RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Johnny Cash - American V: A Hundred Highways (Lost Highway/American, 2006)

 

ImageNa prošlom albumu pevao je "We'll meet again, don't know when, don't know where", i to je zvučalo istinito. Cash je već dugo bio bolestan, i znao je da je kraj blizu. Jedino nismo znali, mada je to u današnjem svetu vrlo predvidivo, da će nam se tako brzo ponovo javiti sa novim izdanjem koje uključuje nove pesme, tri godine posle smrti. Zapravo album je već bio u poludovršenom stanju, kasnijim nasnimavanjem se došlo do gotovog proizvoda.

 

Bolest koja napreduje i čovek koji se bori za svaki nov dah, smrt njegove žene, jedan mit koji je film Walk the Line samo još više promovisao kao jedan od mitova vezanih za Casha, album se neizbežno prilikom slušanja vezuje za te motive koje pokušavamo da otkrijemo u pesmama. Ali ovde je drama, kao i uvek kod Casha, stvarna, bez obzira da li je opevana svojim ili tuđim rečima. Drhtav starački glas na ivici snage je ono što pored očekivanih stvari vezanih za njegov glas, mračan, dubok, mudar, pripovedan, dodaje dosta na tu dramu. Pretpostavka da je ovo neka vrsta muzičkog testamenta može da se javi kao obavezna asocijacija. Međutim, ako to i jeste slučaj, to se ne vidi tako direktno po muzičkom sadržaju koliko po svemu što nema veze sa muzikom kao takvom.

 

Na albumu nema populističkih obrada tipa Rusty Cage, Personal Jesus, po kojima ga pamte oni koji su se u praćenje Casha uključili iz neke sasvim druge priče. Rick Rubinovi aranžmani dakako se ipak javljaju, smatrali ih suvišnim, ako preferirate ogoljenu verziju instrumentarija svedenog na akustičnu gitaru ipak se mogu voljno ignorisati i stvaraju utisak da od takvog viška glava neće boleti. Podnaslov American V je na mestu, po svemu ovo je nastavak jedne iste serije započete sa American Recordings.

 

Smrt, vozovi, bog, omiljene Cashove teme dolaze kao nešto očekivano. Boj je tu prisutan kroz molitvu (Help me), da se izdrži još malo, u naročito teškom trenutku. Bez filozofije i sa mnogo emocijalne jasnosti i tihe intenzivnosti, ova balada se sluša u tišini i bez prekida. God's Gonna Cut You Down dođe kao neka vrsta bluesa, ritmički snažniji komad, i u mašti nekog laika po svom naslovu priziva slike iz western filmova. Bog je osvetoljubiv i njegova pravda je neizbežna, ali ne zato što George W. Bush tvrdi isto. Like the 309 je još nešto za kompletiranje Cash mitologije, možda čak poslednja njegova pesma o vozovima, od toliko postojećih, crnohumorna pesma o poslednjoj vožnji na vozu 309, "me and my box on the 309", sve jasno. If You Could Read My Mind je vrlo dirljiva ljubavna balada, koja zaslužuje svako ježenje. Further Down je sledeća i iako nisam siguran o čemu se radi siguran sam da sadrži mnoge teške istine. On the Evening Train nas vraća ponovo na prugu u melanholičnu vožnju sa Cashom koji nam opet pripoveda jednu običnu priču, svakodnevnu ali poučnu i potresnu. I Came to Believe je još jedan gospel poput onog sa početka, jedan bluz svačijeg života. Sa autoritetom neposrednog očevica koji je slučaj o kome je reč otpevana je i A legend In My Time, pogodna za kafanske ispovesti ujedinjenim dejstvom viskija i muzike.

 

Da ne prepričavam dalje, ako se dobro snalazite sa ovom materijom, sigurno vam neće biti problem. Sa povratkom country muzike u oblast kreativnog i autentičnog, čak i novog, kao i oživljavanju singer-songwriter pristupa muzici, Cash pokazuje kako stari majstori zanata to čine. I zaista, kao da pogođajući ono najljudskije od ljudskog može da dosegne duše svih, bilo gde i bilo kad, potpuno svejedno, i da govori u ime svih, kao prijatelj, otac, odmetnik, pre svega čovek sa moralnom pričom.

 

Autor: Miloš Trifunović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement