RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Endorfin, Repetitor, Autopark - Akademija (29. septembar 2006.) + Krš i Repetitor - Blue Moon (3. oktobar 2006.) + Krš i Dž Dž - Danguba (8. oktobar 2006.)

 

....ILI DESET DANA PO PODRUMIMA

 

ImagePrvobitno mi je bila ideja da napišem odvojenu recenziju za svaki od koncerata koje sam gledao tokom tih desetak dana. Ali zbog činjenice da je reč o dva nastupa bendova Krš i Repetitor na tri koncerta, rešio sam se za takozvanu split recenziju. Mnogo važniji razlog je to što smatram da svi ovi manje više neafirmisani bendovi, od kojih su mnogi tek bendovi u nastanku, zaslužuju da se nađu u zajedničkoj recenziji zato što svi oni čine deo neke nove scene, stilski različite i bez vezivanja za neki podpravac, ali sa nekom novom i uzbudljivom energijom. Dakle...

 

Na Akademiju sam došao pravo sa koncerta grupe Virvel u CZKDu, tako da je postojao ozbiljan rizik da ću propustiti da čujem bend Endorfin koji je prvi svirao na ovom koncertu povodom proslave desetogodišnjice rada Indie-go! DJ ekipe. Svakako je dobar znak kada u toku samo jedne večeri može da se čuje toliko dobrih a različitih bendova, na dva koncerta potpuno drugačije atmosfere, dok sveukupni trošak za karte (400 dinara ukupno) i nije bio toliko velik. Doduše, koju nedelju ranije mogli smo za sto dinara više da vidimo još više bendova, na velikom stejdžu (ako još niste shvatili, u pitanju je "Rock’n’roll škola" na Tašmajdanu), pa opet, interesovanje publike nije bilo baš za pamćenje. Međutim, Indie-go! večeri po defaultu okupljaju dosta ljudi, a kada se na to još dodaju i tri interesantna benda, uspeh je zagarantovan.

 

ImageI tako je i bilo. Gužva već na ulazu, okupljena omladina delimično gluvari napolju ispijajući pivo iz dragstora, dok se formira kolona za ulazak stvarajući usko grlo. A tamo dole u podrumu uobičajeni Had. Nedostatak vazduha, visoka temperatura i vlaga, gužva, znoj, pravo prljavo rock’n’roll iskustvo. I Endorfin na stejdžu. Oni koji su mogli da ih vide tvrde da je to bio bolji koncert od onog pomenutog na Tašmajdanu. Tada sam bio prisutan ali tehničke smetnje su ih dosta ometale. Ni sada nije bilo ništa drugačije, ali kada sam stigao već su bile prevaziđene i ovaj mladi indie bend je već uveliko zabavljao publiku. Već sam zapamtio i jednu pesmu, 10.000 izvinjenja, koja zvuči simpatično drndavo, kao bend koji ne želi da nauči da svira, poput ranijeg Pavement-a, sa krhkim vokalom koji se bori za svaki ton. I to je, praktično, sve što sam čuo. Po malo je frustrirajuće da sam bio na dva koncerta te grupe a da i dalje nemam baš neku predstavu o tome šta sviraju i kako zaista zvuče.

 

Posle izvesne pauze osetim da je publika nešto fokusiranija nego obično na koncertima, iako se Repetitori još nisu ni primakli stejdžu. Ali svi su hteli da čuju novu senzaciju sa domaće scene koja je prosto rasturila svojim ranijim nastupom na Tašmajdanu neke predstave o tome kako treba da zvuči bend koji bi mogao da bude popularan kod nas. Pri tom, jedva da imaju po 20 godina i skoro su naučili da sviraju, dok je ritam sekcija u ženskom rodu još jedna neoubičajenost. Kada su napokon izašli, ceo deo kluba sa kojeg se nije mogla videti bina se ispraznio. Takvu pažnju na koncertu nisam video jako dugo. U čemu je fora sa Repetitorom? Njihove pesme su jednostavne, tekstovi takođe, ali zato sve to nije važno kada bend nastupa sa energijom kakva se retko sreće. Za razliku od raznih alternativnih podpodela, smerova, svirački nabildovanih pojava koje nemaju nešto da kažu ili znalačkih ali snobovskih muzičara koji previše polažu računa na svoje znanje i elokvenciju, Repetitor dođe kao osveženje. Pored Repetitora svi oni počinju da deluju kao dinosaurusi roka, dok bi Repetitor bili neka vrsta panka, svesni oni toga ili ne, možda nešto analogno tome što se dogodilo na svetskoj sceni sa pojavom novog garažnog roka, ili nazovite to kako hoćete. Ima i još nešto tu, oni se na bini zaista ponašaju kao rokenrol bend, uživljavanje u muziku je potpuno uverljivo, to je egzibicionizam koji nije samom sebi svrha. I kada gitara spada sa ramena i ne možete sami da je vratite, to je oprošteno, umereni raspad u žaru izvođenja samo pomaže dobrom utisku. Skraćena obrada I Wanna Be Your Dog, nikada mi nije zvučala bliže originalu po intenzitetu, po autodestrukciji, po rešenosti da se ide dalje. Znači oni su shvatili, ponavljam, svesno ili ne, da je izraz, bes, beskompromisnost u sadržaju i formi ono što je zaista uzbudljivo u muzici. I za dvadesetak minuta, za koliko su odsvirali ceo svoj repertoar, imali su apsolutnu pažnju publike. Zaista, pored ovakvog benda, nije teško ponovo verovati u povratak autentičnosti u domaću muziku.

 

ImageŠto se tiče Autoparka, ako niste već fan, onda ih verovatno ne volite. Mišljenja su podeljena, mada meni nikada neće biti jasno zašto ljudi posvećuju toliko pažnje nečemu što ih nervira, dok je za fanove sve jasno. Ovo je zapravo prvi koncert Autoparka koji sam video nakon dve godine. A u odnosu na prvi koncert koji sam video davne 2002, ovo je sada prilično drugačije. Okosnica i noseći stub benda su ostali isti. Dakle, vokal - Olja, sentimentalni pristup, pop zvuk sa po nekim iznenađenjem, i dalje su tu, samo što sada ima više new wave prizvuka nego spacey-polu shoegaze avantura. I to je OK, sada je bend nekako još pristupačniji. Utisci sa konceta su mi nekako nejasni, jer u ovom momentu, napominjem, već sam dosta energije istrošio na dva odlična nastupa - Virvel i Repetitor - dok su prerano iskonzumirani otrovi počeli da deluju i umajuju racionalnost, a atmosfera postala sve haotičnija i maglila se u krešendu nejasnih ali jakih utisaka, pijane euforije, kratkoročnih potreba i iluzija. Tako bi dalje pisanje ličilo na izveštavanje sa moto trke Mint 400 u knjizi/filmu Paranoja u Las Vegasu.

 

Nekoliko dana kasnije evo nas opet u jednom zagušljivom podrumu, taj manji podrum se zove Blue Moon, i već duže vreme je otvoren za nastupe mlađih i neafirmisanih bendova. Elem, s obzirom na prethodne nastupe Repetitora očekivao sam veliku gužvu, ali nekako je ipak sve došlo na svoje mesto. Uvek na koncerte dođe onoliko ljudi koliko može da stane i ne više, to mu dođe kao neka srećna koincidencija. I sa ne tako velikom publikom, zbog specifičnosti prostora, bend uvek može da vidi manje ljudi nego što je prisutno. A te večeri posebno je bila dobra okolnost da nije bilo većih problema sa ozvučenjem, i nastup Repetitora je bio tehnički najbolji koji sam na tom mestu čuo. Dakako, sve rečeno za nastup na Akademiji i ovde je važilo. Bend može da dobro funkcioniše u prostorima svih veličina, pa i u relativno trezvenoj i umornoj atmosferi u Blue Moon-u tog utorka. I kako je neko primetio, nije ih dekoncetrisala publika koja im je bukvalno stajala pred nosom. Još jedna prilika da se oduševimo mladenačkom energijom i nezadovoljstvom koji dolaze do ivice autodestrukcije, da se začudimo zrelim političkim porukama (zaboravio sam i ovo da dodam ranije), i doslovnom govoru o realnosti koji ne štedi nikog ili ništa. Ponovno spadanje gitare sa kaiša opet donosi neki šarm.

 

Posle svih ovih tako ozbiljnih bendova slušanje benda Krš ima karakter rekreacije. Ne kažem time da oni nisu ozbiljni ili da su ispod kriterijuma, daleko od toga, Krš su trenutno jedan od najboljih koncertnih događaja u gradu. Njima ne trebaju probe (jer ih nisu imali pred ovaj koncert), njima ne treba pedala za bas bubanj (jer su pola koncerta svirali bez iste), njima ne treba pojačalo (jer je Gaja priključio gitaru u svoj džep). Šta se zapravo dogodilo?

 

ImageSvoj bluz-pank-gospel-hardrok-rokabili-folk-i-još -ponešto Krš su pošteno prašili tokom prvih nekoliko pesama, uz obavezno minglovanje publike sa bendom, što je specifična stvar kod njihovih koncerata. Članovi Jarbola, Manisenta i Elektrolaste bili su u prvim redovima u interakciji sa bendom. Pristup koji se odriče kontrole i pušta da događaj samog sebe vodi spontano. Iluziju da ovaj put sviraju sa tri električne gitare i basom stvarao je Gaja sa svojim već pomenutim skrivenim kablom. Ipak, bilo je tu toliko zvukova da bih rekao da je i ona bila priključena, iluzija je bila potpuna (da li time gubim verodostojnost kao recenzent?). A onda je došao ključan trenutak - otkazala je bas pedala. Sve je počelo da visi o koncu. Odjednom se okupilo mnoštvo ljudi u želi da pomogne. Kad efikasnost pomoći više nije bila tako izvesna, publika se priključila bendu u raznim improvizacijama dok je pomenuta pedala bila na popravci. "Ima li ovde neko normalan?" peva Mika uz folk rif na gitari, "nema ovde niko normalan!" zaključuje u nastavku, priključuje se publika, vokalno ili perkusivno, improvizacija se razvija i u jednom momentu mikorofon uzima ko želi i stigne. Hey Bo Didley ori se neko vreme, a onda stiže i sveže popravljena pedala za bas bubanj. No ona je trajala još samo jednu pesmu pre nego što je opet otkazala, ovaj put na malo duži period. Ali bend odluči da ga to ne zadrži da isporuči rokenrola koliko može u ostatku večeri. Tako smo slušali malo više zvuka činele nego što je preporučljivo ali sve u svemu, bio je to dobar nastup, iskren, spontan, neopterećen, prosto idealan nakon svih prethodnih atrakcija. Čuli smo i par novih pesama koji proširuju stilski raspon benda, nisam siguran ali da li je to zvučalo kao pop?

 

Da, to jeste bio pop, skoro vojvođanski pop kakav svira, na primer, Veliki Prezir u živahnijim momentima. U to sam se uverio nekoliko dana kasnije, u klubu Danguba, ortodoksnom mestu u kome sviraju ostaci takvih grupa kao što su Kerber, dok uglavnom lokalna publika uživa u hard rock, bluz i svakakvim domaćim zloupotrebama roka. Moram da priznam da nisam očekivao tako dobar koncert, tako da nisam ni planirao da pišem o ovom koncertu. Ali, elem, bilo je ovako.

 

ImageTrebalo je da to bude jedna ekspres svirka, koja bi se završila što ranije, za ljude koje obično ponedeljkom rade, s obzirom da je bila nedelja uveče. Ko je posle imao mamurluk i bio umoran na poslu svedočiće da se od tog plana odmah odustalo. Dž Dž, kao grupa koja je nastupila prva (kasnije sam saznao da nije reč o odnosu predgrupa-glavna grupa, već o ravnopravnom bratskom sporazumu) još jednom je predstavila svoje viđenje kako bi se neka verzija generičkog roka mogla proširiti nekim novim intervencijama na instrumentima. Pisali smo dovoljno u nekom od prošlih brojeva o stilskim odrednicama. No ipak, čini se da bi bend zvučao još snažnije kada bi koristio pravu električnu gitaru umesto akustične sa pick up-om, koja iako distorzirana ne nudi odgovarajuću zamenu. Iako interesantno rešenje, možda bi pragmatizam na račun inovacije pomogao. Letnji transfer članova beogradskih bendova je grupi Dž Dž doneo novog bubnjara, Sinišu iz Manisenta, sada već u ex statusu, koji je izoštrio pržačku oštricu benda. A električna violina koju svira još jedan odličan muzičar, Srđan (iz bebzbroj bendova) takođe je imao svoje veče. Bio je to najbolji koncert ovog benda od kada ih pratim. Ozvučenje je bilo gotovo vrlo dobro, da ne preteram sa pohvalama. Bend, ovakakav kakav je sad, bi mogao očekivati i da ga šira publika prihvati. Ipak, da ne ostanem bez kritičarskog rada, mogli bi se očekivati da bend svoj tekstualni izraz učini konkretnijim i da se manje oslanja na postojeće šablone, već da udari pravo kuda ih inspiracija odvede bez razmišljanja da li će pesme naći put do publike, jer to se uvek nakako već dogodi kad je reč o autentičnosti. Slično bi se moglo reći i za muziku, ali naravno, sve zavisi od ciljeva koje sebi bend postavi.

 

Krš je takođe imao svoj najbolji nastup ikad, i ko je prisustvovao koncertu sigurnio je stekao još bolje mišljenje o bendu nego što je imao. U prvom delu nastupa, imao sam utisak kao da su već afirmisani bend koji nam svira sve hit do hita, od Sirotinje, Kafe, Euforije, Pesme bez bola, Mature, Filmova, pa sve do novih pop stvari. Krš sada pokriva sve od folk panka (ali ozbiljan sam kad kažem da je to domaći folk + pank) do vojvođanskog popa (radni naziv). Od šumadije do vojvodine, pravi domaći bend. Drugi deo nastupa je bio malo slabiji, jer je bend već napočetku ispucao sve hitove, da bi se sve opet vratilo na svoje mesto kad je došao bis i legendarna pesma, Hajde da napravimo kafu zajedno, koja je sigurno predlog za himnu 2056 godine. Zaista pesma koju svako može da razume i oseti, sa implicitnim seksualnim sadržajem, ali koja lako asocijacijama nalazi najmanji zajednički sadržalac i univerzalnost. Slogan može da se i zameni - Hajde da napravimo sendviče zajedno, Hajde da sviramo polku zajedno, Hajde da otputujemo na more zajedno, Hajde da oborimo vladu zajedno, Hajde da utovarimo namestaj zajedno, Hajde da okrecimo stan zajedno, ImageHajde da budemo sami zajedno, Hajde da izadjemo u grad - zajedno - i sve to ostaje kao mogućnost koja može da se zamisli. Publika koje je i do tad bila u poluludom stanju i sveopštoj tulumskoj atmosferi sada je izgubila i poslednji trag inhibicija. Ne samo da su pevali sa bendom, nego su i izašli za binu, zaposeli mikrofone, kako je bend otišao, tako je i bubanj pripao nepoznatoj devojci dok je momak u crnom animirao publiku dok se sve nije slilo u svi-zajedno-bez-razlike-u-nirvani psihodelično iskustvo. I to je bilo neverovatno - bend je otišao sa stejdža ali je pesma rešila da ostane. Melodija je ostala, reči su ostale, ali je nastao gospel, pa rep, pa spoken word, ... Nikada toliko malo ljudi nije napravilo tako zagrejanu atmosferu, zaista nije bilo bitno koliko je ljudi, ali da ih je i bilo, mogu zamisliti šta bi se dogodilo. Ne, ne mogu, suviše je neverovatno.

 

Javiće se ponovo za par meseci, kad snime album, a onda ih možda više nećemo moći videti u ovako malim klubovima.

 

Eto tako, desetak dana, nekoliko odličnih koncerata, zaista odličnih, kao neki nagoveštaj buđenja domaće scene. Mlade nade, stare nade. Sve se više priča da će zaista nešto i da se dogodi.

 

Autor: Miloš Trifunović
Foto: Vladimir Šobajic, Darja Bekan (Blue Moon), Marko Rajić (Akademija), Mina Piščević (Danguba)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement