Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (9)

 

Otvorena vrata: 7. septembar 2006.

 

ImageNa Prvom programu se repriziraju "Otvorena vrata". Iako veći deo epizoda imam na video kasetama, koristim priliku da odgledam i ovu reprizu, očekujući sa nestrpljenjem DVD izdanje. Avanture živopisne porodice Anđelić-Jakovljević obeležile su moje tinejdžerske dane, ali i detinjstvo moje mlađe sestre Jelene. Zbog toga često u kući dobacujemo jedni drugima šale preuzete iz ovog sjajnog televizijskog serijala koji je - u trenutku kada se 1994. pojavio - bio bar deset godina ispred svog vremena.

 

Čini mi se da negde stoji podatak da su "Otvorena vrata" zapravo diplomski rad naše najpoznatije savremene dramske spisateljice Biljane Srbljanović kojim je završila Fakultet dramskih umetnosti. U realizacije ideje pomogao joj je takođe poznati reditelj Miloš Radović - inače i sam pisac nekoliko dobrih dramskih tekstova. Njih dvoje su bili koordinatori programa koji je uključio sve same bisere domaće drame. Tako su se kao scenaristi pojedinih epizoda pojavili Sara Koen, Ivan M. Lalić, Goran Marković, Katarina Pejović, Milan V. Puzić, Vladislava Vojnović i drugi. Pored Miloša Radovića, epizode su režirali i Branko Baletić, Srđan Dragojević, Mihailo Vukobratović, Slobodan Skerlić... Orginalnu muziku komponovali su Bajaga i Dragan Ilić, a šta tek reći o glumačkoj ekipi u sastavu: Vesna Trivalić, Milan Gutović, Bogdan Diklić, Nikola Đuričko, Sofija Jović, Bojana Maljević, Zoran Cvijanović, Olivera Marković...

 

U trenutku premijere, "Otvorena vrata" su bila značajna vrsta pobune koja je sofisticirano i sa stilom udarala čvrge Miloševićevom režimu. Tako je junakinja Milica u jednoj epizodi nosila majicu na kojoj je pisalo "Dole Sloba". Serija se bukvalno sprdala sa skupštinom, a kada su Anđelići sređivali stan, glavna junakinja Cakana je sa zidova skidala velike plakate na kojima su bili Drašković i Đinđić. Likovi su pričali o Đinđiću kao o intelektualno nabijenom klincu iz kraja, a na kraju jedne od epizoda čak se i pojavio jedan od lidera opozicije Milan St. Protić, rekavši: "Dobro veče". Sve su to bile lepe packe diktaturi.

 

Međutim, pored toga što se ozbiljno šalila sa režimom, serija je imala i jednu vrstu interne duhovitosti. Kolege su se šalile sa kolegama. Nedavno sam to shvatio. Stajao sam u "Knez Mihailovoj" ulici, kraj glumca Vlaste Velisavljevića, na džez koncertu. Taj čovek, rođen 1926. godine, očarao me je svojom energijom i pojavom, pa sam odlučio da pročitam nešto o njegovom životu. Šta sam sve pronašao! Bio je tri godine zatvaran nakon rezolucije Informbiroa. Zaglavio Goli otok, kao "rusofil". E, tad sam se tek setio da Vlasta, kroz lik ujka Tome u "Otvorenim vratima", često izgovara "kako je on oduvek govorio da se treba okrenuti ka Rusima i Rusiji"! Mogu samo da zamislim kako se ekipa, sačinjena od ovoliko kreativnih džinova, morala fino zabavljati na snimanju.

 

Blog porodica: 19. septembar 2006.

 

ImageŠta je to blog? Virtuelna enciklopedija Wikipedia nudi sledeće objašnjenje: "Blog, skraćenica engleske reči Weblog, niz je hronološki organizovanih unosa koji se prikazuju na internet stranicama. Tipovi unosa mogu varirati ne samo po svojoj temi i obimu, već i po formatu." Jasno i vikipedično. Blogovati ne znači unositi samo tekstove, nego i fotke, pa i razne druge stvari. Otvorite stranicu i ponudite, recimo, svoje dnevničke beleške, a kompjuter ih uredno slaže po datumima. Važna stvar je da vaš tekst mogu komentarisati svi oni koji to požele. Blog je razvio moć komunikacije između pisca-komentatora i posetioca koji postavljanjem svog komentra, na neki način, i sam postaje bloger. Virtuelna igranka bez prestanka. Ipak, najlepše je što blogove, kako to stoji u svim definicijama, može pisati svako. Tu je sloboda izražavanja gotovo neograničena.

 

Kad je već tako - ko bi pohvatao sve blogere!? Pasioniranom čitaocu kolumni (kakav sam i ja), ne polazi za rukom da odabere nekoliko blogova koje bi redovno posećivao. Uvek otkrivam nove i sve zanimljivije pisce koji pišu o svemu i svačemu.

 

Ipak, najredovnije oblilazim blogove koje svakodnevno postavlja B92. Oduševljen sam jednom posebnom atmosferom koju nije lako pronaći na sličnim internet mestima. Kada autor napiše svoju sajber belešku, uvek se nađe neki (najčešće) anonimni pisac komentara, pa ispod teksta, najčešće mimo svakog bontona i pravila lepog ponašanja, krene da lupa gluposti, vređajući i udarajući koliko god nisko može. Sledeći se nadoveže, kritikujući ga ili podržavajući, svejedno, što onom prethodnom da povoda da opet udari i tako sve ode u vrlo nekulturnom pravcu. E, na blogu sajta www.b92.net skoro da toga uopšte nema! Nekakvom tajanstvenom vezom među blogerima, stvorena je naročita sajber atmosfera čiji stanovnici funkcionišu kao jedna fina porodica. Jedna od blogerki na ovom sajtu, inače voditeljka i urednica vesti na TV B92 Ivana Konstantinović, napisala je blog upravo o tome, dajući mu naslov "Hvala Blogu", jer je verovatno i sama umorna od onih obračuna koji su ispod svakog nivoa. U nastavku teksta primećuje da se u toj divnoj interakciji može pronaći razlog za optimizam.

 

Glumac Gordan Kičić tako, na primer, napiše tekst o MTV-ijevoj dodeli nagrada. Krene red (finih) pozitivnih i negativnih komentara, kad se u taj "komentatorski forum" odjednom uključi i glumica Bojana Maljević (takođe bloger na ovom sajtu) sa kratkom opaskom i pozdravom piscu. Onda blogerka Biljana Srbljanović dobije nagradu, a svi polete da joj "u rubrici komentari" čestitaju. Upravnik "Ateljea 212" Svetozar Cvetković - čiji su putopisi prava literatura - napiše tekst o Kritu, a Ana Franić se uljudno, poput desetine posetilaca, zahvali na zaista dobroj priči. Zbog toga Blog B92 stvarno jeste "jedna mala, krajnje pozitivna grupna terapija", kako je to zapazila Ivana Konstantinović.

 

Glavni štos je ipak u tome što tu B92 blog porodicu - ili "blogodicu" kako je duhovito (i po prvi put) naziva Ivana - sačinjava još čitav niz zanimljivih imena i što se ta familija (bogatih biografija) neprekidno širi. Tako na ovom mestu, pored gore navedenih imena, možete pročitati i beleške Gorana Markovića, Ivana Marovića, Jasmine Tešanović, Ota Oltvanjija, Sergeja Trifunovića, Nuneta Popovića, Milice Đilas, Tanje Jakobi, Miloša Šranovića i mnogih drugih oštroumnih komentatora.

 

Samhain: 2. oktobar 2006.

 

ImageŠta je "Samhain"? Samhain (izgovara se "Savanj") keltski je blagdan, noć 31. oktobar na 1. novembar, u anglofonim zemljama takođe poznat i kao Halloween. U ovom slučaju "Samhain" jeste i naslov prve knjige Ane Zubak, koji je još u fazi rukopisa nagrađen na konkursu biblioteke "90 stupnjeva". Zanimljiv je podatak da je Ana Zubak (rođena u Zagrebu 1983. godine) sa sedamnaest godina imala već četiri napisana romana, ali je tri uništila. Sreća da je ovaj preživeo, jer se radi o zanimljivoj knjizi. Glavna junakinja, devojka iz Hrvatske, u gostima je kod mnogočlane irske porodice. Roman čine njeni irski doživljaji, prepiska sa starim prijateljima u domovini, zatim fantastični doživljaji irske heroine i poučni dramoleti koje majka vodi sa svojim mnogobrojnim sinovima. Oduševljava me koliko lepo i lako spisateljica pripoveda o selu i koliko lepo opisuje Irsku, zemlju u kojoj nikada nije bila. Na kraju sam potpuno oduševljen "Indeksom plagijata". Na tom mestu Ana Zubak popisuje sve svoje pozajmnice, koje je naravno sasvim suptilno i do kraja gotovo nevidljivo, uzela iz irske tradicije, keltskih mitova, književnosti, filma ili slikartsva i sakrila ih među svoje rečenice. Tako, recimo, u Aninom bogatom "Indeksu plagijata" stoji da je rečenica kojom započinje jedno od pisama hrvatskom prijatelju: Azi, mislim da nikada neću odrasti, zapravo "bezobrazan plagijat Petra Pana". Ili pak da je jedna njena rečenica ("Kad imao bih nebeska izvezena sukna"), zapravo njen slobodan prevod Jejtsove pesme, koga u "Samhainu" ima mnogo više nego što smo tokom čitanja mislili. Kao i Džojsa, i mnogih drugih irskih referenci, uostalom. Potpuno fantastična ideja. Tek na kraju romana o Irskoj primećujemo koliko je tu Irske sve vreme bilo.

 

Arijaga: 3. oktobar 2006.

 

ImageIako ih često stavljaju u drugi plan, iza reditelja, filmskim scenaristima još uvek dajem prvenstvo prolaza. I imam novog omiljenog scenaristu. Zove se Giljermo Arijaga. Napisao je "Pasji život", "21 gram" i "Tri sahrane Melkijadesa Estrade", kao i još nekoliko scenarija do kojih nisam uspeo da dođem, filmova koje nisam uspeo da pogledam i romana kojih još uvek nema na srpskom. Zanimljiva je ta vremenska izmešanost u scenarijima Giljerma Arijage. Čini mi se da je u jednom intervjuu neko takvu tehniku nazvao blender tehnikom, jer se tu iz kadra u kadar, bez napomene, mešaju scene prošlosti i budućnosti. Arijaga tako zapliće film do polovine, da bi ga u drugoj polovini pravilno hronološki otplitao. Melkijades Estrada je Meksikanac, emigrant, koga sasvim slučajno ustreljuje član pogranične američke jedinice. Melkijadesov najbolji prijatelj (igra ga Tomi Li Džons, ujedno i reditelj ovog filma), kauboj, u modernom vesternu, hvata ubicu, iskopava leš svog prijatelja, stavlja sve na tri konja i kreće u Meksiko, da kazni ubicu i sahrani druga, po poslednjoj njegovoj želji. (Da se ne bi raspao, u leš tokom puta sipa antifriz.) Pretpostavljate, moderni vestern Giljerma Arijage pun je političkih žaoka koje sakrivene čuče u grotesknim metaforama. Od danas moj novi omiljeni scenarista...

 

Utisak iz Londona: 8. oktobar 2006.

 

ImageU emisiji "Utisak nedelje" na televiziji B92 gostuju Miroslav Đuričić Miki, koji je tek napustio kuću "Velikog brata", kompozitorka Kristina Kovač i reditelj i scenarista Miroslav Momčilović. Zbog njega i pišem ovu dnevničku belešku. Reditelj i scenarista trenutno aktuelnog domaćeg ostvarenja "Sedam i po", u onoj rubrici "Utisak koji nije na listi", ispričao je izuzetno zanimljivu priču. Evo te anegdote duhovitog pisca scenarija za film "Kad porastem biću Kengur".

 

"Film 'Sedam i po' bio je na festivalu u Londonu, ali to, naravno, nije moj utisak. Moj utisak je da smo mi spavali kod jedne naše bakice, rodom iz Aleksinca, koja živi trideset i nešto godina u Londonu. Svake noći nam je ostavljala poruku kakvo će sutra biti vreme da bismo, kad se uveče kasno vratimo u stan, mogli da budemo upoznati sa prognozom", objasnio je Miroslav Momčilović. Ipak, vremenska prognoza koju im je ostavljala bakica, bila je, u najmanju ruku, čudna. I, najblaže rečeno, pogrešna. "Mi se uvek prevarimo. Ako kaže - biće sunčano, mi odemo i pokisnemo kao miševi. I tako iz dana u dan." No, jedne večeri su došli do zanimljivog otkrića. "Jedne noći ostanemo kod kuće i shvatimo da ona gleda RTS."

 

Kakva priča! Iako živi tamo trideset i nešto godina, svake noći gleda Javni servis i njegovu prognozu. Stanuje u Londonu, a prati kakvo će vreme biti u Bogradu. "Živi život odavde."

 

Iako razume engleski, a i može da se vrati, jer u Srbiji ima porodicu, svako bi prvo pomislio ono što je pomislio i reditelj Miroslav Momčilović: da to čini zbog nemogućnosti da načini emotivni raskid sa zemljom iz koje je došla. "Onda sam razmišljao. Ona može da se vrati, ništa je ne sprečava da se vrati. Ali, tek potom sam shvatio da je naličje te priče možda to da zapravo jeste dobro u Srbiji, ali samo kad sam ja malo podalje. Dakle, ne znam šta je od te dve stvari. Jedan od ta dva razloga sigurno jeste. Ali to je bio moj vrlo jak utisak..."

 

Zaista jaka priča o tome kako je Srbija lepa iz daleka i kako je najlepše čeznuti za njom. Osim ove duhovite priče, Momčilović je pokrenuo još nekoliko teza koje će me naterati da se detaljnije upoznam sa njegovim filmskim opusom. Recimo, interesantno je pitanje zašto je samo u Srbiji sramota reći da si učio. Stvarno! Sećam se toga iz osnovne i srednje škole. Niko, pa ni najbolji đaci, nikada nisu smeli ili hteli da pred kontrolni priznaju da su učili. Zašto bi bilo sramota nešto učiti i mnogo naučiti? Ozbiljan problem kojim bi trebalo da se pozabave svi oni koji bi sa tim mogli da imaju veze.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement