Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Borivoje Adašević, dve priče

 

Na kolima sa starom hartijom

 

ImageU bistro majsko jutro, dok ležim na krevetu u polusnu, kroz odškrinut prozor u moju sobu uplovi blaga škripa. Nedelja je. Nema duga hoda do kancelarije i usiljenih osmeha onima koji ulaze u nju, nema tovarnih listova razbacanih po podu prilikom zavođenja dokumenata i deklaracija kojima ne znam poreklo - mir je i tišina moje opustele sobe, mama je nekud otišla, brat je opet spavao kod verenice i sve je nekako bledunjavo i plavo, majski. Rutinom ranoranioca otvaram oči i dižem se polagano. Škripa se pojačava, ali i dalje blaga umiva me svojim životodarnim kliktom. Oblačim pantalone i obuvam sandale, i već se smeškam, ne dižući pogleda ka prozoru. Poznajem dobro tu škripu, njen hotimični zov, ali joj priznajem: uvek me iznenadi. Dolazi u maju, sa suncem što vetri na otvorenom nebu, i uvek je toliko nova da mami k sebi. "Matilda Gašpar!", usne i jezik klepeću kao klepetuše. Moja ćutljiva prijateljica vozi kola sa starom hartijom. Otvaram širom prozor, nadlanjujem se na ploču drvenog ragastova i, kao u detinjstvu, iskačem napolje. Smeškam se trčeći.

 

Pretrčavši dvorište, dospeo sam na makadam prigradskog puta, potom se ispeo na kola sa starom hartijom, među izbledele, vetrom očerupane, novine, udžbenike iz političke ekonomije i tomove sabranih memoarskih dela po zlu čuvenih državnika. Kola malko zadrhtaše, Matilda uspori, a potom se sve vrati pređašnjem tempu.

 

Rodila se u Osijeku 1941. godine. Hrvatskociganskomađarskog porekla. Rečju: sirotica. Kad joj je bilo godinu dana, majka je ostavi povijenu u džemper ispred vrata neke kuće u Zagrebu, sa ceduljicom u malecnoj ruci, samo ime i godina rođenja. (Kasnije saznaše i mesto.) Otada se Matilda Horvat, tako se onda zvala, vukla po domovima "bez korice kruha", kako je znala da kaže, spavajući u hladnim i, često, vlažnim posteljama, sanjajući, sve vreme, iza razlupanih domskih stakala, drugačiji život. Tako se i izbavila iz zagrljaja jedne bede, hrvatske, da bi se domogla druge, srpske. Udala se s tek napunjenih osamnaest godina za šefa zabavnog parka, imenom Lujo Gašpar, Hrvata nastanjenog u Srbiji, u mom gradu, u P. Za Matildu je, ubrzo je shvatila u tragizmu toga osvešćenja, to bio samo nastavak životnog perioda za vreme kog je boravila u Hrvatskoj. Sad je, doduše, imala "koricu kruha", ali ju je njen Lujo tukao po vasbogovetni dan, da se sve orilo od vike i jauka. Tako je bilo godinama, sve do iznenadne smrti Luja Gašpara. Jedne pozne januarske večeri, dok se vraćao iz kafane u trešten-pijanom stanju, nameravajući, valjda, da pređe most preko reke, zanevši se zašao je za spoljnu stranu mostovne ograde. Išao je dok je imao oslonca pod nogama. Na onom mestu gde se sims mosta izobličuje i krivi, i gde počinje da se dni praznina od nekih deset metara, sve do zaleđenog rečnog oka, đonovi Gašparevih cipela su izgubili oslonac i Matilda je ubrzo "obukla crninu". Dolazili su zatim poverioci i zajmodavci, kockari kojima je Lujo dugovao novac, svi oni odnosili su delić po delić udovičinog nasledstva, a da nju niko nizašta nikada nije ni pitao. Sve ono što je ostalo za Lujom Gašparem nestalo je u mesec i po dana, a Matildi je ostala jedino kuća, i to ne ona u kojoj su živeli do muževljeve smrti, već jedna na kraju grada, oronula i pred rušenjem, koju je Gašpar takođe na kocki zaradio, davno. U pokrajnjem delu dvorišta, pokraj natrulog plota, našla je, jedne blage martovske zore, kola kojima je bivši vlasnik kuće, neki poluciganin, prevozio staru hartiju od čije se prodaje izdržavao sve do smrti. (Onoga jutra kada se vratio sa celonoćne kockarske partije bez sopstvene kuće u posedu - obesio se, vezavši konopac za granu goleme žalosne vrbe u dvorištu.) Za Matildu, pronalaženje tih kola bilo je trenutak sudbinskog ozarenja. Isprva ih je mesecima gurala ispred sebe, sakupljajući po gradskim ulicama, smećarskim kantama ili đubrištu čitava brda novinske hartije, tomove i tomove knjiga i sve ono drugo, papirnato što su ljudi, zamenjujući jednu glupost drugom, odbacivali. Jednog joj je dana, neki dečak iz susedstva, i sam sirot koliko i ona, predložio da kola poveže sa biciklom kojim ih je, pričali su to dečaku, i nekadašnji vlasnik pokretao. Na istom onom mestu, pokraj plota što se raspadao, iz korova i šiblja izvukli su zarđali bicikl koji je spretni dečak za tili čas, opravši ga i podmazavši, opravši i podmazavši pritom i kola, osposobio za rad. I sad u priču ponovo ulazim ja, ja koji pišem ove redove i koji u rano jutro, dok Matilda promiče ispod mog prozora u mom detinjstvu, nadlanjen na drveni ragastov iskačem napolje i, pretrčavši dvorište, skačem na kola sa starom hartijom. Zadnja kolska stranica je uvek skinuta, tako da mi taj naskok ne predstavlja teškoću. Matilda i ne oseti promenu težine na kolima koja cimbaju polagano za njom. Putujemo, promičući pokraj stabala, ljudi, kuća. Bešumno klizimo, kao aveti.

 

Sedeći na tim kolima doživeo sam svoja prva fascinirajuća iskustva: zapalio prvu cigaretu, prvi put doživeo žensko biće kao ženu, itd.; ali i poznija, zapravo svoja zrela iskustva: tu sam, jednog sunčanog majskog dana potkraj rata iz 1999, popušio svoju poslednju cigaretu (Matilda je već odavno mrtva, i prolazi ispod mog prozora sa kolima čiji točkovi, usled dugog nekorišćenja, škripe), tu sam, uostalom, shvatio i neubedljivost realnog sveta i koliko malo znači ljudsko biće bez duše, bez tog unutarnjeg sadržaja. Ali onda, u detinjstvu, kola blago luparajući promiču niz prve gradske ulice, a ja posmatram kako je kobac presreo goluba na Nemčevoj kući i kako ga čerupa, kidajući mu perje i kožu, ili kako je pijani Slavjanović, časovničar, zaustavio policajca i sad ga u zagrljaju drži, pričajući mu nešto, verujem, samo on zna šta, ili kako se žena komšijska ljubaka, u nekom dvorišnom ulazu, s nekim mladićem, pop je šutnuo mačku, ili sam tu sliku stvorio u glavi iz puke želje da se takvo šta desi. Ljubazni sanjar u ovom je svetu preturio mnogo toga preko glave i nimalo ga ne čudi ono što vidi njegovo unutrašnje oko. Veliki zid se prevali onoga trena kada poželiš da bližnji bude večan, da ne nestane nikada, da ljubav traje i da je to jedino što se za nju može reći. Kola se s mukom kreću po hrapavom asfaltu prigradskih ulica, slutim: negde neko ispisuje moju vizu za prelazak nebeske granice. Kao u nekom drugačijem svetu, mrmljam stih iz Ujevićeve pesme Grob: "Jedan grob me čeka. Kopaju ga za me." Matilda polagano gubi dah, prilazimo reci. Još samo koji metar i moraću da siđem. Žurim, stoga, da ispričam kraj priče o njenom životu.

 

Jedne rane februarske večeri Matilda je osetila jak bol u stomaku. Sledećeg dana već, doktor koji ju je pregledao ustanovio je neku vrstu natekline u donjem delu trbuha. Bolest koja se razvila bila je neizlečiva. Matilda je umrla nakon nešto manje od tri meseca u gradskoj bolnici u P. Među ono malo njenih poznanika pričalo se da je umrla od posledica tumora stvorenog verovatno od metalnog rukohvata koji je naslanjala na stomak, gurajući kola sa starom hartijom u prvih nekoliko meseci svog novog zanimanja. Zloćudna guka u njenoj utrobi rasla je iz nedelje u nedelju, sve do dana kada je bilo nemoguće ne osetiti je. Matildu su sahranili na groblju u blizini bolnice, u grobu pod stablom topole. (Posmrtni ostaci Luja Gašpara počivali su u grobu drugog groblja.) Dok su prolazili, posmatrao sam te svatove smrti kako se klibere noseći onu koja je dobar deo svojeg života posvetila sakupljanju otpada njihovih duša, njihovih nakaradnih škola, zabluda. U zatrpanu raku neko je, nakon sprovoda, pobio strelastu lukovicu jednog cveta koji i danas cvate. Dugo sam se pitao ko je to učinio. Nisam prišao bliže do li da je u pitanju neko ko je, poput mene, dane detinjstva provodio na Matildinim kolima. Na njenom grobu moglo bi pisati: "Ovde leži Matilda Gašpar, žena koja je pobegla od siromaštva."

 

Ali, vreme je da siđem. Kola sve neujednačenije napreduju dalje, Matilda kao i da nema više snage. Na jedva dvadesetak metara od mosta koji spaja rečne obale, silazim sa kola, posmatrajući ih kako se malaksalo udaljavaju od mene. Prešla su most, prošla pored stare klanice, hvataju pravac gradskog jezgra. Udahnem duboko i zatvorim oči. Kad ih otvorim, Matilde i njenih kola sa starom hartijom više nema. "Do viđenja u maju", kažem, okrećući se na drugu stranu.

 

Za tuđeg gospodara

 

Jednoga jutra poštar mi donese neobično pismo. Mutatis mutandis, ono izgleda ovako:

 

Dragi prijatelju, ne ljuti se što te tako oslovljavam iako čestite reči u životu nismo prozborili, na to sam obavezan istine radi. Ovde, u Sent-Andreji, u rukama držim tvoju knjigu čitajući je po Bog Sveti zna koji put, i ne mogu se načuditi šta ti kod đavola još tražiš u toj ludoj zemlji! Koja li tebe muka nagoni da sediš u gradu koji niti zna za tebe, niti će ikada saznati, i pišeš za zemlju koja ne zna da li može bez zavisti gledati i najobičnije škrabalo, a nekmoli ozbiljna čoveka i pisca od savesti?! Srbija je to, moj prijatelju, Srbija, a ona je uvek đavola prizivala, i đavo joj nikada nije odbijao doći po svoje. Od onog časa kada sam tvoju knjigu uzeo u šake - doneo mi je moj prijatelj Kaplan Refika, Albanac iz Beograda koji sa porodicom živi u jednom budimpeštanskom pansionu - od toga trena znao sam da ću te zavazda smatrati prijateljem, bez obzira na to koliko teško to budeš mogao podneti. Zovem se Milan Almašić. Stariji sam od tebe ravno četiri godine, i u trenutku kada sam odlučio da neizostavno odem iz Srbije, imao sam za sobom i fakultet, i prvi, i drugi, i treći rat, i dobrih petnaest meseci radnog iskustva kao predavač u školi, sve sam to ostavio iza sebe, a ni sam ne znam kako. One godine gladi u Beogradu, dok sam studirao, ona beda što me je okivala poput starinskih negvi zatvoreničkih, pa policijska hapšenja, demonstracije, vojni pozivi, gluvo je doba noći, a na vrata neko kuca pištoljskom cevi - sve mi se to danas u košmarima vraća i progoni me, kao zli kov prošlosti, kao mrak koji bi da proglođe moje oko. Misliš da se to nekom drugom dešava, zasigurno ti je distanca velika, takvi kao ti uvek su je imali prema svakome. To dolazi i od osetljivosti, čovek se naprosto mora zaštititi, odbraniti svoje uznemirene nerve i ja to razumem. Ali ti kažem, nema različitih sudbina među ljudima poput tebe i mene. Različiti su samo putevi što vode do poražavajućih saznanja koja nas neumitno gone u ovakvo nešto, gone u izgnanstvo. Nisam ja, godinama pre svog bega, želeo čuti da odem bilo gde iz svoga grada, iz svoje ulice čak, nikada ni dozvolio nisam preda mnom neku veću priču o toj temi, ali sam na kraju pobegao glavom bez obzira, trčeći koliko su me noge nosile i saplićući se o krhotine naših života. Sada, kada pogledam unazad, vidim samo krajičak konca koji je namotan odavno i kog da počnem razmotavati nameravam, ali ne sada, sada ću se zadržati samo na nekim od glavnih događaja moga života, kojeg imam dovoljno hrabrosti da nazovem užasnim. Stepen iskustva, naime, mogao bi se meriti i stepenom osetljivosti onoga koji preživljava, a ne jedino prostim zbirom preživljenog.

 

Da ne dužim bez potrebe. Otišao sam iz Srbije dva meseca nakon završetka rata iz 1999. Bio je avgust, peklo je strašno. Ženu i decu, Stefana i Sofiju, poveo sam na neporecivo rizičan put, ali je to bio naš put i mi smo ga, bez ostatka, takvim i prihvatili. Da je taj odlazak bio nalik na odlaske drugih u to vreme, moja bi sreća bila velika i sada bih ti mogao pisati o bilo čemu drugom, zasigurno veselijem, ali nije. Odlasku su prethodili događaji koji se tiču i tebe, kao i svih časnih ljudi u toj zemlji, ali i oni koji se tiču samo moje porodice i mene, a koji su zapravo bili ona kap posle koje se čaša prelila. Na početku svega, kao epska preambula, stoji časni obelisk podignut u duhu svih nas u spomen Lazara i Kosova, zloupotrebljen i, stoga, naheren, ali poduprt, zato, otrcanim floskulama oveštalih nacionalnih bardova. U čitavoj zemlji, rasla je radost u čast krvoprolića, hapšeni su studenti u Beogradu i drugim univerzitetskim centrima, poslovično su ukidani zakoni. Onda je došao početak mobilizacije - isprva kao bojažljivo, pa sve jače i jače strah se počeo buditi u ljudima. Potom je došao mart i rat sa njime, drugog dana rata moj mobilizacijski poziv. Šta sam mogao, otišao sam. Majka je, a ovde i ona svečano ulazi u priču, plakala. Ocu je progorela košulju peglajući je, dok smo se nas dvojica pozdravljali ispred ulaznih vrata.

 

Odem kasno s večeri i javim se po pozivu. Ljudi okolo nervozni, polupi-jani, pevaju nekog đavola dok im bale toče na usta. Na radiju spiker telali o hrabrosti srpske vojske, a jedan se naš usrao od straha kad je zabrujalo nad nama. Probijem se do telefona i pozovem svog rođaka na Surčinu, veli mi: "Gađali su prokleto blizu noćas, bio sam ukočen deset minuta od šoka." Odmah mi je bilo jasno kamo je sve krenulo. Nisam samo znao koliko će demon da se održi i koliko nas će gurnuti sa litice u ambis pre svog konačnog kraja.

 

Proces o kojem želim da ti pričam započeo je da se odvija u meni posle nekih nedelju i po dana od početka naše vojne. Iznenada, počela se u meni javljati mržnja prema ljudima. Tačnije, mržnja i gađenje. Neka vrsta mukle nesvestice, zgroženosti na sve te kreature, na svu tu gomilu rđavog ljudskog materijala oko mene. Dugujem objašnjenje da sam, uprkos diplomi Filozofskog fakulteta u Beogradu, oduvek bio veliki neprijatelj takozvanih naših elitista - a elitizam je u nas vazda bio ne preterano moderna verzija snobizma i rasizma u jednom liku - i da se takvim, uostalom, smatram i sad, ali sam dugo zbog tog neprijateljstva gajio neku vrstu simpatije prema običnom našem čoveku, koji mi se činio bezmalo potpuno nevinim spram svega onoga što smo kroz istoriju doživljavali i što nas je, kao narod, kidalo i rasipalo po svetu. Prema srpskoj inteligenciji, ksenofobičnoj i nedovoljno kultivisanoj, a uobraženoj i zadrtoj oduvek, gajio sam neku vrstu prezira i blagog gadljivog podsmeha, kakav se gaji prema naročito glupim a sujetnim ljudima u životu. Mislio sam, s pravom činilo mi se, da se taj obični čovek na jednoj strani i taj pseudointeligent na drugoj nepremostivo razlikuju, da oni kao i da nisu iz istoga korena potekli i kao da je, jedan ili drugi, možebiti, odnekud sa strane na to tlo dospeo i ništa s njim nije imao. Ali, shvatio sam nekako baš u to vreme, grdno sam se prevario. Ne samo da su bili isti i iz istog korena iznikli, nego su to bili jedni ljudi, niučemu različiti, izuzev, možda, u broju završenih razreda škole, pa i to je najčešće bilo pod znakom pitanja. Nešto fundamentalno različno, nešto rascepljujuće bilo je postavljeno između mene i njih, da više nije bilo izmirenja. Sad sam posmatrao ljude obične, tašte i raspomamljene, shvatajući u jednom trenu da mi se sve - i priča koju sam svakodnevno slušao na radiju ili televiziji i ona koju sam slušao na ulici i po predgrađima, obučen u uniformu vojske - izjednačava i uobličuje u jednu sliku, u jedan nakazni lik. Cela ta šarena zemlja postajala je za mene nekom vrstom Irske u očima Irca koji zauvek je napušta, pretvarala se u onu krmaču koja proždire svoj okot i koja je, bogme, gadno razjapila svoje vilice, bez sumnje rešena da nas dokusuri. Ipak, neću naširoko o tome. Važno je to što se zbilo u meni, taj konačni razlaz sa Otadžbinom, ma koliko on po mene bio bolan. A kada čovek zagazi u naredni stadijum sudbine, više mu povratka na staro nema.

 

Kada se čovek nađe u takvom stanju kakvo je bilo ovo moje, onda sve stvari poprimaju drugačiji izgled: ljudi se drugačije smeju, drugačije hodaju, drugačije reaguju na tebe a i ti, bogme, drugačije reaguješ na njih, sve u svemu, svet i ljudi koji koračaju njime, neprijateljskije ti deluju. Voleo bih da nije tako, ali je tako i ja sada ne znam šta bih s tim drugo radio nego ga naprosto opisao. Nekako se, kažem, sve menja, a pritom se menja i životna okolina. Sudbina mi je, u skladu sa mojom mržnjom i gađenjem, poslala i događaj koji će potpomoći dalji razvoj tih u biti loših osećanja, koja su pre odraz čovekove slabosti negoli faktička posledica nekog represivnog društvenog delovanja. Tu sam, sa tim događajem, već i pri kraju svoje priče, jer se nakon njega stvari ubrzano odvijaju i ka našem egzilu vode. Ukratko, evo šta se desilo:

 

Nije se još valjano bila ni zahuktala mašinerija rata, kad se u kuću mojih roditelja useliše desetorica vojnika. Bilo se uobičajilo u to vreme da se vojska sklanja po kućama, a da vlasnici tu pošast trpe ćutke. Eh sad, ta naša desetorica bili su neki dozlaboga loši ljudi i pijanice pride, tako da je u kući po celi dan svakojake galame i lupe bilo. Niko od mojih nikada nije bio preke naravi, bili su vazda blagi ljudi. Otac, a mati moja posebno, trpeli su raznorazne uvrede, s početka, doduše, zaustavljene na granici podnošljivosti, ali kasnije prerasle u nešto zbilja opako. Sve do trena u kome se zbilo ono o čemu ću ubrzo progovoriti, sve do toga časa, tačnije, do trećeg dana nakon njega, nisam znao gotovo ništa o zbivanjima u kući. I sam mobilisan i u tuđem domu, smatrao sam za dužnost da nemo podnosim taj teret, iako mi nijednog trenutka nije bilo svejedno ko mi se po roditeljskoj kući mota. (Čak sam i ključ od zaključane sobe u kojoj sam, još uvek, držao većinu svojih knjiga i drugih ličnih stvari, nosio sa sobom da, kojim slučajem, neko stran ne bi dospeo u nju.) Radili su vojnici šta im je bila volja. Od kuće pravili svinjac. U toj samovolji naročito se isticao neki Brekalović, alkoholik sa licem ispijenim i avetinjski bledim. Jedino su tanke i modre žilice na nosu remetile sablasno bledilo tog lika. Taj se, kažem, naročito isticao. U nekoliko navrata došao je u težak sukob sa mojima. Pretpostavljaš, verujem, politika je bila u pitanju. Nije zaboravio da napomene, svaki put - a valjda me je čuo kako govorim prilikom jedne od poseta roditeljima - da im je sin, uprkos tome što je mobilisan, izdajnik svog naroda. Tražio je, takođe, u ime tog naroda, da mi se soba otključa i da on lično proveri šta krijem u njoj i kakve to knjige, moliću lepo, filosof čita. Majka je zahtevala da Brekalović ode iz kuće. Bog sveti zna šta je sve ona već tada o Brekaloviću znala, a nije smela, ocu i meni, da saopšti. Jedne je večeri taj gnusni lik iz našeg košmarnog života provalio zamandaljena vrata sobe i našao se među mojim stvarima, među knjigama i papirčinama moje filozofske esejistike. Stajao je, opskurant, na sredini sobe s Kadareovom "Tvrđavom" u rukama, đavo će ga znati kako je baš nju pronašao između Ničeovih ili Kantovih, Spinozinih ili Hegelovih knjiga. Tražio je, verovatno, samo ime, albansko, u jeku rata i zločina, tražio je slamku da se za nju uhvati i učini ono što je učinio. Ugledavši ga, majka je vrisnula, oca nije bilo u kući u tom trenutku, čini mi se, oproštaja za to od mene nikada neće dobiti. "Kurvo, kopile si izdajničko rodila!", prosiktao je Brekalović pre nego što će krenuti da siluje moju četrdesetdevetogodišnju majku koja se, pored ostalog u životu, udala za svog prvog momka, onog koji će kasnije postati moj otac.

 

Svratio sam tri dana nakon Brekalovićevog zlodela i u kući zatekao muk. Vojnici su bili otišli, a majka je, s jastukom priljubljenim uz stomak i zgrčena, sedela na krevetu. Otac, slomljen. Čuči u uglu sobe. Ćuti. Prošlo je jedva petnaest minuta, od trena kada sam saznao šta se dogodilo, pa do časa kada sam, vođen instinktom zveri, pred obližnjom kafanom pronašao Brekalovića. Na smrt sam ga istukao. Zbog tih povreda nikada više neće moći normalno da hoda, a i onih četiri meseca provedenih u bolnici sami su po sebi pokazatelj onoga što se zbilo tog podneva. Priznajem, nije u meni više bilo moći za kontrolisanje ponašanja, nije u mojoj svesti bilo razumne misli koja bi me opomenula na varvarstvo mog postupka. Tebi pišem danas, neka sam proklet, u meni je kao u praznoj crkvi neprestano odzvanjala rečenica, prostačka i surova, kao pročitana u nekoj petparačkoj knjizi: "Mislili ste, gospodine, da pojebete babu, a da ne platite, e pa ne može!" I ta me je rečenica, opet i opet, ispunjavala mržnjom, celog. Ja sam svetio majku, ipak dovoljno svestan da taj čin ne dovedem do kraja. Ostavio sam Brekalovića živog, a policiji i sudu, kasnije, rekao sam istinu od prve do poslednje reči. Međutim, ono što se potom zbilo samo potvrđuje neke od stavova koje sam, tokom ovog pisma, o našim ljudima i našoj zemlji izneo. Ispostavilo se da je Brekalović rođak direktora škole u kojoj sam predavao. Usledili su pritisci, zvrndanje telefona. Ubrzo i poziv na razgovor. Ukratko, napomenuto mi je da ću, ukoliko ne povučemo optužbu za silovanje, izgubiti posao. To bi za moju porodicu i mene bilo zasigurno pogubno, tako je rečeno. A ja ionako ne živim više u roditeljskoj kući, pa samim tim ne mogu tačno znati šta se sve tamo i na koji način dogodilo. Da opovrgnemo navedeno, a oni će, kažu, sa svoje strane, učiniti šta mogu. (U kancelariji u tom trenu, sem direktora i mene, sedi i Brekalovićev advokat.) Ponavljam, oni će, sa svoje strane, učiniti šta mogu. Kao da sam ja Brekalovićevu mater silovao, kao da majka moja nije tako bezočno, svirepo ponižena! Povukli se iz procesa nismo. Ali zahvaljujući đavo zna kojim sve pritiscima danas se, moja žena, deca i ja, nalazimo u Sent-Andreji, van te zemlje i, moram to napisati, ne dovoljno daleko od tih ljudi tamo. U jednom je trenutku moja mati zahtevala taj odlazak, jer se više nisu mogle trpeti pretnje i ucene. Sudski proces traje i trajaće, sasvim izvesno, još neko vreme. Nadam se, samo dok Brekalović ne vidi zatvora. A onda će, znam, jednoga dana, on iz zatvora izaći. Kao da ništa nije bilo, odšetaće do prve kafane na duplu rakiju s nogu, popiće je, možda štipnuti konobaricu za stražnjicu, ili nekom pijancu ispričati kako je robijao zbog toga što je povalio majku jednog izdajnika. Da ga je zemljica njegova kaznila nedužnog, da je on, u stvari, žrtva, a ne ta smrdljiva kurvetina od koje je još mogao i kakvu polnu bolest zaraditi. Ali neka! Svakome po zasluzi. On će u zatvor, a ja sam već u izgnanstvu. Dobrovoljnom ili ne - pitanje je koje zahteva drugačiji pristup. Uostalom, ni sam nisam nedužan prema zemlji u kojoj provedoh gotovo sav svoj dosadašnji život.

 

Uzgred, ovde je dobro. Ovaj "deo Srbije" neobično prija mojim nervima, a i čini mi se da su, iako malobrojni, Srbi koji ovde žive sasvim drugačiji od tih tamo. Ili je možda bolje reći od vas tamo?!

 

Sutra stiže novac iz Stokholma, jedna rođaka šalje nam u nemačkim markama opskrbu za narednih tri meseca koliko će još, po mom uverenju, trajati proces oko izdavanja švedskih useljeničkih viza mojima i meni. Refika mi je doneo tvoju pripovedačku zbirku i jednu dozlaboga lošu, prevedenu na srpski, knjigu pesama nekog svog sunarodnika, koju nameravam da bacim u đubre. Smeje se, probisvet, kaže upirući prstom u pesmaricu: "Čitati po jednu, svake večeri, pre spavanja." "Dobro", kažem, pa s njom pod noge. A on se strovalio na krevet i grohotom se smeje. Veli mi da sam srpski kulturološki rasista. S vremena na vreme, lakne mi na duši. Dobro smo učinili kad smo otišli iz Srbije, zbog dece, zbog žene, zbog moje majke. Tako je to u tuđini, moj prijatelju. Ruka, evo, sama piše: "Boj bojevati, za tuđeg gospodara krv prolivati..."

 

Beleška o autoru: Borivoje Adašević je rođen 1974. godine u Užicu. Objavio je knjige priča "Ekvilibrista" (2000) i "Iz trećeg kraljevstva" (2006). Zastupljen je u izboru priča pisaca rođenih sedamdesetih - "Pseći vek".

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement