RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Branka Parlić - Erik Satie - Initiés (PGP, 1988)

 

ImageDa li sve bitne priče započinju neočekivano? Možda je ta neočekivanost samo naša projekcija? U svakom slučaju, ovu priču započinjem na noši. Baš tamo. Ne neki renesansni noćni sud za odrasle, baš noša!

 

Ne mogu da kažem da se sećam, ali pričali su mi svedoci... Nekada, dok je Bane bio jako jako mali, postojao je samo jedan trenutak apsolutne filozofske smirenosti kada su mu se mogli raditi svi ti trivijalni poslovi tipa sečenje noktiju, čačkanje ušiju i šta se već radi maloj deci... Do tog trenutka se dolazilo samo u jednoj kombinaciji. Dakle, Bane je na noši, ispred TV-a na kome ide ono što je on tada zvao "Bic" iliti Blic iliti marketing državne TV koji je emitovan pre čuvenog dnevnika u pola osam. Svo roditeljsko trpljenje i maštovitost nije uspevalo da ispoluje smirenost kao što su to činile crno-bele slike koje su treperile brzinom od 24 frejma u sekundi... Da li me je privlačilo to crno-belo šarenilo ili sam slutio nešto i očekivao - taj odgovor neću dobiti, ali taj "bic" bitan je momenat za dešavanja kasnija...

 

Petnaest godina kasnije, noša je postala davna prošlost, a i ljubav prema reklanom programu davno je presahla. Ipak, onda sam u jednoj od brojnih somnabulnih socrealističkih reklama čuo u pozadini nešto što bi se možda moglo spelovati kao... "Ta-na-nana, Ta-na-nana, Ta-na-na-na...". Au! Taj minimalizam, tih nekoliko repetitivnih tonova koji su bili muzička podloga za reklamu tipa "ćebe Ambasador" ili neku sličnu stupidariju kupili su me "iz odmah". Naravno, usledilo je pitanje - Ko je to? Šta je to? Odgovor dugo nisam mogao da nađem. Mislim da sam anketirao sve u okruženju koji su ikada čuli i jedan ton klasične muzike, ali sem začuđenih pogleda i sleganja ramenima ništa više nisam mogao da dobijem. Enigma je ostala...

 

Posle male pauze komedijant slučaj je nastavio svoj posao. U zimu '88/89 podarena mi je maslinastozelena garderoba. Iako su me obeležili, nisam dozvolio da me uzmu, bez obzira na brojne nimalo prijatne poglede koje sam video u očima današnjih sugrađana. Tokom jednog zimskog "puštanja sa lanca" umesto kafane, odabrao sam da se zgrejem u pozorištu. Jugoslovensko dramsko. "Buđenje proleća" u režiji Harisa Pašovića. Nisam imao pojma o predstavi ali mi se učinilo kao dobar izbor za to veče. Predstava je bila sjajna, ali u njoj sam ponovo začuo... "Ta-na-nana, Ta-na-nana, Ta-na-na-na..." Tu sam negde i uspeo da dobijem odgovor na svoje pitanje. Erik Satie. Negde u to doba pojavio se i album koji je tema ovog teksta. Nabasao sam na njega u jednoj od uobičajenih skitnji po radnjama sa vinilnom robom, izdvojio za njega 42 tadašnja dinara (nalepnica sa cenom još uvek stoji na ploči) i avantura ponovo počinje, preciznije tek sada počinje u punom obimu...

 

ImagePloča Branke Parlić prvo je predstavljanje Erika Satija na nekom nosaču zvuka na prostoru ex-YU. Deset numera, koliko se nalazi na ovom vinilu, dovoljno je da vas uvede u magiju Satijevog mističnog kabarea. Dovoljno da spoznate (naslutite) Satijevu ironičnost, cinizam, na momente i mračnost ali mračnost iz koje u podtekstu, iz dubine izvire smeh koga će oni koji prihvate ovu muziku vrlo lako čuti. Za one druge, to će biti nemoguće. Deset godina kasnije ploča je reizdata na CD-u (Radio 021) sa još šest bonus pesama iz Satijevog opusa i kratkim literarnim zapisima samog Satija. Još jedna od obaveznih lektira.

 

Šta reći o muzici Erika Satija? Iz mojih usta malo. Ili se shvata ili ne. Ili se uživa u njemu ili ne. Mogla bi se sada ovde sročiti filozofska rasprava o minimalizmu, o začetku postmoderne, o... Sklon sam da ga poredim sa Marselom Dišanom i njegovim ready-madeom. Shvatanje šta je pisac/kompozitor želeo da kaže ne odvija se na racionalnoj ravni. Satijeva muzika nije pohvala majstoriji zanata, ona nije fasada, ona je armatura. Kao i kod svake građevine. Fasada vas vizuelno privuče, ali armatura je ta koj drži i koja vam omogućava uživanje.

 

Kolokvijano, za sve likove iz domena klasične muzike, podrazumeva se kao su to neke stare, preozbiljne čike koje se bave uzvišenim stvarima koje nama profanima obično ostaju nerazumljive. Pitoresknost lika Erika Satija može da se uklopi u mnogo opisa ali u gorepomenuti nikako! Dobar deo života Sati provodi u javnim kućama, sprda se sa svakodnevicom, uostalom, dobar broj njegovih kompozicija je i nastao kao provokacija, kao nešto opozitno Debisiju i impresionistima, ili što bi blaženopočivši prof. Kostić rekao - Ma, on je bio zajebant! Upravo ta činjenica može biti zamka za pravilno vrednovanje Satija. Možda je živeo kao dekadentni dendi, kao otpadnik, možda su njegovi prijatelji većinom bili sa mračnije strane društva tog doba, možda je i on sam bio takav, ali iza njega je ostalo delo duhovnika. Ono što sam spreman da tvrdim je da njegovu muziku ne može razumeti niko ko nije sklon samoposmatraju, introspekciji, samopreispitivanju, njegovu muziku ne može prihvatiti niko ko nije u stanju da zaviri u sebe. Zato i kažem da se o Satiju ne može nešto previše pisati. Može se filozofirati, ali to mi nekako deluje jalovo spram onoga što je ostalo iza Satija. Na prvom albumu Rex Illusivia cela B strana posvećena je Satiju kroz sjajne varijacije na njegovu muziku sa vrlo slikovitim naslovom - Thanx Mr Rorsarh. Sigurno ste barem u nekom filmu videli kada psiholog/psihijatar radi sa pacijentom test sa mrljama. To je zapravo Rorsarhov test. I kao što bi svako od nas imao svoje viđenje tih mrlja, tako verujem da i Satijevu muziku svako doživljava drugačije. Od strasti i ljubavi do mržnje. Malo li je? Čim mišljenja nisu ujednačena, definitivno je da se radi o nečem posebnom, voleli vi to ili ne. Petlovi koji rano kukuriču obično prvi završe u supi, ali zahvaljujući pojedincima kao što je Branka Parlić, petao zvani Erik Sati još uvek je daleko od čorbaluka i nedeljnog ručka.

 

Svirati i promovisati muziku Erika Satija mogu samo posvećenici. Branka Parlić je jedna od njih. To je dokazala tokom svih ovih godina koliko pratim njen rad. Od ovog albuma pa sve do organizacije dvadesetčetvoročasovnog izvođenja dela Erika Satija na ovogodišnjem Exitu.

 

ImageSatijeva muzika može poslužiti za sabiranje misli ali vam može otvoriti beskonačno polje asocijativnosti. Trenutno mi kao fleš prolazi kroz glavu - Satija sam upoznao preko kompozicije Gnossienne. Do pisanja ovog teksta nisam povezivao Satija sa činjenicom da sam se na poslednjem popisu u rubriku veroispovest upisao gnostik. Gledajući unutrašnji omot ove ploče nailazim na karikaturu Frojda koji je kao preslikan lik koji je radio u kafeu u kome sam proveo dobar deo suludih devedesetih, plakat Moulin Rougea koji me asocira na Foltin (album Donkey Hot Contra Moulin Rouge in Amsterdam), a Foltin je iz Bitolja, a Branka je rođena u Tetovu pored kojeg sam nedavno prolazio dok sam jezdio ka Skoplju da bi upravo gledao pomenuti bend... Dalo bi se nastaviti u beskonačnost.

 

Jedini pravi kraj ovog teksta je da ostane nedovršen. Muzika Erika Satija, unikatnost svakog izvođenja te muzike, brojna asocijativnost koju ta naizgled minimalistički jednostavna muzika izaziva, ne dozvoljavaju da se na kraju ovog teksta stavi tačka. Ostatak dopišite sami posle preslušavanja Satija. Shodno tome...
...
...
...
...
...

 

Autor: Branislav Nikolić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement