Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (10)

 

Čudovišna kuća: 1. novembar 2006.

 

ImageKristina Đuković je napisala odličnu kritiku animiranog filma "Čudovišna kuća" Gila Kenana na portalu Popboks.com. Evo dela te kritike: "Animirani film Monster House izgrađen je na već istraženom lokalitetu priča o ukletoj kući iz komšiluka, uspevajući da mu vrati uverljivost prvog otkrića. Sitni znakovi kojima se kuća odaje (it's alive!), prepričavanja urbane legende od strane dokonih lokalnih probisveta, dečja radoznalost i spremnost da se poveruje spram ignorisanja odraslih (roditelja, policije i bebisiterke) – iako krajnje školski, metod građenja tenzije oko tajanstvene kuće primenjen je s prvobitnom naivnošću i postupnošću koja istiskuje pomisao na već viđeno. Jaka identifikacija s junacima potiče kako od živosti s kojom je prikazan svet dvanaestogodišnjaka (teleskop, soba kao osmatračnica, prva prava basketara, prva simpatija...), tako i od njihove međusobne povezanosti i emotivnog angažovanja u otkrivanju tajne kuće. Dva glavna junaka definisana su kroz buddy-buddy odnos u kom brzo raspoznate ko je Don Kihot, a ko Sančo Pansa: jedan sanjar i senzitivac, duboko uronjen u domaštavanja, drugi sladokusac, površan i uvek spreman da klisne kad prigusti, ali simpatičan zbog iskrenosti reakcija..."

 

Udeo truda i čuda: 8. novembar 2006.

 

ImageU čuvenom intervjuu koji je početkom osamdesetih dao Bori Krivokapiću, autoru tada popularne TV "Teleskopije", Danilo Kiš je govorio, citirajući Cvetajevu, o umetničkom delu kao "plodu truda, ali i čuda". Upravo ovih dana gledao sam po treći put reprizu te emisije i baš me je zbog toga obradovao intervju mladog reditelja iz Subotice Szabolcsa Tolnaia koji je dao "Feralu". Tolnai upravo dovršava film koji se na poseban način bavi životom i delom Danila Kiša. Šta me je oduševilo u tom intervjuu? Upravo taj udeo čuda, o kome je govorio Kiš, a na koji je naleteo i mladi reditelj tokom snimanja "Peščanika" koje je okončao ovih dana. Evo šta kaže Tolnai: "Mada sam se trudio da ni u kom slučaju film "Peščanik" ne bude biografija, u slučajevima kada sam zbog potrebe scenarija dopisivao, vodio sam se onim kiševskim "ne usuđujem se da izmišljam". Uvek sam se trudio da pronađem izvor, konkretan dokument ili događaj. U ovom slučaju sam karaktere vodio iz jedne jevrejske familije u Budimpešti, gde je otac inače profesor na muzičkoj akademiji imao interesantan hobi, da kod kuće baca koplje, i gađa strelama komšijska stakla. Da bih tehnički izveo bacanje koplja u jednom stanu, ja sam njihov stan zamislio, da to budu tri sobe, jedna do druge, i kada se između njih otvore velika vrata, dobija se dugačak prostor, pogodan za bacanje koplja. I šta se dešava? Kada sam zaista otišao u bivši stan novosadskog šahtera, upravo je tako izgledao, isti taj redosled imao. A tu još nije kraj priče, stan, gde smo na kraju snimali tu scenu, bio je od rata zatvoren, nedodirnut od kada su njegove stanovnike odveli u Auschwitz... Takve stvari su se redovno dešavale, to je ono što Kiš naziva "udeo truda i čuda". Znači meša se lični doživljaj i književnost. Ma koliko poštovao i voleo Kiševo delo, smatram da je tekst samo povod za reditelja."

 

U istom intervjuu, zanimljivi Tolnai, otkrio je još nekoliko interesantnih priča i ljudi, koji su ga nečim oduševili. Tako sam otkrio Ištvana Domonkoša, vojvođanskog pesnika i pisca, koji danas živi u Švedskoj i radi kao teniski trener. "On je šezdesetih godina svirao trombon u novosadskom Big Bendu, a i po hotelima na Jadranu, najviše u Rovinju", priča reditelj Szabolcsa Tolnai. "Njegov rani roman "Preparirana ptica", o mađarskom Ciganinu kontrabasisti na Jadranu, koji van svog znanja biva upleten u šverc oružja i na kraju i ubijen, ili njegova maestralna poema "Havarija" (sa poznatim refrenom Ja ne biti Mađar, i sa isto tako poznatim stihovima Mi i tako umreti / na krivo bojište ili psihija tar kazati / rileks rileks Mađar / ne misliti šta će biti / ne misliti šta je bilo), za mene su jako važni. Sad kad razmišljam o tome koliko te reči odgovaraju Eduardu Samu, skoro da bi mogli postati moto filma. Moji roditelji su kao mladi par takođe proveli jednu zimu u Rovinju, zajedno sa Domonkošem, gladujući, skupljajući sitnu ribu sa mola što je ispadalo iz bagera fabrike konzervi. Zašto sve to govorim? Zato što se ovaj film završava u Opatiji, što nije slučajno..."

 

Zaista u umetnosti ništa nije slučajno. Udeo truda i čuda, kako reče Marina Cvetajeva.

 

Senke: 3. decembar 2006.

 

ImageU jednom eseju Jan Kot kaže da mi nikada ne možemo da imamo vizuelni doživljaj erotskog čina zato što tokom njega imamo samo krupni plan. Nema totala. Taj citat iz Jana Kota najpoznatiji savremeni srpski pripovedač David Albahari navodi kao jedan od razloga koji su ga "inspirisali" da se u novoj zbirci pripovedaka "Senke" pozabavi erotskom pripovetkom. "Opisivanje erotike iz totala", kaže Albahari u jednom intervjuu, "jeste neka vrsta voajerstva". "Mene je u pričama zanimao taj posmatrački ugao. Kad vidite krupni plan, vi ne morate biti sigurni šta je to. To sve svedoči o tome da bi erotika mogla biti neka vrsta nesigurnosti, neka vrsta čuđenja i zapitanosti."

 

Gvero: 4. decembar 2006.

 

ImageListam knjige koje u novosadskom Studentskom kulturnom centru objavio Jovan Gvero, kao vrlo vredan izdavač. Knjige su bogato opremljene, moderno prelomljene. Naročito me raduje "Vetruškina ledina" Uglješe Šajtinca, bajka ili pre basna, sa ilustarcijama Dejana Uzelca. Tu su i pesme Minje Bogavac, mlade i uspešne beogradske dramske spisateljice. Srećan sam što sam posredovao u objavljivanju Minjine poezije. "Palila sam baku - da mi štrika najke - štrikala mi baka - al' nisu orginal." Među knjigama je i "Sabrani Pravdić" - poezija multimedijalnog umetnika Ivana Pravdića, stripovi o Tesli i Kraljeviću Marku, Novosadska PUNK verzija... Šta sve ne! U međuvremenu, stižu mi i fotke sa promocije koju smo imali 30. novembra u kikindskoj biblioteci "Jovan Popović". Govorim i mašem rukama - ukućani me pitaju šta to pričam kad se urednik Jovan Gvero i književnik Srđan V. Tešin na fotografijama toliko smeju. Na početku književne večeri pokušao sam da se našalim, rekavši, sasvim oficijelno i ozbiljno, da mi je velika čast što govorim u biblioteci, uglednoj instituciji - jednoj od retkih institucija u Kikindi u kojima Jovan Gvero nije bio direktor! Potom navodim sva Gverina zanimanja: književni i filmski kritičar, pesnik, producent, poznvalac NBA lige, DJ, političar, zamenik kuvara u londonskom restoranu, visoki funkcioner, udarnik, odbornik, direktor. Knjige koje su pred nama dok govorimo na promociji šarenolike su onoliko koliko i sam život Jovana Gvera. Zapravo, te knjige, računajući na Sartra, sažimaju samu esenciju jedne karijere koja svoj raznoliki ukus sada pokazuje kroz bogat izdavački rad. Iako je izdavaštvo težak posao za koji nikada nema para, Jovan Gvero se nekako već nosi sa svim mukama. A knjige koje objavljuje - sve različite jedna od druge i to u svakom pogledu - ogledalo se u kome se vidi i životni stav urednika: svestranost i pokušaj da se uvek bude na mestu rađanja svih novih oblika kulturnog i uopšte javnog života.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement