RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

3in1 - Constellation 2006. vol. 1.

 

GLISSANDRO 70 - Glissandro 70
FEU THERESE - Feu Therese
CARLA BOZULICH - Evangelista (sve Constellation, 2006)

 

Meher Baba - koji je (ne)očekivao uticao na mnoge rok umetnike (Pete Townsend, David Sylvian - posebno, etc.) je u knjizi "Sve ili ništa" (opet David Sylvian: "Everything and Nothing") naveo da postoje tri tipa učenika, tragalaca, dodavši potom njihova ustanovljena određenja. Ali, upravo me njegove definicije tipa učenika i tragalaca odavno asociraju na pristup ljudi koji čine diskografsku kuću iz Montreala: Constellation. Da budem jasniji: njihov pristup prema sebi i prema svetu me asocira na tu vezu. Elem, Baba veli da je treći tip učenika onaj "koji daje i ne zapitkuje", a opet treći tip tragalaca je "onaj koji je nadahnut". Rad ovih ljudi je povremeno, pa skoro alhemičarsko-magičarski, uspevao da na jednom mestu okupi umetnike koji su gotovo nestvarno čudnovato uspevali da prenesu preko muzike nešto najbliže samoj prirodi življenja. Barem je takvo moje mišljenje, na koje svakako imam pravo.

 

Posle zimske pauze Constellation je krenuo sa očiti(ji)m reformama, svestan da lovorovi venci nisu večni i da su neizbežna ponavljanja kamen oko vrata koji se ipak može na vreme uočiti. Pogotovo u vreme kada je maltene svaki dan na raznim stranama sveta nicao po jedan bend koji je ličio na GY!BE (ipak, zaštitni znak etikete, voleo to ili ne ko do prizna), a opet nije bio GY!BE. O jednom albumu (onaj do kojeg sam namerno prvog došao) ste, nadam se, već čitali - u pitanju je bila sjajna ploča "Black Ox Orkestra" i arhiva Plastelina ga vredno čuva. Bez strahotne tenzije da će inkvizicija post-rocka tražiti svojevrsni autodafe, čitav tim koja tvori čitav ovaj "zamajac": bendovi, studio Hotel 2 Tango i duo koji ga zvanično vodi (Don i Ian) su se upustili - svako na svoj zaseban način, u nove avanture. Krenulo se u još neko (ako je moguće) prekombinovanje sa članovima, restauracija zgrade i prostorija, web sajta, pa i zvaničnog loga, a takođe i sa nekim popravkama i dopunama u već pomenutom čuvenom studiju u kome više ne snimaju samo ekskluzivci Constellationa, već i ostala montrealska nezavisna i ne samo nezavisna klika. Kada sam Dona pre koji mesec pitao da priloži svoju i Ianovu listu za Plastelin - odgovorio mi je da je Ian sa Silver Mt. Zionom non-stop na nekim svirkama, a da on sam jedva diže glavu od posla. Posle toga je stigao još konkretniji dokaz. Sa diskom Carle Bozulich nije stiglo samo uobičajeno Donovo propratno pismo (koji me je mejlovao da je disk poslat), već novi čovek - očito kao neka vrsta ispomoći.

 

ImageGlissandro: No, da krenemo redom. Glissandro 70 je projekat Sandra Perrija i Craiga Dunsmira, nastao kao part-time eksperiment iz 2003. i sada je za potrebe ovog albuma "razrađen". Sandro Perri je veliki i beskompromisni mish-mash eksperimentator koji je već objavljivao za Constellation kao Polmo Polpo (radio je i za Alien 8) i za divno čudo nije iz Montreala već iz Toronta, dok je Dunsmir član Guitarkestra. Priznajem da me je ovaj album na prvo slušanje pomalo začudio svojom "uplifting" atmosferom koja na momente priziva gitarski background koji nije zaobilazio ni Talking Heads, a opet i šetao se od afričkih asocijacija pa do radova Michael Brooka - još jednog sjajnog Kanađanina. Naslovna numera "Something" jeste u stvari taj audioweb log i zaista podseća na neke Brookove radove prvenstveno svojom toplinom. "Analogue Shantytown" svojim minimalizmom više nagoveštava, sve dok se ne raspeva i bio bi idealan soundtrack za neki "afrički film". Bolan Muppets ima fantastičan naziv i mogu da zamislim samo koliko bi otvorenih usta ostavio na nekoj glem rok žurci. Portugal Rua Rua je zbog svog vokala, možda i na neki neobičan način najbliži ideji klasične skladbe, ali i to se vidi tek kroz durbin. Album se završava neverovatnim, pa usuđujem se napokon da izustim - skoro kraut jam sessionom, umešan sa svim svačim od duba, pa do tribalno vokalnih loopova i kojekakvih uslovno rečeno mantri. Mislim da bi NEU voleli ovo da čuju, a možda i Stereolab, ako se oslobode i snime nešto pod pseudonimom. Brilijantni završetak nečega što se otkriva po prvi put na CST etiketi. Idealno letnja ploča, koja i od ne-leta, ume da napravi leto. Videćemo za mesec-dva...

 

ImageFeu Therese: Kombinatorika je vezana i za Feu Therese, a opet i ovaj album je sastavljen od 5 skladbi i premašuje G70 (36 minuta) za 4-5 minuta. Ovoga puta štambilj su izlupali članovi FLY PAN AM i Alexandre St. Onge iz neprevaziđenih Shalabbi Effect. Sam početak diska sa "Ferrari En Feu" će vas opredeliti da li ćete izabrati da nastavite slušanje ovog albuma ili...

 

Nakon skoro trominutnog cijukanja ili zujanja i uopšte najave blagoslova/iritacije (što bi trebalo du bude simulacija, "ferarija"... je l' ?), bend se upušta u pomalo i klasičniju vožnju nego što bi se očekivalo, ali sve je na svom mestu, kao što se da i očekivati. "Mademoiselle Gentleman" zvuči kao Public Image naslušan Canom (a može li drugačije?) u periodu Metal Box (još jedna asocijacija na poslednji live Shalabbi album): vraćaju se u carstvo bendova Section 25, In Camera... "Tu N'Avais Qu'une Oreille", za divno čudo donosi vokal na francuskom, zvučna podloga je i dalje puna "hipnotika" a ispod i preko ide gomila zvučnih objekata, što slušanje ove pesme same po sebi čini jako zahtevnom. Potrebno je barem pola tuceta stiskanja dugmeta repeat da se pohvata šta & kako, a onda se i najuporniji i tvrdoglaviji predaju. Čisto radi tradicije, pesma se (skoro) završava u cresscendos(u) i time su i oni "tradionalniji" namireni. Najveće iznenađenje stiže sa "L'homme Avec Couer Avec Elle" koja zvuči kao mini, ali i gotovo kompletan album u svega 6 minuta. Synthi zuji, pa skoro cheesy zavesa sa podiže, na momente kao i da sklanja, počinje urgentan instrumentarijum koji se zatim prekida i nastavlja sa polupatetičnim duelom gitare i saksofona koji sasvim smišljeno ne prelazi granice patosa. A taj duel se može svrstati i u pop, jazz ili šta već... post-rock (muziku)... Zadatak za Simona Reynoldsa ili koga već. NME je davno ne samo podigao belu zastavu, već i postao korporacijsko prljavo oruđe. Ako bi se moglo reci da se FT igrao svim i svačim, na finalnoj "Ce n'est pas les jardins du Luxembourg" bend je sebi dopustio i da se naigra sopstvenim tekovinama. Minimalizam, prigušena i pritajena elektronika, iskon izbija iz svake note (često sviran sasvim zasebno), i na kraju kao i uvek psihodelija preovlada. I ovde ima mnogo toga, ali nabrajanje i seciranje bi se moglo pretvoriti u potragu za receptom, nakon što se kuša hrana. A ovo je pravi gurmanluk i, jedsnostavno, hedonizam ili ne, u ovome treba uživati.

 

ImageCarla Bozulich: Najveću nepoznanicu je za mene predstavljala Carla Bozulich, već druga za redom potpisnica sa prezimenom (posle Elizabet Anke Vajagic) koje se zavrsava na ich. Tko li je sledeći? Lene Lovich ili Ana Stanich? Kada sam radio prošle godine intervju sa Donom, bio je prilično isključiv da se neće raditi sa ljudima van Montreala, a činilo se da je i Kanada za njih već preširoko dozvoljeni limit. Prvo su, ubrzo nakon toga počele da stižu glasine da Grant Hart radi sa Efrimom i ekipom u Hotel 2 Tango (još se, nazalost, ništa nije pojavilo), a onda je sam Constellation najavio album Carle Bozulich. Priznajem da me albumi Gerladine Fibbers nisu baš nešto doticali, ali me prosto zaprepastila podrška koju dotična ima kod nas, pa sam tako čak i saznao da je moj kum godinama držao njenu sliku u svom STR-u.

 

Elem, poslednji solo albumi još jedne Carle u mom životu, za razliku od pomenutog Fibbers legata su mi svojim kvalitetom i ekspresijom i beskompromisnošću mnogo toga obećavali i pružili mnogo toga lepog, te sam album naručio čak i na slepo. Ekipa koja ga je radila, sa Efrimom za komandama, Low obrada, ima sve najviše poverenje etikete da probije barijeru i "potpiše" Amerikanku, a mene je činila spokojnim. Album počinje temom "Evangelista I" i zvuči sa sve škripom i jezom kao imaginarni i raštimovani soudtrack za neki spaghetti western. Upravo tako, i još kao neki dalji eho čuvene "Mercy Seat" novopečenog filmo-skribomana Nicka Cavea. Carla peva između bolesti koje su promovisale Lydia Lunch i Diamanda Galas. U bilo kom slučaju "koga-se-setite" ovo je mnogo, mnogo daleko od prijatne ploče, šuštanje je integralni deo instrumentarijuma, i neki će možda sa pravom naći da je možda toga i previše i da ponekada ti "ubačeni elementi" zaklanjaju dobru pesmu iza svega toga. No, trebalo je vremena da se razluče i anđeoske melodije, pa recimo na PsychoCandy albumu. Možda i najklasičniji pristup ima Low obrada, numera Pissing je u pitanju. Stvarno sjajno čitanje, možda se tu i GY!BE ekipa najbolje snalazila, obzirom na zajedničke svirke i ponekada zajedničke biseve. Nakon toga Carla nastavlja po svome. Možda ja nisam objektivan, ali i pored nekih manjih zamerki, ovo je za mene jedan od najboljih albuma sezone. Uznemirujući i krajnje dramatičan. Omot je posebna priča, ali kao i o svakom Constellation izdanju to zahteva posebnu agendu. No, nije mi uopšte žao što sam nabavio ovaj album. Ono što se mora, mora - kao i ceo Constellation pohvat sa oznakom 2006.

 

Summa Sumarum - Constellation je u prvom delu godine ne samo opravdao nade, nego ih raširio nekim novim pristupima. My dear friend & colleague Dr. Dario Watson me je izvjestio, pa iz skoro prve ruke da se GY!BE sprema za ulazak u studio, sada... da l' da želimo to ili ne... videćemo. Sukob na Bliskom istoku ne jenjava, a GY!BE znaju da budu jako ogorčeni time. Don mi je opet rekao da se sigurno sprema nova kompilacija sa neobjavljenim stvarima (nešto poput Songs Of The Silent Land), a uskoro će i izaći spisak novih izdanja. Wait and see & šparanje novaca.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement