzika bila baš, ali čovek razvija svoju percepciju i razvija čula, i onda dođeš do toga da jednostavno ne zadovoljavaju neke takve stvari. Teško mi je danas sa ovom svešću, vrlo teško da slušam sve što ima distorzirani prizvuk. Jako mali broj stvari mogu da slušam od toga. Sad, šta se tu desilo? Pretpostavljam da se čovek zasiti. Tražiš se prosto. Ako to nije jednostavno stvar za sebe, onda prosto tražiš neki smisao. Postaješ osetljiv na različite zvukove oko sebe. Električnu gitaru može da zameni škripa automobilskih guma napolju ili neko gradilište koje ima za cilj da sruši neku zgradu.

 

Da li je tu bilo međuprelaza, ili je to bio u pitanju jednostavan rez?
- Kad si mlad imaš potrebu da, u jednoj tako maloj sredini kao što je Čačak, izbaciš sebe i pritom da možda i upoznaš sebe i da vidiš gde si i šta si i ko si. Postojala je pauza između "Disko Klackalice" i ovog danas. Prošlo je dosta vremena, ja sam se dosta upoznavao sa različitim muzičkim pravcima. I onda, krajnje marginalno, ništa pretenciozno da te povuče pa da se prihvatiš toga, već neke stvari koje ti kao individua osećaš. Onda se hvataš za neke stvari koje su ti bliske, koje osećaš, u kojima nešto vidiš, ako ništa bar dobru temu za razmišljanje. Postojala je ta distanca. Da je Gojko bio tu, pošto je otišao u London, studirao, pa je Čačak malo mesto, provincija u kojem ne možeš tek tako da se ispoljiš, užasno je kompleksno tehnički realizovati bilo šta, a evo i u Beogradu ovde, ako si na margini, a na ovo gledam kao na totalnu marginu. Ti nemaš toliko uslova da se izraziš. Ovo je sve krpljenje što mi radimo. Koliko bi to bolje izgledalo da su uslovi drugačiji, možda bi onda izgubili ono što sad imamo.

 

Ali tvoja muzika ne zahteva puno u tehničkom smislu, akustična svirka...
- To jeste, ali to je sad, malo se svira u tom smislu, malo se ide prirodno. Hoću kontakt sa instrumentom. Malo ima tih stvari.

 

Zanatski momenat svirke...
- Jednostavno, mnogo si bliži sebi kada si u direktnom kontaktu sa nečim. U ovom slučaju, pošto je muzika u pitanju, sa instrumentom. Mislim da si tako mnogo bliži sebi nego da radiš preko tastature, dirke itd. Opet, ne mora da znači, može ideja da bude bliža tebi, pa da dirka, taster bude provodnik tvoje ideje. To je individualna stvar, ali meni je ovo bliže. Bliže mi je organski.

 

Kako pišeš pesme? Da li postoje autobiografski momenti? Recimo, pesma "Noć za dan" je narodnjak, bar ima neke karakteristike, ali opet, sa druge strane, potpuno važi kao neka boemska urbana priča. I taj kontekst pominjanja povratka na selo, na "topla meka brda".
- Ima i jednog i drugog. Ne znam koliko sam ja objektivan da ti odgovrim na pitanje.

 

To je na neki način kao sa Tom Waitsom, niko ne zna da li čovek stvarno pije ili je sve to deo imidža, neke priče koja bez obzira ostaje autentična, ostaje umetničko delo.
- Ali prepoznaš iskrenost. Tu ne može niko da te laže. Niti možeš da lažeš, osete ljudi to. Ta "Noć za dan" je upravo takva kakva jeste. Ja sam samo provodnik koji je to na jedan apstraktno emotivan način doživeo, osetio i imao potrebu da izrazi, da izbaci to iz sebe, radi upoznavanja samog sebe, ali i okoline. Imaš potrebu da upoznaš svet oko sebe, gde si, šta si, ko si, odakle si, šta je sve ovo oko nas, jer vidiš da ne štima nešto.

 

U pesmi postoje dva nivoa, sama priča i to drugo, što predstavlja neku vrstu ozbiljne umetnosti?
- To nije ništa novo - to je stara stvar. Samo što je niko nije radio na taj način. Upravo iz razloga uštogljenosti samih muzičara, proizvođača pesama. Ali mislim da bi stvari mnogo drugačije izgledale kada bi sami sebe shvatili. U istorijskom, psihološkom, filozofskom, kakvom god hoćeš smislu, kao jedan narod koji pripada tu, ne možemo da pobegnemo od toga. Politika me ne zanima ali to je stvarno tako, to je prirodno. To je i neka vrsta traganja za samim sobom, za svojim nekim identitetom, smislom.

 

Imaš li utisak da je to što radiš nešto sasvim novo, da bi tek trebalo naći neko adekvatno mesto toga u stanju stvari kod nas? Recimo, da sviraš metal ili rep znao bi gde je tačno mesto te muzike. Da li znaš gde je mesto tvoje muzike?
- To je takođe problem što uvek imamo neku potrebu da sve definišemo, da nešto klasifikujemo, da negde svrstamo. Stalno hoćemo da sve znamo. Ne znam stvarno, ovo je negde tek na početku nekom, ne znam šta će se dalje odvijati. Vrlo sam skeptičan. Može da se izvodi bilo gde ali sa intervencijama, da li muzičkim, da li scenografskim. Ne bih pravio kompromis u tom smislu da to zamenjujem za neki komercijalni zvuk.

 

Ja bih reko da tu ime nečeg i filmičnog, i dramskog, a i dovoljno je i samo po sebi. Dakle, može da funcioniše u sva tri medija.
- To mi je negde neka, u tehničkom smislu, zvezda vodilja.

 

Po formi liči na Tom Waitsa, imaš li nešto o njemu da kažeš?
- Može da bude neka vrsta komuniciranja preko sličnosti i senzibiliteta, svi imamo neke srodnike bilo u svetu pozorišta, kniževnosti, filma, slikarstva, bilo čega, kroz to pokušavaš sebe da pronađeš. Ne samo to, dosta drugih stvari je uticalo. Šaban Bajramović, Zvonko Bogdan, taj neki prirodan odnos prema muzici, prema stvarima. Interesovanje za pozorište je laičko, ali je jedna meni interesantna stvar. Ima jedan jako dobar lik, Aron Lebedev se zove, to je jedan Jevrejin, na jidišu peva. Ne znam šta je tačno, dobio sam kasetu pre nekoliko godina i s vremena na vreme slušam. Jake bliskosti tu ima, to je neverovatno kakva je to konekcija, osetiš nešto u čemu se prepoznaješ. To je kabare, jevrejski kabare u Nemačkoj, 20-ih i 30-ih godina. Možeš misliti kako to izgleda. Jako retka stvar, to nigde nisam našao da čujem. Imaš tu čoveka preko koga ostvaruješ komunikaciju. Meni je to jako bitno, napraviti u ovom vremenu, gde je komunikacija potpuno ubijena među ljudima, jer živimo kao da smo u zatvoru. Zašto si imao u istoriji sve te pokrete, impulse u društvima. Iz razloga što se to živelo, volelo. Voleli su se ljudi, koliko se mi sad volimo, koliko se poštujemo i cenimo. Potreba za komunikacijom je jedna najnormalnija stvar, za nekim razumevanjem na jednom višem nivou, to nam nedostaje. Imao si u period tog nekog komunizma, o kome mi ne znamo ništa, znamo ga onoliko koliko smo zainteresovani, preko kulture, knjiga, priča. I čini mi se, bre, da je Beograd bio mnogo urbaniji, stvarno mi se tako čini. Jesto da je bilo pritiska, bilo je tog komunizma, Tita, nisi smeo da zucneš, nisi smeo da ideš u crkvu, ali taj produkt, s jedne strane ta stisnutost, s druge otvorenost... Ne kažem da danas Beograd nije urban, ali po meni prilično poseljačen. To je sve posledica nekontinuiteta vrednosti tradicije i svega što ide uz to. Ubeđen sam u to. Na primer, da smo imali i razvijali našu tradicionalnu muziku, u tom smislu, hipotetički, da smo razvijali to, jer ako ne sublimiraš kroz svoj mehanizam, ne digneš ga na viši nivo, to onda sve pada u vodu. Ako već 50-ih godina imaš uticaj džeza kod nas, što smo tad mi kombinovali, sa tolikim motivom, sa muzičkom tradicijom kod nas. I onda se tek 90-ih pojavljuje World music kao pokušaj kada je sve zasićeno, pa hajde da čujemo nešto drugačije. Ne znamo šta ćemo više od sebe pa daj nama nešto sa istoka. Ja imam neke snimke, Šaban Bajramović 60-ih godina, to je Kuba, čista Kuba, a kad je Kuba postala popularna u svetu. Misliš da je on znao za Kubu?! Bolelo ga dupe za Kubu. Daleko je bila Kuba, mnogo dalje nego danas. Reč je o kontinuitetu, džez ima svoj kontinuitet kao neka forma, klasična forma ima neki kontinuitet, ima jak kontinuitet, to je za divljenje. Danas, siguran sam ima kompozitora, mada vrlo retko, koji uspevaju da pronađu neki put a da to nije moderno po svaku cenu. Ništa nije novo. Ovo što ja radim nije ništa novo. To je samo jedan pokušaj sublimacije prživljen kroz neki naš sociološki karakter koji nosimo na leđima. To je neki vid komuniciranja. Ne možemo da komuniciramo jer smo zatvoreni. Imam potrebu za nekom višom komunikacijom.

 

Zanimljiva je ta ideja da možeš da slušaš kavlitetne narodnjake?
- To nije više narodnjak, to je život. To prevazilazi muzičku podelu, klasifikaciju. I svaka takva stvar je dobra, koja prevaziđe žanr. Sama ta potreba za ljudskošću i ljubavlju u najširem smislu reči, kod individue stvara to, ako je neko talentovan, stvara to da tebi neko kaže na taj i taj način, i to it osetiš. To imaš kod Šabana Bajramovića. To imaš kod Zvonka Bogdana, u nekim najmarginalnijim snimcima, ne u ovim poznatim, gde je recimo tekst pisao Đura Jakšić a muziku komponovao Binički, ti tu vidiš život, ljubav. I onda dođe neko i pevati ovo, ono. To smo mi trebali da razvijamo. Taj kontakt. Ne samo mi, nego čitav svet.

 

Ono što se dešava u Americi, taj spoj kantrija sa rokom, taj takozvani alternativni kantri, koji mogu da svare i studenti, gde je amerikancima lakše da prebace tu barijeru između kantrija i roka, mnogo je teže sa narodnjacima i rokom ovde. Postoje ljudi koji ne samo da ne slušaju narodnjake, već i svu domaću muziku.
- Dosta ljudi ima odbojnost prema narodnoj muzici zbog Pinka, zbog te neke turbo folk industrije, a ti kad čuješ takve neke ličnosti koje su pevale 50-ih, 60-ih, to je kultura za ovo danas. Kad čuješ Maru Đorđević, kad čuješ Nadu Mamulu, kad čuješ Cuneta Gojkovića, to je kultura, To bi trebalo da bude srpska tradicionalna muzika. Iako ima tu dosta pesama koje su novokomponovane, pisane u gradskoj sredini. Ali i ima dosta pesama koje su sublimirane kroz neki muzički uticaj, da li je to kvartet neki, kvintet, neki orkestar ovaj ili onaj. Od toga se moglo ići dalje, ubuđen sam da se moglo ići u totalno razbijanje forme, i da to bude jedan izraz. Ali to se nije radilo. Bilo je pokušaja. Imam jedan fantastičan album, to je sad etno, World music, Duško Gojković, on je radio sa trubačima, mislim da je sa Bobanom Markovićem radio taj album. To je opasan album. Fantastično je sublimirao džez kroz etno.

 

Sad mi je palo na pamet jedno blic pitanje, kad si spomenuo Bobana Markovića, šta bi bilo kada bi B92 hteo da objavi tvoj album?
- Pa, ne verujem da bi B92 objavljivao moj album, to znam sigurno. Kad bi hteli, nema problema.

 

B92 pokušava da napravi neku vrstu revivala onog što smatra da će pomiriti urbano i folk na neki svoj način.
- Njima je ovo banalno ili - ne banalno - lucidno. Ne znam, ne mogu ništa tvrdim sada, još sam u problemima, još mi treba kontrabasista.

 

Kontrabasista treba svaki put da nosi kontrabas na probe, nije li teško naći takvog?
- To je jedan dodatni problem, to je analogna muka.

 

Autor: Miloš Trifunović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement