Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Knjige: Više od nule i Dnevnik druge zime

 

Zvonko Karanović, Više od nule, Laguna, Beograd, 2006.

 

ImageDebitantski roman Zvonka Karanovića "Više od nule" prvobitno je objavljen 2004. godine u izdanju niškog "Zografa". Ove godine, u okviru novopokrenute edicije "Meridijan" izdavačke kuće "Laguna", izašlo je novo, poboljšano izdanje Karanovićevog romana, sa podnaslovom "Finalni remiks". Roman "Više od nule" zamišljen je kao prvi deo trilogije "Dnevnik dezertera".

 

Glavni junak i pripovedač romana "Više od nule" je Nišlija Aleksandar Đorđević, zvani Korto po omiljenom strip junaku, vlasnik muzičke prodavnice Fun House. Korto je preduzimljiv i sposoban trgovac, koji nekako uspeva da "ostane u igri" u doba smutnih devedesetih. Ogorčeni je protivnik režima Slobodana Miloševića i "ide na sve mitinge i proteste jer misli da mu je Sloba upropastio zivot." Kortova dva najbolja prijatelja su Đole i Tatula. Svi oni pripadaju generaciji s kraja šezdesetih i u vreme kada se odigrava radnja romana su tridesetogodišnjaci. Na formiranje duhovnih horizonata Karanovićevih junaka apsolutno dominantni uticaj imala je rokenrol kultura, a tek potom filmska umetnost i savremena književnost. ("Books, movies, TV and, of course, rock and roll" - rekao bi američki bestseler autor Bret Iston Elis, sa čijim romanom "Manje od nule" Karanović stupa u svojevrsni dijalog.) Rokenrol je prikazan kao jedini prozor građana Srbije u svet iz dubokog mulja devedesetih. Pank i rege, dva najdraža Kortova muzička pravca, shvaćeni su kao dva izraza jedne iste pobune i težnje ka identično shvaćenoj slobodi. Roman "Više od nule" tipični je urbani omladinski roman, čijim svetom dominiraju rokenrol, alkohol i lake droge.

 

Radnja romana odvija se u Nišu u periodu od proleća 1998. godine do pred početak NATO-bombardovanja u proleće 1999. godine. Čitalac Karanovićevog romana suočen je sa neprijatnim podsećanjem na Srbiju iz devedesetih, ali u isto vreme ima korisnu mogućnost da poređem ustanovi koliko je zapravo učinjeno u preobražaju društva, šest godina posle okončanja Miloševićeve vladavine. Čitalac se ponovo susreće sa čuvenim natpisima na benzinskim stanicama "nema goriva" i prodajom benzina u plastičnim flašama; sa uličnim dilerima deviza i preprodavcima kradene robe i automobila iz inostranstva; sa beskrupuloznim represivnim ponašanjem režima prema slobodnim medijima; sa korupcijom kao sveopštim principom funkcionisanja svih državnih službi. S jedne strane tu su zauvek izgubljeni, psihički neuravnoteženi ratni invalidi i sirotinja, a sa druge enormno obogaćeni ratni profiteri i kriminalci, ustoličeni na tron uglednih građana i društvene elite.

 

Kao posledica životne preokupacije naratora, lajtmotiv Karanovićeve slike devedesetih je jedan od vrhunskih zaštitnih znakova tog perioda, a to je fenomen muzičke piraterije. Kortova pozicija u tom kontekstu ima dva lica. S jedne strane, on je učesnik u kriminalnoj igri ustanovljenoj od strane režima koga iz dna duše prezire. Međutim, sa druge strane, Karanovićev junak svoj prkos i pobunu iskazuje time što u svojoj radnji ne prodaje "narodnjake", iako je svestan koliku bi mu zaradu to donelo. Korto je svojevoljno šraf u zločinačkoj mašineriji destruktivnog režima, dakle negativni lik, ali u isto vreme i neko ko u kulturno-vrednosnom mraku devedesetih deluje prosvetiteljski, pružajući otpor sveprisutnoj turbo-folk pomami, dakle, pozitivac. On uviđa paradoksalnu činjenicu da na Balkanu "muzički trendovi zavise od ukusa onih koji štampaju piratske kompakt diskove."

 

Konstituisanje lika glavnog junaka romana započinjenje njegovim povratkom u Niš posle pet meseci provedenih u Americi. "Rešio sam da ostavim potragu za životnim eldoradom zarad punog kofera nečega za šta sam verovao da čini moju dušu." Tada se u Kortu rađa tegobna psihološka dilema: tamo ili ovde, Amerika ili Srbija, život sa ženom koju još uvek voli ili sloboda u neslobodi totalitarističko-mafijaškog sistema. Refrenično ponavljanje dijaloga: "- I zašto si se vratio? - Nisam mogao da izdržim. - A Nina? - Ostala." - u stvari je proganjajuće unutrašnje previranje glavnog Karanovićevog junaka oko pitanja da li je ipak pogrešio što se vratio. Samopreispitivanje će kulminirati u završnici romana, kada Korto neposredno pred početak bombardovanja od vojske dobije poziv za tobožnju redovnu vežbu. Pri polasku/begu u inostranstvo Korto u džepu ima i Ninino garantno pismo iz Amerike.

 

Za Karanovićev sociološki prikaz srpskih devedesetih indikativno je postojanje dva generacijska razmimoilaženja i suprotstavljanja. Prvo se tiče politike i ostvareno je kroz sukob Korta s njegovim ocem, penzionisanim oficirom nekadašnje JNA. Kao većina njegove generacije i Kortov otac je "pouzdan šrafčić u Slobinoj glasačkoj mašini", što Korta ne može ostaviti ravnodušnim. Karanović potcrtava oštru podeljenost Srbije devedesetih na one, mahom starije, koji podržavaju Miloševića, i na one, uglavnom mladu populaciju, koji s razlogom u Miloševiću vide uzrok svih nedaća i bede u zemlji. Kada odluči da uoči bombardovanja pobegne iz zemlje, Korto će to vrlo jednostavno obrazložiti: "Neću da idem da branim Slobin režim. Neka ga brane penzioneri." Drugi Kortov generacijski front razvijen je na liniji suprotstavljenosti rokenrol i tehno muzike. Kraj devedesetih je vreme kada se na ovim prostorima odigrava intenzivna ekspanzija tehno kulture, koju Korto nikako ne podnosi. "Novi klinci imaju svoju muziku", rezignirano zaključuje Karanovićev junak. Dvadesetogodišnji prodavac u Fun House-u sa nadimkom Štakor predstavnik je najmlađe generacije koja odrasta uz tehno žurke, pa zbog toga između Korta i njega često dolazi do rasprave. Bitna različitost poimanja života dve generacije simbolizovana je i isticanjem preovlađujućih vrsta narkotika - rokenrol pokolenje puši marihuanu, dok tehno-generacija konzumira ekstazi.

 

Arsenal Karanovićevih narativnih tehnika izrazito je skučen i neraznovrstan. Pripovedanje u ja-formi teče u prezentu od početka do kraja. Na nekoliko mesta primenjena je filmska kompoziciona tehnika flešbeka, za evociranje Kortovih sećanja na proteste iz '96 i '97 godine ili uspomena iz zajedničkog života sa Ninom. Jedino bitnije usložnjavanje pripovedne strukture predstavljaju izvodi iz niškog internet čet-foruma, gde je ostvarena autoreferencijalnost i metapoetički nivo naracije. (Korto saopštava učesnicima foruma da piše roman i ukratko im predstavlja fabulu i likove, što oni potom duhovito komentarišu.) Karanović je mnogo bolji kao posmatrač društvene zbilje i tipova nego kao umetnik-romansijer. Roman "Više od nule" ostavlja utisak umetnički neobdelane i neliterarizovane materije. U celini gledano, to je pre zbirka urbanih anegdota iz svakodnevice vlasnika muzičke prodavnice, nego jedinstven i zaokružen romaneskni svet.

 

Ključni momenat za vrednovanje Karanovićevog romana i njegovu kontektualizaciju u savremenoj srpskoj književnosti je egzaltirana Kortova konstatacija: "Sloba nas jebava već skoro deset godina, a ovi naši domaći književnici godinama ćute ko miševi, niko da progovori o tome!" Roman "Više od nule" značajniji je i veoma značajan po onome o čemu govori, nego po načinu na koji je to izrečeno i uobličeno. Karanovićev prozni prvenac kao da pati od nedostatka Književnosti. "Više od nule" više je od široke i obuhvatne slike srpskih devedesetih, ali manje od zaista snažnog književno-umetničkog ostvarenja.

 

Srđan Valjarević, Dnevnik druge zime, Samizdat B92, Beograd, 2005.

 

" Bilo mi je svejedno.
A upravo to mi je i bilo važno. Neka bude svejedno."
(S. Valjarević)

 

ImageNova knjiga beogradskog pisca Srđana Valjarevića pojavila se u knjižarama pred sam kraj prošle godine, deset godina nakon izlaska poslednje Valjarevićeve knjige "Zimski dnevnik". Prema izjavama samog autora, roman "Dnevnik druge zime" ima duboku autobiografsku utemeljenost. Kroz lik glavnog junaka i pisca dnevnika, Valjarević je umetnički transponovao ličnu sudbinu iz vremena na koje se roman odnosi. Glavni junak iz romanu vodi dnevnik tokom četiri zimska meseca - od 1. decembra 2004. do 31. marta 2005. godine. Dnevnik pretenduje na utisak neutipne dokumentarne verodostojnosti pripovedanog, pa je za svaki događaj ili dnevničarevu misao navedeno tačno vreme u toku dana kada se ona dogodila.

 

Integrativna nit romana - odnosno svih dnevničkih beležaka skupa - je tematizacija zdravstvenog stanja glavnog junaka, odnosno njegov postepeni oporavak od teške bolesti uzrokovane alkoholizmom, čije ja posledica bila trenutna oduzetost nogu. Sastavni deo rekonvalescentske terapije su svakodnevne obavezne šetnje, pa dnevnik Valjarevićevog junaka obiluje uobičajenim prizorima, zgodama i nezgodama sa beogradskih ulica. Zbog toga će pojedini kritičari "Dnevnik druge zime" nazvati "dnevnikom šetača". Najčešća maršruta Valjarevićevog junaka su mnogobrojne ulice i uličice oko Bulevara Revolucije tj. Bulevara kralja Aleksandra. "Dnevnik druge zime" stoga je pravi beogradski urbani roman, čiji su idealni čitaoci Beograđani ili oni koji su neki period života proveli u srbijanskoj prestonici. Čitaoci Valjarevićevog romana svedoci su postepenog oporavka dnevničara, koji na početku broji svaki korak i svaki metar (pređen uz pomoć štapa), da bi na kraju, pred simbolički pregnantan kraj zime, "iz cuga" prepešačio, takođe simbolikom osenčen, put od svog stana na raskrsnici ulica Vojislava Ilića i Ustaničke do spomenika Pobedniku na Kalemegdanu.

 

Događaji sa beogradskih ulica i slike uhvaćene u prolazu mozaički sklapaju obuhvatnu viziju srpskog društva, koja je, u svojoj suštini, ipak pesimistički intonirana. Na sve bliske prijatelje i poznanike glavnog Valjarevićevog junaka katastrofične devedesete godine prošlog veka ostavile su dubok i nezalečiv trag. Ostrva utehe za dnevničara su sećanja na detinjstvo i mladost, asocirana delom grada u kojem se tokom šetnje zatekne, kao i trenuci koje provodi u igri sa svojim nećacima. Uz to, časovi tihe duhovne naslade su oni provedeni u čitanju omiljenih autora, među kojima su upadljiva imena čuvenog filmskog režisera Fazbindera, a potom i Simone Vej, Henrija Dejvida Toroa, Gertrude Stejn, Roberta Valzera, Knuta Hamsuna, Tomasa Bernharda i Miloša Crnjanskog.

 

U novom romanu Srđana Valjarevića značajnu ulogu ima motiv o pisanju kao izbavljenju iz teške egzistencijale krize i beznađa. "To mi je dalo još veću snagu, i činilo volju snažnijom. Neke od tih rečenica su mi u izvesnim trenucima bile baš neopisivo lepe. I neponovljive. Čudesne i uzbudljive. Ja sam tada uživao u tim rečenicama. Da nije bilo njih, ja bih sigurno poludeo. (21. decembar)" To se odnosi na sam dnevnik, tj. proces nastajanja dnevnika, ali mnogo više na stihovane memoare dnevničara iz najtežeg perioda bolesti - vremena provedenog u stacionaru, među drugim teškim bolesnicima. Tih trideset poetskih zapisa, koji senče roman sumornim tonovima blizine smrti i ništavila, Valjarević u tačno određenim intervalima useca u tok dnevničkih beležaka. U "Dnevniku druge zime" topos pisanja kao izbavljenja u dosluhu je sa citiranim Jaspersovim stavom o graničnim egzistencijalnim situacijama kao najblagorodnijim područjima za spoznaju životnih suština.

 

Najveća vrednost Valjarevićevog književnog postupka je u osobenom depatetizirajućem pripovednom modusu. (Po tome je proza mladog beogradskog pisca veoma bliska "poetici" velikana svetske kinematografije Džima Džarmuša.) To je izraziti poetički minimalizam, ostvaren opčinjavajućom nepretencioznošću, kako u izrazu, tako i u značenjskim ishodištima naracije. Magična privlačnost i zavodljivost ove proze počiva na toploj, upokojavajućoj melanholiji, koja omogućava Valjareviću da, po čitaoca gotovo bezbolno, govori i o najtežim i najmračnijim temama naše svakodnevice. Međutim, na pojedinim retkim mestima (podvlačimo retkim), osetljivom čitaocu moglo bi opravdano da zasmeta preterivanje u tom hotimičnom potenciranju nepretencioznosti i naivnosti. Valjarevićev pripovedački manir je riskantno hodanje po tankom konopcu vrhunske umetničke kreacije (bez štapa za održavanje ravnoteže!) nad dubokom provalijom izveštačenosti i patosa.

 

Valjarević je pisac specifičnog realističkog prosedea, koji se u kritici često označava hiperrealizmom, sa karakterističnim, poput egzotičnog začina miligramski doziranim, naturalističkim detaljem. Srđan Valjarević je, što se nekome na prvi pogled može učiniti čudnim, izrazito vredan i disciplinovan pisac. Kompozicija "Dnevnika druge zime" ima precizno utvrđenu i simetričnu strukturu, koja je dosledno provedena kroz ceo roman, što nalikuje strogo obavezujućim normama klasičnih versifikacijskih oblika. Svaka dnevna beleška sastoji se od tačno tri crtice iz različitog doba dana, koje može obuhvatati period od svega tri minuta, ili se pak protezati od ranog jutra do duboke noći. Gotovo bez izuzetka, nakon svakog četvrtog dnevničarskog dana sledi po jedna pesma sa motivima iz stacionara. Uz to, pojedine crtice Valjarevićevog pisca dnevnika bez ikakve sumnje bi mogle zasebno stajati kao pravi biseri kratke proze.

 

Dnevničarski narativni postupak, barem kod Valjarevića, sam je po sebi (postmoderno) paradoksalan, jer, s jedne strane "pokriva" do pojedinosti svakodnevnu aktivnost junaka, dočim, sa druge strane, izriče u potpunosti fragmentarnu sliku pripovedanog sveta. Dnevnik kao forma romana, u slučaju "Dnevnika druge zime", iako bez ostatka sačinjen od čistokrvnih realističkih proznih jedinica, zapravo je uobličenje ekskluzivne postmoderne romansijerske strategije, poput npr. romana-rečnika. Relevantno je pitanje da li se danas uopšte može objaviti dnevnik u klasičnom značenju toga književnog termina. Roman je u naše doba konkvistadorski surov žanr, koji pobija svoje zastave na gotovo svaki prostraniji prozni entitet, uzimajući ga pod svoje okrilje i pod svoj grb.

 

Autor: Goran Lazičić

 

Beleška o autoru: Goran Lazičić je autor je emisije "Još uvek književnost" zrenjaninske radio-stanice Fedra.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement