RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Wesley Willis - Rock'n'roll Will Never Die

 

ImageWesley Willis nikada nije naučio da svira i da peva. Malo šta je tipično u njegovoj priči, iako je svojim delom došao do krajnjih konsekvenci pop muzike, do onog najopštijeg zajedničkog sadržaoca. Jednog dana ispostaviće se da je u svojoj viziji otišao daleko u budućnost. Da nije u celu priču uključeno i ludilo, pomislili bismo da je reč o dobro osmišljenom umetničkom poduhvatu, o nečemu što je u vezi sa konceptualizmom. Welsey Willis je duboko u pop kulturi, ona je čitav njegov svet. Ne znam da li bi se mogla dopustiti jedna takva intelektualizacija gradiva o njemu, ali pokušajmo.

 

Živeti na ulicama Čikaga kao beskućnik, crne boje kože i sa dijagnoziranom šizofrenijom stavlja vas među one koji imaju malo šanse da uspeju u životu. Takav je bio početak za Welseya Willisa. Krenuo je bukvalno od dna, ali nikada u njegovim pesmama nismo našli nijednu referencu na taj period njegovog života, niti gorke socijalne komentare. Umesto toga Wesley se fokusirao na drugu stranu života, na pop kulturu, na muziku, na glumce, na McDonald's, na svet reklama, na Isusa Hrista, u jednoj gotovo nemogućoj kombinaciji. Sa velikom željom da se bavi muzikom, ignorisao je sopstvena ograničenja i zračio velikom energijom, verom i upornošću. Njegov život gotovo da parodira koncept ostvarenja američkog sna. Ceneći vrednosti pop društva do apsurda, njegov život to isto društvo parodira. Upravo zato je bio prihvatljiv i za nekog kao što je Jello Biafra, koji je objavljivao njegove albume preko svoje Alternative Tentacles etikete.

 

Izgleda da je bio veoma drag čovek, voleo je svoje fanove. Pozdravljao ih je udarajući se sa njima čelo o čelo, što je ponekad mogao da radi onoliko dugo koliko bi fan mogao da izdrži. Usled toga stalno je imao jednu čvorugu na čelu. Bio je visok, dvometraš, i užasno gojazan, prava gromada od čoveka. Uporedo sa muzikom bavio se i slikanjem, obično je kao motive uzimao prizore sa ulica Čikaga. Muzičku karijeru je počeo sa bendom Wesley Willis Fiasco. Iako je već tu pokazao sve kvalitete koji će ga krasiti i tokom solo karijere, Wesley postaje poznatiji tek nakon raspada benda koji je usledio ubrzo nakon njihovog prvog i jedinog albuma. Paradoksalno, odbacivši standardni rok instrumentarijum i koristeći samo jeftine sintisajzere kao pratnju, Wesley je bio sve poznatiji kao kultna figura koja stvarala jednu dosta čudnu, ponekad zastrašujuću ali i ispunjenu humorom, ali uvek zabavnu i energičnu muziku. Ubrzo je potpisao ugovor sa American Music diskografskom kućom i izdao dva albuma za njih. Njegova muzika je zatim čak dospela i na MTV, iako je i dalje ostao relativno nepoznat u svetu muzike izvan određenih krugova. 2002. godine dijagnozirana mu je leukemija od čega je i preminuo 2003, u četrdesetoj godini, ostavivši iza sebe ušteđevinu od 300 dolara.

 

U njegovom ogromnom muzičkom opusu nema inovacije. Ako ste čuli jednu pesmu od njega i sve druge će vam zvučati poznato. Uglavnom se zasnivaju na strofa-refren formi, i sa jednim međudelom (ekvivalent solaži u pesmi) posle kojeg dolazi još jedan red strofe i refrena. Svaka strofa bi obavezno imala po četiri stiha, dok bi se refen sastojao od isto toliko ponavljanja naslova pesme. Ni Ramones se nisu nikada odlučili na ovako radikalan minimalizam. Fasciniran pop ikonama, Wesley kao nijedan drugi muzičar, nije toliko pesama posvetio njima. Razni bendovi (od Niravne, Fugazi, Morbid Angel, Agent Orange, Black Sabbath, Atari Teenage Riot, ali i Britney Spears, Tom Petty), muzičari, glumci, političari, ili sam Isus Hrist bili su tema njegovih malih oda.

 

Sasvim specifična poetika koja se sastoji od fraza, ili ponekad od običnog govora, psovki, izraza koje je sam Wesley izmislio, čini je svedenom i siromašnom, ali kada se pogleda iz šire perspektive uočićemo da je deo jedne možda nesvesne filozofije. Razlikujemo više tipova pesama, neke su ode, neke ređe su tirade, poneke su nasumično ređanje maštovitih psovki, a opet, ima i nekih ličnijih gde se Wesley sreće sa demonima iz svoje glave. Ako peva o nekoj grupi, obično će prepreičati neki dobar koncert, stihovi bi bili "there was 300 people at the show", "jam session was awesome", praveći od pesme mini recenziju, varirajući u brojkama koje pominje ali držeći se striktne forme. Ako je reč o nekoj osobi, kao što je slučaj u pesmi Alanis Morissette, obično će staviti stihove kao što su "you can really sing your ass off to the max", "I like on the long run", "you can really rock Saddam Hussein's ass to Russia". Često ponavljanje istih stihova sa varijacijom u pogledu toga na koga se odnose čini Wesleyevu poetiku bliskom sa industrijskom proizvodnjom. Negde, on ima sve stihove, njihov broj je ograničen, kako bi bio ekonomičniji, pesme će uvek sastavljati od istih ali će varirati njihovo mesto u pesmi, svaki put slažući kolaž iz početka. Najveći mogući broj modela, uz najmanji mogući broj delova od kojih su napravljeni. Uprkos svemu tome, on ipak nema dve identične pesme.

 

Kada je reč o muziciranju, treba imati na umu da Wesley zaista nije umeo da svira. Ne, nije reč o pankerskom samosvesnom neznanju koje se inati lažnom sjaju egomanijaka sa heavy metal sviračkim obrazovanjem. Reč je samo o pukom nezanju. On zapravo nikada nije ni svirao. Nemajući para za instrument, niti veštine, koristio je jeftine sintisajzere kakvi se mogu kupiti u lokalnim supermarketima, obično Casio tipa, i puštao bi ih u demo modu. Onda bi kod refrena pritisnuo dugme za refren, pa onda za međudeo i tako do kraja pesme. Tako se njegovo sviranje sastojalo od pritiskanja dugmića u pravilnom redu. Tonalitet bi varirao ali bi tema ostajala ista. Muzičku raznovrsnost bi određivala količina demo pesama koja je upisana u ROM memoriju na sintisajzeru. Wesley Willis je originalan upravo zato što do sada niko nije bio dovoljno hrabar ili jednostavno blesav i nepretenciozan da to isto učini. Pop je kliše, inače je sve već odsvirano, i Wesleyeva muzika predstavlja to saznanje. Međutim, on se ne šali, on želi da pravi rock muziku, sa svom svojom energijom. Možda je samo Wesley umeo da Casio sintisajzer pretvori u alatku za autentičnu rock muziku, možda je iskonska ljubav prema muzici ono što je oživelo bezlične melodije jeftinog sintisajzera. Ako je za pop esencijalna ne muzika nego stav, energija, entuzijazam laika, onda je Wesley upravo to dosegao u nemogućim uslovima.

 

ImageNo, to nije sve. Njegov glas je sasvim posebna priča. Naravno, on nikada nije naučio da peva. Strofe peva izvikujući stihove, ponekad gunđajući, ne baš lepim glasom, često nerazgovetno i previše brzo, baš kao da mrmlja sebi u bradu. Na refrenu bi pokušao da zapeva, ali se ništa osim falš zavijanja ne bi čulo. Nemoć je njegova stvarnost, neumeće njegovo sredstvo, međutim, u rezultatu, pokazuje se i da sa tako skromne pozicije može da se dođe pravo u srž rokenrola.

 

Stihovi njegovih pesama govore kratko i svedeno. Oni su pisani po modelu karikature a logika zbivanja u njima liči na crtani film. Uzmimo, na primer, seriju pesama u kojima se obračunava sa raznim superherojima (Spiderman, Batman, Superman, i mnogi drugi su izašli na "ring" sa njim). Uobičajeni tekst iz te serije pesama bi išao nešto kao ovako:

 

Superman had a big "S" on his chest
He was drawing on my nerves
I got mad at his drunk ass
I gave him a war hell ride

 

I whipped Superman's ass

 

Superman thought he was bad
He was messing with my girlfriend
I caught him in my room kissing her
I took a rubber hose and flogged his rump

 

I whipped Superman's ass

 

Superman beat the hell out of me
He knocked me to the floor
I got back up and knocked him to the floor
Superman was being such a roughneck

 

I whipped Superman's ass

 

Rock over London, rock on Chicago
Shell, it's the world's best-selling gasoline

 

Još jedan čest motiv su fraze koje je sam Wesley izmislio i dao im značenje. Često govori o "war hell ride", fraza rezervisana za trenutke kada ga obuzme ludilo, i kao sinonim za najveću patnju. Kada Wesley u gornjoj pesmi kaže da je dao Supermenu "war hell ride" znamo da je to nešto najgore što je moglo nekog da zadesi, mada ne znamo tačno šta. U suprotnosti sa ovim izrazom je "harmony joy ride", obično ga koristi da opiše svoje zadovoljstvo koje nalazi u muzici, mada je moguće da ima i veze sa tim što je Wesley voleo vožnje autobusom.

 

Arsenal psovki, sa svom maštom sa kojom bi neko dete moglo da spaja reči, dostojan je i South Parka. Najčešći su stihovi u kojima nečije dupe biva isprašeno, ali takođe i reč 'suck' biva često korišćena u bezbroj varijacija: Suck a cheetah's dick, Suck a llama's shitty asshole!, Suck a male camel's musty ass with mayonnaise, itd. Napomenimo da je čuveni slogan programa Winamp za puštanje muzike "Winamp, it really whips the Llama's ass” inspirisan Wesleyevim stihovima iz pesme Whip the Lamma's Ass.

 

Još jednu tematsku celinu čine antinarkomanske pesme. Wesley je bio žestoki kritičar konzumiranja droge, što je zabeleženo i u njegovim pesmama. Welsey je bio religiozan, poslušajte samo vrlo inspirisanu i dirljivu pesmu Jesus Christ. Osim toga, često su na meti njegovih tekstova razne zle ličnosti iz javnog života, Sadam Husein je čest gost, tu je i Al Capone, a posebno se ističe provokativnošću pesma posvećena Michaelu Jacksonu:

 

You are a homosexual to the max
You are a professional cock sucker in the mix
You are a child molester
You love sucking little boys' dicks

 

Michael Jackson
Michael Jackson
Michael Jackson
Michael Jackson

 

You are a professional cock sucker in hell
You are a professional cock sucker to Satan
You are a boot-licker to Satan
You love sucking little boys' asses and dicks

 

Michael Jackson
Michael Jackson
Michael Jackson
Michael Jackson

 

You should be ashamed of yourself
You know you are so talented
Why don't you stop being a homosexual
Stop molesting little boys you freak!

 

Michael Jackson
Michael Jackson
Michael Jackson
Michael Jackson

 

Carson's, it's the place for ribs

 

Obratite pažnju da se svaka pesam završava sloganom istrgnutim iz neke reklame, potpuno nevezano za kontekst pesme. Još jedan rezultat fascinacije modernim kulturnim fenomenima. Osim toga, fraza "rock over London, rock on Chicago" se učestalo pojavljivala na kraju pesme, što je takođe istrgnuto iz džingla jedne emisije na radiju WXRT.

 

ImageRokenrol sveden na minimum. Automatizovna muzika. Urbani prizori, žargon ulice. Pop kultura, fascinacija, obožavanje. Wesley je možda već proživeo ono što će budućnost doneti. Svet ograničen na pop. Suština svedena na dva i po minuta. I da, svako ima svojih 5 minuta slave bez obzira na to ko je i odakle dolazi.

 

Svi ovi opisi gore nisu dovoljni da objasne suštinu Wesleyeve muzike, zbog čega ona zvuči kao stalni poziv na neprekidnu rokenrol žurku, uz infantilnu pozitivnost (setimo se Jonathana Richmana), čak i u momentima kada se čini da je melanholičan, mada nikad previše sentimentalan, uvek se vraća sa novom malom rokenrol himnom. Feel the Power of Rock 'n' Roll. Uvek i svuda, bez obzira na to kako se osećaš, bez obzira koliko ti uslovi dozvoljavaju. Čini se kao da je Wesley uprkos svim životnim teškoćama imao uvek snage za optimizam. Tvrdio je da se muzikom bori protiv svojih demona. Hiperaktivnost može da svedoči o tome, preko hiljadu pesama na bezbroj albuma, zvaničnih i nezvaničnih snimaka, neprekidne turneje, a i dalje nikada bez inspiracije.

 

Rock over London, rock on Chicago!

 

Naponema: Radi bolje predstave o delu Wesleya Willisa najbolje je čuti njegovu muziku, zato preporučujem mp3 pesme koje možete skinuti sa Alternative Tentacles sajta.

 

Autor: Miloš Trifunović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement