RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

CocaCola Soundwave vol. 2 - Skopje, Gradski park, stadion ARM 8./9. septembar 2006.

 

ImageTeško žabu u vodu... Iako mi se, u prvi mah činilo da je sve to mnogo daleko za jedan dan, kao i svaki muzički freak, lako sam sebe ubedio kako bi bilo zanimljivo da naparavim mali Tour de Western Macedonia, te se provozam na relaciji Ohrid - Skopje. Nije da sam baš nešto mnogo unapred znao o izvođačima koji će me tamo dočekati, no kad je provod... neka bude za sve novce...

 

Grandiozno zamišljen, pompezno najavljivan, ovaj festival koji je trajao 24 sata (od podneva do podneva) i okupio 26 izvođača na dva stagea (main i trance) bio je daleko od pompeznosti. Iako su narednih dana lokalne novine pisale o ovom dešavanju kao spektaklu, meni ostaje samo da se složim sa jedinim kritičkim naslovom o ovom festivalu, koga je kolega iz Utrinskog Vesnika opisao kao - Nepodnošljiva lakoća prosečnosti. No, nije sve bilo baš toliko crno, da se ne razumemo pogrešno u samom startu.

 

Izgleda da i naše komšije imaju slične organizacione probleme kao i mi. Nema dešavanja, nema, pa se onda u par dana organizuje nekoliko tako "grandiozno" zamišljenih manifestacija. Dan pre ovog festivala, open-air nastup su imali Pet Shop Boys, nešto kasnije te večeri dešavao se i veliki koncert brojnih lokalno poznatih bendova, tako da posle dva džaba provoda, nešto što košta 15 evrića verovatno nije baš delovalo inspirativno.

 

Ulazim na stadion nekoliko sati posle oficijelnog početka. Na ulazu, skoro pa niko. Hm, nešto baš i ne miriše... Publike u tom trenutku ne više od onih koji su na stadionu u tom trenutku "službeno". Sunce u tom trenutku ubija, tako da je sablasno delovalo videti tek grupice ljudi na main stageu. Preciznije, grupice koje su uspele da uhvate malo hladovine po obodima igrališta, dok travnati teren, sa mix pultom, deluje sablasno prazno.

 

ImageBilo mi je logično da će taj početak nastupa pripasti nekim mlađim makedonskim bendovima (ta primisao je prilično i uticala da krenem na ovo putešestvije) no prevario sam se. Ma koliko meni logično bilo da se nekim klincima podari mogućnost da makar i po jarkom suncu osete šta znači svirati na velikoj sceni pa makar i skoro bez publike, main stage je skoro do zalaska sunca pripadao raznim sound sistemima, spram koji nemam ništa protiv, ali nikako ne prijaju dok sunce udara u glavu. Da je neka hladovina pa da se malo iskulira, već bi bila druga priča. Ok, čemu da se pribegne kao rešenju problema dehidracije nego pivu. Izbor se svodi na Skopsko koje se sipa iz plastičnih flaša u iste takve čaše i na Haineken. Sakam Makedonia, no ne sakam Skopsko, dakle Haineken. Međutim, mlako pivo je mlako pivo te mu ni etiketa ne pomaže. No, šta je tu je. Hladovinu nalazim na terenima za mini golf kraj kojih je smešten Trance stage, drastično manjih dimenzija od Maina (recimo jedno dva košarkaška igrališta). Tu već počiva da bude prijatnije.

 

Na Trance stageu u tim trenutcima nastupa lokalni DJ/laptopdžija/gramofondžija - KonFuzio aka Z'ba. Vrlo prijatan ugođaj. Dečko radi neku vrstu drum'n'bass-a sa raznim ambijentalnim i etno uticajima. Pomalo mi je provejavao duh Kirila Džajkovskog u tom trenutku, ali to shvatite kao kompliment. Ni on nije imao sreću da mu iko bude ispred bine, ali nisam primetio da se bilo ko od nas stotinak koji smo se izvalili ispod četianra koji natkriljuju dobrano zarasle i ne funkcionalne mini-golf terene dosađivao. Sasvim prijatno provedeno vreme pre povratka na Main.

 

Program na mainu kasni nešto više od sat vremena. Publika se sada može meriti u stotinama, došlo se i skoro do hiljadu pre prvog dešavanja sa živim instrumentima.

 

ImagePrvi na scenu izlaze Foltin, koje nikako da gledam u nekom malom zagušljivom prostoru kako bi ih sagledao u punom svetlu. Kao i na ovogodišnjem Exitu sviraju u smiraj dana. U odnosu na svirku koju sam gledao na Exitu ove godine, deluju mnogo opuštenije ali je šteta što je zvuk bio lošiji nego na Exitu pa ipak nije sve moglo da dođe na svoje. Ako se za Foltin na Exitu moglo reći da su zvučali savršeno kao na svim diskovima koje sam preslušao, danas sam mogao da osetim nešto i od njihovih "improvizacija" koje su sve samo ne slučajne, ali u kojima se tek vidi puna vrednost ovog sjajnog benda iz Bitolja. Sat vremena njihovog nastupa bilo je dovoljno da pokrije svo iscimavanje i putešestvije. Za kraj poslastica. Premijeno izvedena obrada jedinog hita nepravedno zaboravljene grupe Bastion - Hot day in Mexico (vidi opširnije u vestima). Sjajna svirka, ali ostaje mi opor utisak sigurnog osećanja da sve to može da zvuči mnogo mnogo bolje u nekom lepšem i intimnijem prostoru. Nije greška do Foltina nikakva, ali kad organizator nema adekvatan odnos prema lokalnim bendovima, ostaje da do prve prilike da ih vidite uživo verujete nama na reč.

 

Posle Foltina na main stageu pojavljuje se bend D.N.O. Meni do tada nepoznati, ali dobijam informaciju da se praktično radi o "gitarskom" projektu ljudi koji rade Project Zlust koji je ovde dosta poznatiji. Ok je to, dobro zvuči, ali malo pretenciozno za moj ukus. Sve je to lepo upakovano, neke devojčice vrište, pevač sa nafuranim macho stavom aka Đorđe David ili Ćipi iz Osvajača ih pali, sve je to legitimno - ali nije to to... Doduše, moram da pocrtam da se izvinjavam bendu na čisto fizičkom poređenju sa gorenavedenom dvojicom. Muzički se ne mogu meriti nikako. D.N.O. je bend kakav bi bio potreban mainstream Srbiji, a kakvog ovde nema, tj. ono što ima je za par klasa ispod njih i nije vredno pomena. Tu negde na trećoj-četvrtoj pesmi kad su se devojčice već prilično zažarile, kreću problemi sa strujom. Crkla faza. Sledi polučasovno smaranje do njihovog povratka na scenu. Kreću ponovo, ali... Sada već ne radi razglas... Pevač vidno rezigniran upućuje par prigodnih reči organizatoru i to je kraj njihove pojave na sceni.

 

ImagePosle već spomenutog smaranja od pola sata, trebalo je izdržati naredno od sat vremena. Valjda se čekalo da se nekako doture još neki kanisteri sa strujom, da se sve ušminka i upicani za headlinere, da se organizatori pokažu kao dobri domaćini ili šta ja znam već. Kao domaćica koja spremi gostinsku sobu za slavu, a sav krš i lom zaključa u preostale sobe.

 

No, bilo je još muzike te noći. Glavne zvezde ovog festivala je već pomalo zaboravljeni dablinski trojac - Therapy? Priznajem da nisam ništa spektakularno očekivao od njihovog nastupa, tako me je bilo lako zadovoljiti sa onim što sam video. Nema tu ničeg novog od onoga što se ranije moglo čuti od njih. Je'n, dva, tri - distorzija i prangijanje. I sve to jako lepo zvuči i prija, ali deluje malo otužno kada na velikoj fudbalskoj poljani ima ne više od dve hiljade ljudi. Ono gore pomenuto pivo se malo i ohladilo do tada, tako da sam uživao gledajući ih sa strane, baš onako - opušteno.

 

Posle Therapy? svraćam na Trance stage, tek da bi overio nešto što se potpisuje kao Bušava Azbuka. Da li se vi stariji sećate te serije? Priznajem sentimentalnost proradila. Odoh tamo, kad gle - ona dva mala terenčeta su već krcata. Izgleda da se organizator dobrano prevario. Trebao je da zameni lokacije ove dve bine. U tih frtalj sata koje sam tamo proveo, mogao se čuti sasvim fin zvuk koji je ja l' goa ja l' psi-trance da se ne gađam sa terminologijom sada. Ne razumem se preterano u to, ali mi prija da slušam povremeno.

 

ImagePosle svega ovoga ostalo mi je da razrešim dilemu kuda dalje. Nisam baš bio očaran idejom za celonoćno obitavanje, te sam između varijante da se snađem za prevoz za povratak ili da možda noć provedem u slobodnom krevetu jednog odeljenja Gradske bolnice gde je prijateljica dežurala ipak odlučio da ne prizivam bolničku sudbinu i da stavim tačku na kratki boravak u Skopju.

 

Negde pred ponoć krećem ka izlazu dok se gomila techno mladeži tiska na ulasku. Ipak nisam ja iz te priče. No, dobro je i ovako. Ono što je najavljivano kao spektakl, a o čemu nećete čitati su Jeff Mills, Hallucinogen i Satoshie Tomiie.

 

I kao rezime da zaključim. Nisam razočaran ovom posetom. Ipak je sve ovo bila avantura zaludnog (?) turiste.

 

Специјално за Пластелин, текст & фото: Бранислав Николић

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement