Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Nedim Sejdinović

 

Oni nikada ne kucaju

 

ImageČak i kod nas, u ovim izdvojenim barakama 5-b, oni pomalo obrazovani, pomalo inteligentni, sve se češće pitaju kako je uopšte moguće da neko danas, u savremenom svetu, može ponovo i ponovo, i uvek iznova, praviti već arhetipske pogreške u odnosu prema etici, prema urbanosti, prema društvu i svakodnevici. Ko, na primer, posle novoistoričara može istoriju prihvatati kao povest ratovanja, premoći i političkih smicalica, vladavine i torture sirove snage, a potpuno zanemariti onu pravu istoriju, istoriju civilizacije i kulture, koja sa ovom rigidnom ima tek dodirne tačke. Ko posle Liotara, Bodrijara i Sloterdajka može imati ikakve iluzije o "dobrim namerama" i ciljevima koje opravdavaju mnoge postupke; ko bi to, ovde i sada, hteo da poseljači sve na šta god naiđe, da nametne provincijalni ular svemu što pokuša da izdigne glavu i da bude deo nekakvog sveta i nekakve Evrope? Ko bi hteo da bude najveća, najsnažnija, najmoćnija džiberčina u svom selu, aga kod kojeg će, kao nekada u Centralni komitet, morati da dođe na saslušanje svako ko ima neku ideju, svako ko želi nešto da radi? Ko bi hteo da bude lokalni kabadahija koji će uzimati reket cvećarama i piljarnicama, plaćati ćelavce da tuku ljude po ćoškovima palanke? Ko se to, na početku dvadesetog i prvog veka, fotografiše sa familijom - sve sa šampanjcima, viskijima, leptir mašnama - za seosku žutu štampu? Ko to sedi u kafanama i presabira, množi i deli svoje smicalice, sitne ili krupne prevare, svoja tajna i javna neverstva?

 

Na prvi pogled, čovek bi rekao da su u pitanju sukobi koncepcija, suprotstavljanja različitih pogleda na određene stvari. No naravno da nije tako. U pitanju je suštinski rascep po svim šavovima. Krucijalni nedostatak razumevanja kod onih koji ionako nikada nisu i nikada neće bilo šta razumeti. Radi se tu o jednoj preostaloj iz nekih drugih vremena, nespretno zamaskiranoj, boljševičkoj naravi, koja bi da ostvari kontrolu nad svim, a pogotovo nad onim što joj je potpuno strano. Radi se tu o jednoj provincijalnoj svesti, o jednom bolesnom inatu, o jednoj vulgarnoj samodopadljivosti kojoj se vizija sveta zasniva na introspekciji, o jednom zaraznom nekreativnom autizmu.

 

Pogledajte ta njihova lica, pratite njihove gestove, način kako pale i gase cigaretu, kako listaju novine... Tamni podočnjaci od zadimljenih noći preljube u prljavim hotelskim posteljinama, prazni pogledi koje sve spaze a ništa ne ugledaju, nervozni pokreti koji se ponavljaju uvek na isti način... Nema tu radoznalosti, nema tu želje da se prizna svoja bezvrednost u tom kompleksnom i nesagledivom kosmosu, nema tu nijednog pitanja na koje se ne može dati odgovor... Ukratko, nema tu ničega! Samo guske, guske, guske, pokoja taraba, pokoja patka - sve uvaljano u bljuzgavicu folklora i narodnih nošnji.

 

Ko su ti tmurni, nesrećni ljudi od kojih ne možete pobeći, koji prate svaki vaš korak? Ko su ti ljudi koji prolaze kroz sva vrata, koji otključavaju sve brave, koji se sakrivaju u šifonjere ili iza kaljevih peći? Kakva je to klika od koje ni u snovima ne možete pobeći? Kome to kasno noću zvone telefoni, ko to nosi svilen gajtan?

 

Ako mislite da vas se to ne tiče, vrlo ste naivni. Ako do sada za njih i niste bili interesantni, uskoro ćete postati. Svakako se nalazite na spisku. Možda ste baš sledeći!

 

Pitate se ko su Oni.

 

To su ljudi bez imena, bez lica, bez identiteta. Možda i nisu ljudi... Možda su blato koje gazite, prašina na vašem računaru, pepeo vaše cigarete, dlaka u supi, koštica u piti s višnjama... Da, oni znaju da budu minijaturni, ali znaju da se naduvaju kao džinovski balon, pa lete iznad vašeg grada. Iz njihove promenljive žabljo-ptičje perspektive sve izgleda takođe ili isuviše veliko ili isuviše malo.

 

Po svaku cenu bi želeli da sudeluju u istoriji. To je njihov životni nacrt. O tome su sanjali još kao slinavi klinci. Ali, istorija kojoj oni teže nije ta mistična i inventivna istorija civilizacije, već istorija moći, laži i beščašća. Ta im istorija nekako leži, negde se prepoznaju, u nekom Napoleonu, u nekom De Golu, Čerčilu ili Ruzveltu, Lenjinu ili Staljinu, svejedno. Razlikuju se po stepenu ludila i po snazi i sposobnosti da ludilo nametnu drugima.

 

Pazite, tu su, veoma blizu... Možda upravo otvaraju vaša vrata. Znate, oni nikada ne kucaju...

 

Beleška o autoru: Nedim Sejdinović, rođen 1972. godine u Tuzli. Potpuno nelogično i neočekivano, kao neka vrsta sudbinskog rikverca, kada otkažu kočnice, 1992. godine dolazi da živi u Novi Sad. Tu nešto piše, po novinama, kada nije u depresiji. U manijakalnoj fazi piše knjige, od kojih je jedna objavljena ("Hodočašće viška"), a druge čekaju, raspoređene u strogo kontrolisanim folderima, jer autor smatra da treba još mnogo raditi na njima. U međuvremenu igra stoni tenis, jede pljeskavice, piše za novine, neke uređuje, neke ne. Sada je generalni sekretar Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement