Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Ekskluzivno za "Feral" i Plastelin: Na desetogodišnjicu studentskih protesta u Beogradu, pesnik, revolucionar, ideolog i kreativni direktor Miroslav Nune Popović govori o akcijama grupe "Magnet", takozvanim Japancima - specijalistima za paranoju, B92 blogu i radu za nove promene

 

Jednom su pukli i opet će pući!

 

ImageMalo je onih koji su setili studentskih demonstracija iz 1996. godine koje su nanele prve poraze režimu Slobodana Miloševića. Nune Popović je kreator i pionir masovnog kreativnog otpora diktaturi Slobodana Miloševića koji se još uvek upotrebljava protiv totalitarnih režima. Zbog takvog umetničkog delovanja je više puta hapšen i sudski progonjen. Srpska policija je 1999. uništila dokumentarni film i deo dokumentacije koji je o njemu i njegovom radu snimila TV B92 u režiji Radivoja Andrića. O njegovom radu su izveštavali globalni mediji kao što su CNN, BBC, SKY TV, Euronews AP, Reuters, WTN... Od 2000. godine živi i stvara u Ljubljani. Autor je vizuelnog identiteta slovenačkog ombudsmana i već četiri godine vodi njegovu produkciju. Godine 2003. počinje saradnju sa dizajnerkom Tamarom Ćetković. U Ljubljani je 2004. ustanovio Nune Produkciju - www.nune.biz. TV RAI je snimila kratki film o njemu povodom ulaska Slovenije u EU. Nune je rođen je 1974. u Beogradu. Bio je stipendista Književne akademije "Tradicija avangarde" od 1993. do 1996. u Beogradu.

 

Mića Vujičić: Navršilo se deset godina od studentskog protesta protiv režima Slobodana Miloševića. Kako danas gledate na te događaje?
Nune Popović: - Svakako je najvažnije da je tromesečni protest iz 1996-97. rezultovao prvim porazom najsurovijeg i, nadam se, poslednjeg kasapina na Balkanu, koji je iza sebe ostavio više zla nego što je moguće ispričati u intervjuu, sa čime građani Srbije tek treba da se suoče. Na protest gledam kao na veliki i konkretan dokaz da je režim sile moguće pobediti na nenasilan i kreativan način, da je duh jači od represije i onda kada se čini da izlaza nema.

 

Vi ste demonstarcije pretvarali u performans, u umetnost?
- Mislim da bi bilo tačnije reći da sam sa grupom Magnet umetnost i kreativnost pretvarao u efektan model nenasilne borbe protiv totalitarnog režima. Sa saradnicima sam naime krenuo da radim akcije pola godine pre studentskog i građanskog protesta. Situacija na početku 1996. je bila beznadežna. Milošević je potpisao Dejtonski sporazum i za međunarodnu zajednicu bio "faktor mira i stabilnosti". Svi smo mislili da će njegova tiranija trajati večno. Bio sam mlad umetnik, star nepune 22 godine, napunjen informacijama o avangardnoj umetnosti i nisam se mirio sa takvom stvarnošću kao i mnogi drugi, ali sam rešio da pronađem način za kreativni, nenasilni otpor diktatoru, koji bi, ni manje ni više, predstavljao put u novo društvo.

 

ImageKako je to izgledalo?
- Sa grupom Magnet sam, umesto Miloševićevih institucija, počeo da koristim Miloševića i stubove njegovog režima kao ready made sredstvo za izražavanje u uličnim projektima koji su imali elemente performansa, hepeninga, akcija, likovnosti, teatra i jasne jezičke poruke. Umesto rada u galerijama izašli smo na ulicu i krenuli da udaramo po glavnim stubovima režima tako što smo gerilske akcije izvodili isključivo za medije i slučajne prolaznike. Sve je bilo zapakovano u formu prihvatljivu masmedijima, kako bi poruka doprla do što većeg broja građana i međunarodne javnosti. Prvo je bila izvedena FaluSerbia. Miloševića smo stavili na veliki falus i ponudili građanima da ga u Knez Mihailovoj ljube, miluju, dodiruju, da obožavaju simbol "stvaralačke moći Srbije" dok smo se mi kretali u karnevalskoj povorci uz doboš i megafon. Onda smo izveli Poslednju Tajnu večeru ispred SANU, kada smo u tišini jeli pogaču i ispijali vino saopštavajući svoj stav o toj, ali i o drugim kulturnim institucijama u kojima su biološki i stvaralački potrošeni mediokriteti na tajnim večerama krojili društvenu matricu krvi i tla, nacionalizma, nekrofilije.

 

Niste preskočili ni Miloševićeve medijske, literarne i finansijske institucije.
- U vreme "Dnevnika 2", ispred zgrade nacionalne RTV razbili smo moj novi televizor u projektu Otkrovenje i poručili da nas informativni sistem okružuje kao bodljikava žica u konc logoru, a potom sam od delova razbijenog televizora napravio skulpturu Srpska noćna mora. Ispred Narodne biblioteke Srbije bičevima i svetom Magnet vodom izveli smo egzorcistički ritual Isterivanja đavola, sukobivši se sa nacionalnom literaturom koja je takođe korišćena za političku minipulaciju. Zaključili smo ciklus sa projektom Zlatna poluga kada smo deset umetničkih zlatnih poluga (cigle ofarbane zlatnom bronzom) zaveštali u trezor tadašnje Narodne banke Jugoslavije, naočigled medija i dobivši priznanicu o smeštanju u trezor kao potvrdu našeg patriotskog čina urađenog sa željom "da dinar večno ostane stabilan". Hapšenja, suđenja i pretnje bile su prateće pojave koje smo morali da istrpimo.

 

Poruke i slike vaših akcija ipak su stigle do javnosti poserdstvom medija, objasnite nam kako budući da je u Srbiji tada bio medijski mrak…
- Akcije su bile izvođene pre svega za medije i u dogovoru sa njima. Uslov da bih izveo akciju je bio da se u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu pojavi najmanje po jedna ekipa globalnog medija kao što je recimo AP TV ili WTN i jedna domaća novinarska ekipa, uz obavezu da me nakon hapšenja čekaju ispred policije sve do puštanja na slobodu. Imao sam punu podršku i zaštitu medija, a o mojim ljudskim pravima su brinule međunarodne organizacije. O našim aktivnosti izveštavali su CNN, BBC, Euronews i svi malobrojni nezavisni mediji u Srbiji. Priča se širila kao mit od uveta do uveta. Režim nije znao šta bi samnom - pokrenute tužbe i zastrašivanja su mi samo podizale popularnost i davale priliku da govorim u javnosti koja nije bile pod njihovom kontrolom. A onda su, nekoliko meseci kasnije, došli lokalni izbori i demonstracije koje su, zbog Miloševićeve krađe glasova, prerasle u najveći studentski i građanski protest koji je preuzeo formu naših akcija i rezultovao prvim porazom diktatora. Potom je taj model borbe omogućio učinkovitost organizacije "Otpor!" koja je odigrala značajnu ulogu u obaranju Miloševića, a taj koncept se i dalje koristi širom sveta, tamo gde je potrebno ukloniti totalitarni režim - Ukrajina, Gruzija...

 

Da li ste brojali koliko ste puta privođeni, zatvarani?
Image - Hapšenja, naravno pred kamerama, bila su predviđeni deo akcija, jer smo morali da pokažemo brutalnost perfidnog režima. Kada sam uhapšen zbog FaluSerbie isleđivalo me sedam visokih policijskih oficira - bili su u čudu, zanimalo ih je "ko sme da stavi predsednika na onoliki kurac". Kada sam im objasnio da ne treba da se brinu, jer se to radilo i u Staroj Grčkoj za Dionizijeve svečanosti - dobio sam antologijski odgovor od jednog genarala: "Pa što nisi išao u Grčku to da radiš, majku ti j..." Drugom prilikom je bilo mnogo surovije, sa sve zabadanjem noževa oko moje ruke vezane za sto, pendrecima koji fijuču oko glave, letećim pepeljarama i čitanjem prisluškivanih intimnih razgovora, pretnjama. Kažu: "Ti znaš da se vraćaš kasno kući, da je mračno pred ulazom, a čuo si za ono pred kućom nepoznata lica ga izudarala ciglom po glavi. E, pa neće da bude samo cigla i govnima će da te izmažu. Ali, to ne radimo mi, to rade kriminalci, naši dužnici."

 

Ispričajte nam još neki detalj o metodologiji zastrašivanja i represije koji je bio sprovođen nad vama.
- Da bi me zaplašili prebijali su do krvi više puta jednog sitnog kriminalca, koji je bio sa mnom u pritvorskoj ćeliji veličine 2 x 2 metra iako je susedna bila prazna. Taj momak mi je rekao da ga prebijaju da bih video kako ću i ja da prođem, čim ne budem imao novinare da me čekaju ispred policijske stanice. Ležao mi je krvav u krilu i molio da ga probudim ako čujem da otvaraju vrata, jer "ako te uhvate da si zaspao od bolova - kažu: Spavaš, znači nije ti ništa i tuku još više". Jednom prilikom kada su dolazili da me odvedu u pritvor i izruče me sudu pobegao sam kao u filmu Balkan Ekspres - presretnu me u hodniku zgrade i pitaju: "Jeste li Vi Nune Popović", a ja kažem "Nisam - izvinite, idem tetki da odnesem lek" i štrafta u bunker. Drugom prilikom, usred noći, kada me na sreću nije bilo kod kuće, upali su u stan sa automatskim puškama i maskirnim uniformama tražeći "gde se skriva zločinac" i traumirali mi majku.

 

Da li su vas pratili?
- Bio sam praćen dve godine, imao sam tzv. Japanca, osobu u civilu koju srećeš na različitim mestima i u različito vreme. Sedi u kafiću za drugim stolom, naiđe pred ulazom u zgradu, na autobuskoj stanici, u gradu... Cilj je da se susretnu pogledi oči u oči i on onda ode dalje. Zovu ih Japanci, jer je to japanski metod praćenja koji izaziva paranoju i, kažu, da se nije rodio imun na tu tehniku. Pored drugih oblika maltretiranja i progona, pokrenute su tri prekršajne i jedna krivična prijava sa predviđenom kaznom tri godine zatvora, koja je okončana tako što je nakon šest godina proganjanja zastarela tek krajem 2003. godine.

 

ImageKako vam danas izgleda Srbija?
- Nastavljači Miloševićeve politike i njegovi saradnici i dalje su ukorenjeni u društvenom sistemu i drže najvažnije manipulativne poluge - sve službe bezbednosti, medije, najkrupnije tokove novca. Iako više ne mogu da okreću tok evolucije unazad, još uvek na svaki način koče razvoj i sprečavaju da stvari dođu na svoje mesto. Ekipa je kao rehabilitovana, imaju "nove" igrače, pare, sređuju pukotine u svom sistemu, produciraju provereno najprimitivniju matricu punom parom. Srbija u haosu je njihovo ogledalo. Sve to im puni džepove i naravno da zbog toga ne dozvoljavaju da se dođe do normalnih tema, da se probije bilo koji zrak svesti. Ali, vreme ne radi za njih, to je sigurno. Već su jednom ozbiljno pukli, osetili su strah i sopstvenu bezvrednost. Jednom su se već oktobra 2000. sakrili ko miševi u rupe i znaju da to može da im se ponovo dogodi. Njihovi dojučerašnji šefovi su u Hagu, neki su i osuđeni, drugi će biti. Tako da ovi sadašnji dripci imaju tačnu i jasnu projekciju šta će se i njima dogoditi. Zato su sve suroviji dok vode unapred izgubljenu bitku sa vremenom i civilizacijom.

 

Pišete blog na sajtu B92 i veoma ste kritični...
- Blog sekcija B92.net je prerasla u novi i jedini slobodni medij u Srbiji, gde piše izuzetna ekipa poput Biljane Srbljanović, Gorana Markovića, Jelene Milić, Srđana Kusovca i tridesetak drugih autora različitih profila. Tu se može pročitati sve ono što ne može na drugim mestima, poseta je jako velika i to postaje sve više regionalno web središte gde se vode žestoke polemike i pričaju važne stvari. Blog je automatski u Srbiji postao i predmet osporavanja. U poslednje vreme blog B92 je glavna tema u gotovo svim srpskim medijima, koji imaju različita imena ali zato svi pišu istim rukopisom. Medijske reakcije se u najkraćem svode na satanizaciju blog medija i blogera kroz zastrašivanje javnosti o "agresivnoj družini", jer remeti srpsku idilu u kojoj postoji samo ekipa na vlastodržačkoj sceni. Glavna teza je da, ni manje ni više, iza bloga B92 stoje Čeda Jovanović i Beba Popović, nekadašnji Đinđićevi najbliži saradnici, baš kao što su Slobini savetnici u svemu videli "zaveru novog svetskog poretka". To je upravo posledica ignorisanja da Srbija ima i druge slobodne ljude, to je strah da se ekipa suoči sa činjenicom da su na blogu drugi ljudi od onih koje bi oni želeli, koje su, kako veruju, dovoljno satanizovali i učinili simbolom zla u Srbiji uz pomoć nedokazanih optužbi, običnom medijskom harangom, kako su uostalom i Đinđića pripremili za odstrel. Simptomatično je da kampanju protiv bloga predvodi Nebojša Krstić, savetnik predsednika Srbije za medije (nekadašnji član grupe Idoli), nakon što mu kao blog autoru nisu prošli pokušaji spinovanja u vezi Kosova, kompromitacije novinarki B92 i zamene teza o izdaji Đinđića, koji je deo javnosti pripisao njegovom šefu i rukovodstvu Demokratske stranke.

 

Vi ste pre pada Miloševića otišli u Crnu Goru? Šta je bio razlog tog odlaska?
- Bilo je to u vreme NATO bombardovanja koje je Milošević iskoristio da se obračuna sa svojim protivnicima, koji su mu bili ostavljeni na tacni. Kao jedan od tih neskrivenih Miloševićevih neprijatelja dobio sam poziv da se usred bombardovanja pojavim na sudu pod izmišljenom optužbom za koju je pretilo do tri godine zatvora. Želeli su da me osude za primer i iskoriste za zastrašivanje javnosti. Bio sam bez ikakve zaštite budući da je konvoj diplomata i humanitarnih međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava već napustio Srbiju. Mogli su samnom šta su hteli, a ja nisam imao nameru da idem u zatvor i tako gradim karijeru. U takvoj situaciji prebacio sam se u Crnu Goru na savet svog advokata Nikole Barovića koji me je sa Orhanom Nevzatijem godinama branio i odbranio od monstruma. Putovao sam dvadeset sati u autobusu prepunom žena, dece i pijanih vojnika. Od ličnih stvari sam poneo samo žensko donje rublje. Kad bi me pitali kuda idem dok je u toku mobilizacija i zabranjeno svako kretanje muškarcima, rekao bih da putujem u rehabilitacijski centar u Igalu po majku koja je tamo navodno teško bolesna i na lečenju pa joj nosim lične stvari, a svojih nemam pošto se vraćam sutra ujutro. I tako sam prošao vojne i policijske check pointe.

 

Često se o Milu Ðukanoviću govori kao o čoveku koji je spasavao srpsku opoziciju. Kakvo je vaše iskustvo, šta ste radili u Crnoj Gori?
Image - O Đukanoviću sve najlepše, hrabrost koju je on pokazao i otpor koji je pružio Miloševiću dok je ovaj bio najljući, istovremeno štiteći disidente i opoziciju iz Srbije, ne sme se zaboraviti niti omalovažavati, a kao što vidite Crna Gora je danas na evropskom putu za razliku od Srbije. U Crnoj Gori sam se zaista osećao zaštićeno i sigurno, a tokom svog boravka sam vodio internet portal Medija klub koji je domaću i inostranu javnost izveštavao o prilikama tokom NATO bombardovanja.

 

Kada ste prešli u Sloveniju?
- Od proleća 2000. sam u Ljubljani, gde me je samoinicijativno doveo umetnik Bojan Brecelj, a na predlog slovenačkih intelektualaca vlasti su mi omogućile boravak u njihovoj zemlji.

 

Šta radite u Sloveniji?
- Živim od pružanja kreativnih usluga i dizajna, kreiranja slogana, kampanja i web sajtova. Nastojim imati što veću produkciju pozitivnih vrednosti. Slovenačkom ombudsmanu Matjažu Hanžeku sam kreirao identitet i skoro pet godina vodio produkciju, njegov uspešan mandat ističe početkom naredne godine. Svoje sposobnosti stavljam u službu klijenata, podjednako kao i u sopstvene projekte. Takođe, neprofitno pomažem ljudima i organizacijama do čijih rezultata mi je stalo - naravno, ukoliko u njima vidim opšte društvene vrednosti. Imam vrhunski tim i studio u Ljubljani, a sve se može videti na internet adresi www.nune.biz.

 

Radili ste i za Fond dr Zoran Đinđić.
- Projekat vizuelnog identiteta Zoran Đinđić Moderna Srbija, koji sam uradio s namerom da Đinđić bude simbol moderne Srbije, da se njegov rad ne anulira - što je bio cilj zaverenika, postao je vlasništvo Fonda. Grafičko rešenje je korišćeno i u predsedničkoj kampanji sadašnjeg predsednika Srbije, ali i pored toga što je prihvaćeno u javnosti - rešenje se ne producira. A to što se predsednik Srbije i šef nekadašnje Đinđićeve partije Đinđićevo ime, reči i delo koris! ti samo pred izbore, kao i ovog puta, puno govori o sadašnjem rukovodstvu Demokratske stranke.

 

Da li vi radite ovu predizbornu kampanju Čede Jovanovića?
- Sajt Čede Jovanovića, njegov grafički identitet i slogan "Srbiji se žuri!" su iz moje produkcije, pružio sam Čedi podršku kada su ga svi odbacili i ostavili ga medijski satanizovanog da bude glineni golub kriminalcima i Miloševićevim strukturama protiv kojih se bez ostatka borio i koji su više puta planirali i pokušali atentat na njega. Tada mu niko nije davao šanse da će politički opstati, a danas je uzdanica moderne Srbije. I dalje Čedi pomažem radeći sajt njegove kampanje "Od nas zavisi!" www.odnaszavisi.org, predlažući ideje sa namerom da ostvari mnogo bolji izborni rezultat od ulaska u parlament sa svojom Liberalno demokratskom partijom i koalicijom srodnih građanskih stranaka.

 

ImageTrenutno nosite majicu sa natpisom "I ja sam Rom". Recite mi nesto više o toj akciji?
- Da, dragi i vredni Slovenci su se nešto zasitili privrednog razvoja i ksenofobija im je sada glavno zanimanje. Nacionalnu homogenizaciju ostvaruju pod idejom da neće da žive sa Romima u svom susedstvu. Organzuju noćne straže, dežuraju po selima naoružane grupe uz puškicu, vatricu i rakijicu i trenutno se razlikuju od izvornog, američkog Ku Klux Klana po tome što ne nose bele maske, nego veselo pokazuju svoja lica kamerama dok se "preventivno brane" od Roma koji nemaju ni status nacionalne manjine. U medijima i javnosti bukti govor mržnje, teško je poverovati u to, ali je tako, a najstrašnije je što EU to očigledno toleriše ili nema mehanizme sankcionisanja tako da u nestabilnijim zemljama u SLO okruženju možemo očekivati da se rasizam počne smatrati evropskom vrednošću. Logično je da u takvoj situaciji, ako već živim i radim u Sloveniji, kažem da sam i ja Rom. Zar ne?

 

Imate li veze i sa Hrvatskom?
- Slučajno imam, supruga Rahela je baš iz najlipšeg grada na svitu, umetnica je i upravo je uradila film "Put kese", koji govori o nekontrolisanoj proizvodnji i upotrebi kesa u Dalmaciji, a pripremila je kampanju o promeni odnosa do otpada u Hrvatskoj. Malo mi je očigledno srpskih i slovenačkih muka, pa ima mesta i za hrvatske. Dozvolite još, u ime muka i želja za boljitkom koje nas spajaju, da iskoristim priliku da pozdravim punicu i punca, šureta i svastiku, da se ne zabrinu zbog ovako ozbiljne priče.

 

Šta je sa vašom književnom karijerom? Da li pišete nešto?
- Sve što radim je u "jeziku" ili izlazi iz jezika, vizualnost i drugi mediji su samo pomoćno sredstvo da bi efekat bio jači. Ima tu i tamo pesama, eseja, a na izdavača već godinama čeka pripremljena knjiga "Falus revolucija" sa svim akcijama Magneta, hapšenjima, isleđivanjima, fotografijama, faksimilima optužnica i pozadini takvog umetničkog rada.

 

Autor: Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement