Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Kuhinja duše

 

Velimir Ćurgus Kazimir: Kuhinja mog prijatelja, Stubovi kulture, Beograd, 2006.

 

ImageUredno pratim književno stvaralaštvo Velimira Ćurgusa Kazimira od trenutka kada sam u jednoj knjižari pročitao njegovu satiričnu priču "Gljive", objavljenu 1990. godine u knjizi "Ovako ’il nikako", među drugim partizanskim zen pričama. Glavni protagonisti te storije su Aleksandar Ranković i Milovan Đilas koji sede pod jednom bukvom i pričaju o tome šta će biti posle rata. Dolazi Edvard Kardelj zvani Bevc, vadi iz torbe dve gljive i pita Đida i Leku: "Šta mislite koja je od ove dve gljive otrovna?". Aleksanadr Ranković i Milovan Đilas se pogledaju i u glas odgovore: "Ona desna!" "Koja desna, moja ili vaša", lukavo ih upita Kardelj. "Pa, tvoja desna", reče Đilas. "Znači, vaša leva", uporno će Kardelj. "Bevc, Bevc", reče tad Leka. "Nije vreme za takve šale..."

 

Zašto takva priča u uvodu prikaza nove Kazimirove knjige "Kuhinja mog prijatelja"? Pa, iz nekoliko razloga. Pre svega zato što jedna takva priča pokazuje velike domete piščeve duhovitosti i oštroumnosti koja je sposobna da napiše esej tamo gde ga zapravo i nema. Ali, "Gljive" su tu i zbog toga što nova zbirka priča (ili ipak eseja?) Velimira Ćurgusa Kazimira (1948) zapravo predstavlja zbirku dokumentarističke-gastro proze koja pokazuje koliki su njegovi filozofski apetiti, ali i koliko je on dobar kuvar koji će - na "stolčić koji se postavio", genisovski servirati pojedine fenomene novog doba, u umaku od proze i ogleda. Kazimir će zapravo istaći svu važnost kuhinje i kuvanja, pokazujući kako kuhinjski inventar zapravo jeste i inventar naše duše.

 

Tako će već u uvodnoj priči "Hrana i sećanje" istaći da "znati kuvati" zapravo znači biti samostalan i nezavisan. Da uz svako jelo postoji i nekakva priča, te da je "svet ukusa i mirisa svet ličnih iskustava i uspomena". "Koga ne uzbudi miris jela koji ispunjava stepenište kuće", piše Velimir Ćurgus Kazimir, "taj ne samo da ne ume da uživa u hrani već je i prilično osiromašena osoba". "Kao što se sećamo mladalačkog uzbuđenja dok smo čitali knjige Dostojevskog ili Hermana Hesea, koje teško može da ispuni naknadno, zrelo čitranje, tako isto mi sasvim drukčije doživljavamo mirise i ukuse nekih jela ako nam ona nisu obeležila detinjstvo. Kad Hari Haler iz "Stepskog vuka" na stepeništu svoje kuće doživi epifaniju mirisa i vidika isto tako i svako ko uma imalo duše mora kroz hranu da doživi sudar sa svojim prethodnim životom. Jela su i sećanja. Bez toga bi svi recepti bili potpuno prazni, izveštačena stilska vežba."

 

Kazimir nam zatim nudi recept za punjene paprike, da bi potom usledile prave literarno-kuhinjske pikanterije, kada pisac da prednost priči, a esej ostavi u pozadini. Tada počinje priča "Kuhinja mog prijatelja" u kojoj se, zrelim pripovedačkim postupkom, kroz dobro isprofilisane karaktere pedantnog pripovedača i njegovog frankfurtskog prijatelja koji, inače ne mari za svoju kuhinju, gradi odlična pripovetka čiji svaki pasus otvara nove nivoe smislenosti, čak vrlo ozbiljne društveno-političke teme o našoj stvarnosti i emigraciji, recimo, iako se storija uopšte ne odvaja od "kuhinjskog" koncepta koji stoji pred autorom knjige. Slično je i sa odličnim pripovetkama "Kod vegetarijanaca" i "Ishrana neprijatelja", gde Velimir Ćurgus Kazimir, odgovarajući na pitanje iz naslova, pokušava da odgovori i na pitanje čime su se hranili Slobodan Milošević i Mira Marković, i da li je razlog njihove propasti zapravo bio debakl u kujni. "Pitam se da li je uzrok Miloševićevog pada u tome što je bio tako autističan u ishrani", piše Kazimir. "Kao da je preko noći presušio glavni oslonac vlasti: mahnita čežnja da se bude pozvan za njegovu trpezu." Sam vrh pripovedanja jeste priča "Kaucija", koja počinje tako što pripovedač vadi nekoliko praznih pivskih flaša koje stoje ispod sudopere i objašnjava zbog čega je "kaucija" toliko važna i kako se novo vreme ogleda u staklu pivskih flaša. Upoređujući praznu pivsku flašu sa telom kao omotom ljudske duše, Velimir Ćurgus pokazuje da se i od prazne ambalaže može napisati priča ili vrlo inteligentan esej.

 

Da li "Kuhinja mog prijatelja" ima mana? Moguće je da ima samo jednu, s tim da bi nekom drugom čitaocu možda baš to isto pomalo neuspelo jelo sa bogate trpeze moglo biti sasvim ukusno. Radi se o strukturi same knjige čiji jasan tematski koncept nije ispoštovan do kraja. "Kuhinja mog prijatelja" negde do svoje druge trećine ima čvrstu tematsku strukturu. Jasno je da se radi o prozi koju na okupu drže pripovetke sa ponekim detaljom iz kuhinje koji ih povezuje poput literarnog testa. Sve te pripovetke - možda autobiografske - ispripovedane su odlično i znalački, a šlag na torti su sitna esejiziranja koje im daju na pikantnosti koja je već svojstvena Kazimirovoj poetici. Ali, u pojedinim naslovima, pripovetka (koju je već zagrizao esej) lagano se gubi - zajedno sa kuhinjskim elementom - te postaje čist ogled, nimalo loš, da ne bi bilo zabune. Međutim, takav preskok u drugom delu, suviše odudara od one čvrste koncepcije sa početka koja je toliko bila okrenuta gatronomiji da je čak ponudila i recept za punjene paprike.

 

Jači deo nove i zanimljive knjige Velimira Ćurgusa Kazimira jesu one čiste pripovetke kojima je esej pridodat tek kao zrno začina, bez koga svakako ne bi bilo onog kompletnog ukusa i užitka. Knjiga pomalo gubi na snazi kada pripovetka sasvim ustupi mesto eseju, jer čitaocu koji je dotle bio naviknut na aperitiv, predjelo, glavno jelo i desert - na slatkoću pripovetke - sada zapravo ostaje samo začinski dodatak.

 

U naslovnoj priči "Kuhinja mog prijatelja", prijatelj iz Frankfurta savetuje pripovedača da ostavi sve poslove i posveti se isključivo pisanju. Zaista, posle ove knjige, ne ostaje nam ništa drugo nego da istu molbu uputimo Velimiru Ćurgusu Kazimiru, jer on piše dobre stvarnosne pripovetke, imajući pritom velik esejistički dar i naročito duhovitost - dva oružja kojima uspeva da pobedi banalnost svakodnevnice, te od kuhinje, političara i praznih pivskih flaša stvori literaturu. S tim da ubuduće - odvojeno - u levoj ruci drži esej, a u desnoj, recimo, pripovetku. "Kojoj desnoj, svojoj ili našoj", sigurno bi upitao lukavi Bevc...

 

Autor: Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement