Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Ekskluzivno: Za "Feral" i Plastelin Mića Vujičić je razgovarao sa pesnikinjom Radmilom Lazić

 

Mačke ne idu u raj

 

Image"Zimogrozica" je trinaesta zbirka pesama Radmile Lazić, spisateljice čije ime svakako spada u red najvažnijih imena savremene srpske književnosti, ali one srpske književnosti koja je uvek spremna da se pobuni i koja je uvek hrabra da kaže šta misli. Pored knjiga poezije, Radmila Lazić je objavila zbirku eseja, knjigu antiratne prepiske "Vjetar ide na jug i obrće se na sjever", zajedno sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese. Pokrenula je i uređivala časopis za žensku njiževnost "ProFemina". Uređivala je biblioteku "Femina" u izdavačkom preduzeću Prosveta. Sada uređuje biblioteku "Prethodnice" u Narodnoj knjizi. Autorka je antologije savremene ženske poezije "Mačke ne idu u raj", dobitnica svih važnijih pesničkih nagrada. U Makedoniji je 2001. godine objavljena knjiga njenih izabranih pesama pod naslovom "Metafizika na samrakot" u prevodu Branka Cvetkovskog, a u Americi je 2003. objavljena knjiga pesama "A Wake for the Living" u prevodu Čarlsa Simića. Ista zbirka objavljena je 2004. godine u engleskoj izdavačkoj kući Bloodaxe. Izabrane pesme pod naslovom "Srce međ zubima" izašle su 2005. u Norveškoj. Poznata beogradska pesnikinja Radmila Lazić govori za "Feral" i Plastelin o svojim pesmama, učmalom srpskom književnom životu i objašnjava zašto se od pesnika u kriznim vremenima očekuju mišljenje i reakcija...

 

Mića Vujičić: Vaša nova zbirka pesama "Zimogrozica" nagrađena je ove godine pesničkom nagradom "Vasko Popa". Pored toga što su mediji preneli ovu agencijsku vest, gotovo da su svi napomenuli kako ste, "umesto prigodnog zahvaljivanja", bez ustezanja rekli da je nagrada malo zakasnila, te da ste na dodeli izgovorili još nekoliko oštrih rečenica.
Radmila Lazić: - Samo sam rekla ono što i drugi znaju ali ne izgovaraju. To mi je, uostalom, urođena srčana mana. Već nekoliko puta sam bila u najužem izboru za ovu nagradu, ali po nekakvom muškom pravu prvenstva nagradu "Vasko Popa" je najpre trebalo da izdobija pesnička bratija, svi veći i manji muški pretendenti na nagradu, da bi je tek potom mogla dobiti i jedna pesnikinja. Uostalom, tako je manje-više sa svim pesničkim nagradama, i nagradama uopšte, izuzev onih "za najbolju žensku ulogu", "za najbolju glumicu" i slično. Da, ne bude da govorim nekakve feminističke floskule, bolje je da upotrebim činjenice, pa sami prosudite. Nagrada "Vasko Popa" se dodeljuje petnaestak godina i jedina sam je ja dobila od pesnikinja. Isti slučaj je i sa nagradom "Desanka Makismović", slično sa "Disovom" nagradom, ako ne i gore - od četrdest i pet nagrađenih, pre mene nagradu su dobile samo Desanka Makismović i Vesna Parun. Da li da verujem da sam najbolja, i jedina pesnikinja koja to zaslužuje?! Ah, ne!

 

U jednom intervjuu ste izjavili da je i to "kašnjenje" precizna slika srpske književno-političke scene. Ko je tu zapravo zakasnio?
- Kasni se generalno, a za to je kriv pre svega književni establišment koji drži sve pod kontrolom. A establišmenti su obično komformistički nastrojeni, kalkuliše se na raznorazne načine tek da bi se zadržao status quo. Status quo u kulturi znači vraćanje unazad. Na takvoj književnoj sceni ništa se ne osporava, jer se za to nije kadro, i jer bi to značilo pomeranje, kretanje, promenu, pre svega pozicije, mesta, gubitak moći. Zato se radije stvari ignorišu, na taj način one ne postoje i svako ostaje tamo gde jeste.

 

Sudeći po Vašim izjavama rekao bih da je Vas zapravo razočaralo to što ste nagradu dobili za "Zimogrozicu". Ne zbog bilo kakve sujete, već zato što ste smatrali da su oni koji dodeljuju nagrade čekali da napišete knjigu koja "nije radikalna", oštra, hrabra, već ima jedan smireniji ton...
- Da se razumemo, niko nije čekao da ja napišem takvu i takvu knjigu, nego se ono što sam pisala, i kako sam pisala, u "Pričama i drugim pesmama" i "Doroti Parker bliz" nije moglo "progutati". Ovdašnji mentalitet to nije mogao progutati. Doroti Parker je mnoge frustrirala. Znali su oni da je to dobro napisano, ali nisu mogli podneti sadržaj. Sa rušenjem tabua je uvek tako - imate otpor, inače tabua ne bi ni bilo. "Zimogrozica" je pristojno napisana knjiga. Ona ne osporava i ne ugrožava, nije agresivna, nije radikalna ni u jednom pogledu. Ona je pisana neutralnim pismom tj. takozvanim univerzalnim pismom, i to se moglo prihvatiti. Ta knjiga je po meri srpske književnosti, dve druge pominjane knjige je prevazilaze.

 

Kako Vi sami vidite taj izvesni poetički zaokret u "Zimogrozici"?
- "Zimogrozica" nije zaokret, ona je kontinuitet, zato je i mogla biti prihvaćena od književnog establišmenta. "Priče" i "Doroti Parker" su ogrešenje o kontinuitete, o srpski kanon. One predstvaljaju prekoračenje, pesnički prekršaj. Svaki prekršaj, prestup, u zatvorenim se sistemima kakav je patrijarhat, kažnjava. Mere više nisu tako rigorozne, one su suptilne. Ako se već nešto ne može zabraniti, onda se ignoriše ili pogrešno tumači, vrednosno umanjuje. Mnogo je bilo pogrešnih tumačenja u vezi sa "Doroti Parker bluz", jedno od preovlađujućih, a poteklo je od književne kritičarake Bojane Stojanović Pantović i njenih sledbenika, jeste da sam u toj knjizi preuzela muški diskurs. Pri tom, dominantno je mišljenje, koje i ova grupa zastupa, da se poezija ne može deliti na mušku i žensku, nego na dobru i lošu, što je dozlaboga otrcana fraza.

 

ImageU Zagrebu je izašla panorama srpske poezije koju je priredila B. S. Pantović. Bilo je i polemika u Hrvatskoj zbog izbora, zastupljenosti nekih srpskih pesnika, Bećkovića i Đoga pre svih. U izboru su se našle i Vaše pesme?
- Ne volim panorame. Njih obično prave osobe koje ne stoje baš dobro sa integritetom, pa im panorama pruža mogućnost da svima udovolje i da prikriju sopstveno mišljenje i kriterijum. To je osnovna mana i ove panorame, uz još nekoliko nedopustivih. Što se tiče prisutnih pesnika koji nisu po volji nekih krugova u Hrvatskoj, nisu ni meni po volji, ali kada već tražite panoramu, onda je i imate. To kako sam ja zastupljena je apsolutni promašaj. Izbor pesama koji je napravila B. S. Pantović ne samo da nije karakterističan za moje pesništvo, nego je i u kontradikciji sa onim sto je B. S. Pantović u predgovoru rekla. A rekla je da moja poezija dekonstruiše stereotipe patrijarhalne kulture i odnosa među polovima, a predstavila me je sa pesmama "mekog štimunga". Ima mnogo sličnih ogrešenja.

 

Šta bi sve moralo da se promeni u Srbiji da bi jedna pesnikinja jednog dana mogla da dobije nagradu za knjigu tipa "Doroti Parker bluz"?
- Naravno, način mišljenja. A to je jedino moguće kada dođe do smene književnog esablišmenta, onih koji daju meru i ton svemu, koji uspostavljaju kriterijume. Ne mogu da kažem da nije bilo obećavajućih trenutaka na srpskoj književnoj sceni, ali akteri su se vrlo brzo umorili i zadovoljili sopstvenim pozicijama, da bi dalje išta menjali. Ljudima se menja psihostruktura kada osvoje ili dobiju neku poziciju. Okamene se. Pretvore se u monumente koji samo zatvaraju vidik. Naravno, da bi bi se štošta izmenilo kada bi došlo do pozitivne diskriminacije, te kada bi na mestima gde se odlučuje i gde se stvaraju kriterijumi, u žirijima, na uredničkim mestima, bilo više žena. Ali da se probije muški kordon potrebni su ogroman trud, upornost, nepotkupljivost i iznad svega nemanje kompleksa što ste žena. No, dešava se, kada kojoj to i uspe, da se ona ipak vremenom povinuje mišljenju većine, a većinu dakako čine muškarci. Potrebna je opšta emancipacija da bi slika izgledala drukčije.

 

Ispada da književne nagrade pokazuju slabost naše kritike...
- Nije to slabost, to je nemoć. Nemoć da se i o čemu raspravlja, polemiše, osporava... Vladaju komformizam i sitni interesi. Nema se hrabrosti da se označi, da se imenuje književna vrednost, a još manje da se izvrši prevrednovanje, da se odvoji kukolj od žita. Osim toga, naši kritičari uglavnom ne poznaju nove kritičarske prakse, neobavešteni su i nezaintersovani. Mnogi više i ne prate šta se piše u svetu.

 

Izjavili ste da mnogi kritičari vode računa kako će knjigu koju ocenjuju primiti Akademija nauka...
- U Srbiji imate nekoliko moćnih punktova, jedan je SANU, drugi je PEN, treći je Univerzitet, ostali su manje bitni iako se prilično trude. U svemu najmoćniji su čuvari tzv. ugroženog nacionalnog identiteta, koji dakako drže Akademiju, imaju dubok upliv na Univerzitetu a nisu ni bez uticaja na PEN. Pretendenti na akademike iz PEN-a jako se trude da ne iznevere mišljenje akademika jer bi ih to onda koštalo mogućeg mestašca među besmrtncima. Za ulazak u Akademiju značajnija je ideološko politička podobnost, to koliko ste Srbin i patriota, više nego koliki je vaš dar i šta ste napisali. Uostalom, kada se vidi ko je sve primljen ili predložen za Akademiju poslednjih deceniju-dve, jasno vam je o čemu se radi.

 

Nedavno se na blogu sajta B92 pojavilo pitanje kada će se pesme Rade Lazić, "jedine mačke srpske poezije koja ume da grebe" - naći u čitankama?
- Neće to biti skoro, a i ako bude, to svakako neće biti ono što grebe. U čitanke ulazi ono što esablišment proglasi za knjževni standard, a to je uglavnom benigna književnost, jedna vrsta pogrebne književnosti, gde se kuka, žali i plače, ili pak osuđuje i proklinje. Humor, satira, parodija, erotika... to su, po važećim standardima u Srbiji, niže pesničke kategorije.

 

Očigledno je da Vam ne prija ta stišanost u srpskom književnom životu. Rekli ste da su samo u Srbiji sve knjige među najboljima, a svi pisci među najvećima. Koji su razlozi formirali jednu takvu književnu atmosferu?
- U pitanju je kukavičluk. Nedostaje hrabrosti. Vlada defetizam. Nedostatak književnih autoriteta je najveći problem. A i oni koji bi mogli biti autoritet klone se uloge arbitra. A i kada se arbitrira čini se to iz vanknjiževnih pobuda.

 

U Vašoj biografiji stoji podatak da ste pesnikinja, feministknja i aktivistkinja. Smatrate li da pisac uvek mora imati i širi društveni, čak politički, angažman?
- Etički kodeks nije ono što određuje dobrog pisca. Pa ipak, od pisaca se očekuje etičnost. Javna uloga koju pisac ima u društvu obavezuje ga na mišljenje i reakciju, naročito u kriznim vremenima ili prema pitanjima koja se tiču sloboda i prava. No, postoji mišljenje da je i ćutanje vrsta angažmana. Ne slažem se sa tim. Ćutanje je uvek samo odobravanje, ne ćuti se iz protesta, to su gluposti!

 

Kada biste morali da sastavite listu prioriteta u Vašoj društvenoj borbi, kako bi ta lista izgledala?
- Početak mog angažmana seže još u 1982. godinu kada se sudi Gojku Đogu za knjigu pesama "Vunena vremena". Veoma sam nostalgična prema tom vremenu, jer sam onda spoznala koliko je bitan duh zajedništva u pobuni. Vrlo sam ponosna što sam bila deo svih ondašnjih događanja i protesta koji su se dešavali u tada najslobodarskijoj adresi srednje Evrope - čuvenoj Francuskoj 7, koja je, nažalost, devedesetih više nego prokockala svoj imidž. Devedesetih sam bila među osnivačima Civilnog pokreta otpora i učestvovala u svim mirovnim akcijama u Begradu tih godina, ali to nije nešto na šta sam specijalno ponosna, jer sam to shvatala kao svoju građansku dužnost. Sasvim drukčiji odnos imam prema onome što je bio moj lični čin, recimo prema onome što sam rekla javno i "u brk" Matiji Bećkoviću 1991. Ono na šta sam nekako specijalno i danas ponosna je moj angažman u vezi sa slučajem Flore Brovine, albanske pesnikinje, osuđene za neprijateljsku delatnost. Tada sam ušla u otvoreni sukob sa mnogima, pa čak i sa Srpskim PEN-om, koji nije po ovom pitanju na vreme reagovao. Ali smo zato mi, nas nekolicina srpskih pisaca napisali peticiju i tražili Florino oslobađanje. Vrlo volim što su tada sa mnom regovali Jovica Aćin, Basara, Ljilja Šop, Radoslav Petković, Ibrahim Hadžić...

 

Da li smatrate da se stvari u Srbiji kreću napred ili unazad?
- Da vam pravo kažem, trenutno moju pozornost malo šta zavređuje iz društvenog života. Demobilisala sam se 2000. Nemam više vremena, kako bi rekla Desanka Makismović. Pa ipak, rekla bih, nema se čemu aplaudirati, a opet niti delim apokaliptične vizije sa onima za to zaduženim.

 

Veliki fan vaše poezije je poznati književnik Čarls Simić, koji je preveo Vašu zbirku poezije za američku izdavačku kuću. Knjiga je imala i englesko izdanje, a sada je objavljena i u Norveškoj. Možete li da uporedite svoja iskustva: saradnju sa domaćom i saradnju sa stranom izdavačkom kućom?
- Sve je na sasvim drugom nivou, isključivo profesionalno. Moja autorska prava su zagrantovana u tom smislu što pripadaju izdavaču, sve je vrlo precizno definisano, od toga da ako bi se snimio film, izdavač ima prava, ako bi se moje pesme pevale, igrale... izdavač ima prava. Ha, ha, ha! Nema iznenađenja.

 

ImageKada se govori o poeziji, uvek se postavlja pitanje "ima li poezija budućnost"? Složićete se da su tiraži knjiga poezije mali i da je sve manje izdavačkih kuća koje imaju pesničke edicije...
- Naravno da poezija ima budućnost. Širi se fama da je poezija specijalno ugrožena, ništa novo, od njenog postanka govori se o njenoj smrti. Poezija je uvek imala svoju publiku i imaće je onoliko koliko se na tome radi. Kada bi se poezija reklamirala koliko se reklamiraju koka-kola ili ulošci, svet bi bio drukčiji.

 

Osnovali ste i uređivali "ProFeminu" - časopis za žensku književnost i kulturu. Zašto ste se povukli?
- "ProFeminu" sam osnovala 1994. godine sa nekoliko koleginica. To je bio prvi časopis u Srbiji za žensku književnost. Trebalo je prilično truda i vremena da se probiju predrasude, da se izgradi pozicija. Kada sam to postigla, ostavila sam je onima kojima je potrebnija, da je nose kao vizit-kartu za raznorazne sinakure i sl. Ja imam svoje knjige, lako je meni!

 

Ipak, ponovo ste pokrenuli biblioteku koja će objavljivati ženske pisce. Zamolio bih Vas da nam kažete nekoliko reči o tom svom novom projektu?
- Intresujem se za sve potisnuto i zaboravljeno... A u književnosti su to spisteljice iz naše književne prošlosti. Bavim se vraćanjem njihovih dela u život, nekom vrstom pisanja ženske istorije književnosti.

 

Autor: Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement