RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Pece Nikolovski - Foltin

 

Snevači u svetu prodavaca snova

 

ImageMa koliko geografski bili blizu, bio je potreban splet čudnih okolnosti da muzika ovog benda dođe do Plastelina. Bend Foltin dolazi iz Bitolja, radi deset godina a iza sebe ima četiri albuma (Outre-mar iz 1997, Arhimed iz 2000, Donkey Hot iz 2003 i Lo-Lee-Ta-Too iz 2005. godine) ali i muziku za više od deset vrlo bitnih pozorišnih predstava.

 

Poslednjih nekoliko godina postava se ustalila i već duže vremena rade u sastavu Pece Nikolovski (klarinet), Branislav Nikolov (glas), Pece Trajkovski (harmonika), Goce Jovanovski (bas) i Slave Jovev (bubanj). Povremeno, na koncertima po Evropi, priključuje im se i perkusionista Marijan Stanić, koji živi u Sloveniji gde radi sa brojnim bendovima. Tokom septembra sam imao prilike da sa Peceom Nikolovskim napravim jedan poduži "muabet" tokom kojeg sam saznao sve ono što nisam znao o Foltinu, a i više od toga. Intervju koji sledi dat je specijalno za Plastelin i predstavlja prvo ozbiljnije predstavljanje Foltina bilo kom mediju iz Srbije...

 

Plastelin: Priča oko Foltina kreće pre više od deset godina. Šta vas je uopšte nateralo da krenete da se ozbiljnije bavite muzikom?
Pece Nikolovski: Kostur benda je već nekoliko godina pre nastanka samog benda bio u više nego prijateljskim odnosima. Svi smo bili zaluđeni i zaljubljeni u muziku, bili smo bez posla, a nismo želeli da samo sedimo ispred prodavnice i pijemo pivo, već da nešto radimo. A šta bi drugo radili, nego ono što najviše volimo.

 

Danas od te prve postave Foltina u bendu ste samo ti i Branko (Branislav Nikolov, pevač). Ko je sem vas dvojice započeo priču zvanu Foltin?
- Oliver Josifovski je svirao kontrabas, Aleksandar Popovski bubanj i Blagojce Petrovski je svirao udaraljke i kaval. Aleksandar i Blagojce se nisu dugo zadržali u bendu. Otišli su da se bave onim što ih je više zanimalo, i što uostalom rade i sada. Aleksandar je slikar, a Blagojce ikonopisac.

 

U to vreme si svirao usnu harmoniku. Kako je došlo do prelaska na klarinet?
- Sasvim slučajno. Želeli smo da obogatimo zvuk, a ja sam imao kod kuće neki stari očev klarinet i krenuo da učim. Vremenom, klarinet je postao moj osnovni instrument.

 

Praktično vaš prvi koncert posredno vam je pružio mogućnost izdavanja albuma...
- Možda srećan splet okolnosti. Taj naš prvi nastup zbio se u Herakleji (veliki antički amfiteatar u Bitolju). Tonac je snimio koncert i nekim, nama nepoznatim kanalima, traka je završila u rukama Kokana Dimuševskog (Leb i Sol), koji je tada tragao za nekim makedonskim "etno" izvođačima. Istina, to što smo mi svirali nije bilo ono za čim je tragao ali mu se dopalo i tako je došlo do toga da nam on producira prvi album. Takođe, ta traka je završila i u rukama Olivera Belopete (organizator Skopskog jazz festivala), koji je kasnije postao naš prvi izdavač.

 

Kako ti se sa ove distance čini prvi album? Stilski je prilično šarenolik, kao da ste želeli mnogo toga da kažete u samom startu.
- Bilo je tu pregršt uticaja. Iskreno, nismo ni bili previše svesni šta radimo. Nismo imali neki konkretan stav, ali ni neko preveliko muzičko znanje. Imali smo ideju, voleli smo to što radimo i trudili smo se da ispadne kako treba. To je bio naš maksimum u tom trenutku.

 

Krećete sa koncertnom promocijom albuma. Kako je publika prihvatila sve to što ste joj nudili?
- Prvo smo bili prinuđeni da proširimo postavu za live nastupe. Pridruženi članovi su postali Aleksandar Sekulovski (udaraljke) i Goran Dimitrovski (udaralje i po potrebi gitara, bass...). Te udaraljke su bile zanimljive. Praktično to je bio kombinovini ready-made (velike kartonske kutije) sa bas-pedalama, četkicama, činelama... Materijal sa albuma smo prearanžirali da bismo mogli da ga sviramo live, i na tih nekoliko koncerata koje smo odsvirali po izlasku prvog albuma doživeli smo sjajan prijem kod publike. Međutim, na ovim prostorima još uvek je bio primaran "world music" i nije bilo šanse za neki veliki uspeh. To nas je pomalo razočaralo ali nismo odustajali. Uostalom, bili smo svesni da to što radimo nije besmisleno, jer smo vrlo brzo, niotkuda, došli do kontakata sa vrlo bitnim ljudima u muzičkom svetu.

 

Tri godine kasnije pojavljuje se album Arhimed. Osnovna nit je ostala ista, ali muzički iskaz se prilično promenio...
- Dotadašnji zvuk nas više nije zadovoljavao. Imali smo perkusije, ali nismo imali bubanj. Zvuk jeste bio prilično šaren sa puno boja u sebi, ali je sve to bilo energetski prilično nisko. Interesantna muzika, ali bez previše energije. Delovali smo kao izolovani od spolašnjeg sveta, a želeli smo da to što radimo bude zanimljivije i nama i publici. Te pesme koje smo tada radili, posmatrali smo kao priče ili kao slike. Još uvek nismo bili muzički zreli, ali smo imali jaku potrebu da nešto kažemo, da se izrazimo...

 

Tako nastaje storija o čoveku koji luta Mediteranom, upoznaje ljude, običaje, i na kraju se zaljubljuje u lokalnu ženu...
- To je priča o modernom čoveku, u današnjem smislu reči. Taj naš "moderan" čovek živi okružen betonom, ide na techno i rave žurke, a mi pričamo priču kako se on snalazi u okruženju koje je daleko od "moderne" civilizacije iz koje on potiče.

 

Koja je uloga samog Arhimeda u celoj priči?
- Sam naslov - Arhimed - predstavlja vezu između novog i starog. Vezu između trajnih vrednosti. Arhimedovu matematiku i danas učimo kao osnovnu prirodnu nauku, kao trajnu vrednost. S druge strane, ako se pogleda današnja elektronska muzika, ona svoje korene vuče iz nekog transa, nekih šamanskih rituala...

 

Na izvestan način, kao susret mašine sa duhom...
- Recimo. Međutim, u muzičkom smislu, to je bio naš pokušaj da putem akustičnih instrumenata napravimo neku našu verziju elektronske muzike. Na celom albumu vrlo retko smo koristili električne instrumente. Tek tu i tamo se provuče neka gitara ili bas. Rezultat koji smo dobili bio je zanimljiv. Recimo da je to bio neki akustični groove ili drum'n'bass. Kompletan album smo snimili uživo u Univerzalnoj hali u Skoplju. Imali smo sreću da nam je tonac bio legendarni Alen Hadži Stefanov, čovek koji se i danas ne odriče starih Tascama, i koji je tokom svog rada u Njujorku iza sebe ostavio preko 1500 sati live snimaka sa svim najznačajnijim jazz muzičarima današnjice. Snimak koji je on napravio bio je takvog kvaliteta da je kasnija postprodukcija bila minimalna. Sam album je jako dobro prihvaćen, što u Makedoniji, što u Hrvatskoj i Sloveniji gde smo ga takođe promovisali. Ipak, bio je previše alternativan za ovo područje, tog doba.

 

Nedugo potom, Foltin se svodi samo na Branka i tebe.
- Nažalost, u to doba došlo je do velikih promena u bendu. Basista Oliver Josifovski i bubnjar Aleksandar Sekulovski završavaju studije na Jazz akademiji u Sofiji i više ih nije ispunjavalo da se bave istraživanjem muzike na način na koji je to radio Foltin. Ostali su u muzici ali se bave isključivo jazzom, u kome su danas poznati i uspešni i u evropskim okvirima. Branko i ja smo ostali bez ritam sekcije, ali bend se nije raspao. Foltin je postao rasadnik mladih muzičara sa idejom, ali je bilo potrebno vreme da se sve ponovo postavi na noge. U tom periodu uhodavanja, bili smo prilično aktivni na teatarskom planu i to nam je dosta pomoglo u daljem radu.

 

Paralelno sa muzikom Foltin priča i vrlo zanimljivu teatarsku priču. Za tih pet-šest godina uradili ste pretnaestak velikih predstava. Kako je uopšte došlo do toga da se angažujete u pozorištu?
- Ponovo splet okolnosti. U vreme dok smo pripremali Arhimeda sa grupom mladih makedonskih umetnika učestvovali smo na danima makedonske kulture u Sloveniji. Publika nas je sjajno prihvatila, a paradoksalno, tamo nas je prvi put čuo i tadašnji direktor bitoljskog Teatra koji je bio u službenom sastavu delegacije. Čovek nije imao pojma da neko u Bitolju svira takvu muziku. Lako smo našli zajednički jezik i tako je krenula saradnja.

 

I to u više nego ozbiljnoj i zahtevnoj drami "Makedonska krvava svadba" Ljupča Georgijevskog.
- Bio je to jako veliki posao, jer praktično se radilo o performansu u pretstavi. Svo vreme smo bili na sceni, bili deo scenografije, imali kompletan scenski pokret, i uz to svirali naše ready-made instrumente. Te "instrumente" smo asocijativno i simbolički birali u skladu sa samom scenom. Recimo, u sceni žetve, muziku smo pravili pomoću tikvi (kao asocijacija na vrućinu) i srpova (kao simbol krvi iz turskog doba). Spektakularna je bila muzika za scenu silovanja. Koristili smo se derviškim ritmovima koje smo proizvodili pomoću tuba dugačkih deset metara koje smo nabavili u radnji gde su prodavali itepisoni koji su namotavani na njih (smeh). Deluje prozaično, ali uspeli smo da proizvedemo totalno hipnotički zvuk. Još kada se doda vizuelni efekat kada se te tube obmotaju staniolom, odsjaj reflektora i grmljavina u antičkom teatru... Publika je uvek imala fenomenalnu reakciju na to. Sjajan prijem smo imali i u Beogradu.

 

Spektakularna je bila i predstava Macedonian Odissey 2001 Ivana Popovskog...
- Ogroman visokobudžetski projekat koji je intenzivno spreman više od četiri meseca i izveden je u sklopu otvaranja antičkog teatra u Ohridu. Ta predstava je pokazivala istoriju ovih prostora u prethodnih 25 vekova. Scena po scena, fragment po fragment. Tako da su u toku tri sata na sceni bili i Aleksandar Makedonski, Edip, Turci, Bolani Dojčin, Kuzman Kapetan... pa sve do Jugoslavije i njenog raspada. Mi smo uradili kompletnu muziku koju smo izvodili uživo tokom predstave. Koristili smo se svim i svačim. Od nekih "primitivnih" instrumenata za scene iz antičkog doba, pa do moderne elektronike sadašnjice. Na kraju premijere dočekao nas je dvadesetominutni aplauz. Spektakularno i vrlo bitno iskustvo za nas u tom "prelaznom" periodu.

 

ImagePored predstava, radili ste i samostalne teatarske performanse. Zapažen je bio Se Javi!
- Ti teatarski performansi nikada nisu bili naš osnovni i primarni način izražavanja, ali smo ih radili kao nešto što nam je u tom trenutku bilo potrebno. Se Javi! je vrlo interesantan performans koji smo nekoliko puta izveli u Makedoniji ali i u Beogradu 2002. godine.

 

U Beogradu ste takođe nastupali i u kabareu koji se ticao života Edit Pjaf.
- I to je bilo vrlo zanimljivo. Praktično, to je bila monodrama o životu Edit Pjaf, a od tih sat vremena, 45 minuta smo uživo izvodili naše obrade njenih pesama. Verujem da će se svi koji su bili na predstavi lako setiti svega... Generalno, muzika koju smo radili za teatar bila je nova i do tada neviđena za ljude iz tog sveta. Tako da slobodno mogu reći, da smo, paradoksalno, poznatiji u pozorišnom nego u muzičkom svetu bivše Jugoslavije.

 

Ipak, pre dve godine napuštate rad u pozorištu...
- Kroz rad u teatru naučili smo mnogo toga o ponašanju na sceni, o scenskom pokretu, o odnosu sa publikom, o tome kako da prenesemo svoje ideje publici, ali nama je teatar uvek bio dopunsko sredstvo izražavanja. Posle pet godina teatarskog rada i nekih deset-petnaest velikih predstava došlo je do malog zasićenja. Ipak, želimo da snimamo albume i sviramo našu muziku. Ko zna, možda se jednog dana ponovo vratimo teatru, ali to za sada ne planiramo.

 

Da vratimo priču na muziku. Kao i prva dva albuma, i treći album kao osnovu ima priču koja govori o putovanju. Foltin mi deluje kao putnik koji uživi u putovanju kao takvom, koji nije siguran u koje se mesto zaputio ali je siguran da će ga prepoznati kada u njega stigne. Ima li putovanjima kraja?
- Moram da pojasnim. Mnogima nije poznat naš "manifest" koji smo sklopili kao priču i ispričali je na trećem albumu. Kada se malo dublje uđe u album, kada se odgleda nekoliko naših koncerata, onda se shvati kakvo je to naše putovanje - kuda putujemo, ko smo i šta to mi radimo... Kao prvo, za osnovu smo uzeli fenomenalnu priču o Don Kihotu, ili da se poigramo rečima, priču o "napaljenom magarcu" (Donkey-Hot). Tražeći odgovore na pitanja: Ko smo mi? Ko su ti ljudi u Evropi? Ko smo mi koji težimo ulasku u EU?... ispračili smo priču o magarcu koji želi da postane konj ili Donkey-Hot Konta Moullene Rouge in Amsterdam. Pošto mi nemamo pojma ni o čemu, taj naš Moullene Rouge je u Amsterdamu. Ispričali smo priču o jednom vidu borbe koji se ne shvata toliko rečima koliko emocijama, jer mi smo ipak ljudi koji idu glavom kroz zid. Ako si magarac, kako možeš da postaneš konj? Kako možeš da postaneš evropljanin kada to nisi? Opet, živiš na tlu te iste Evrope. Geografski živiš u Evropi, a pokušavaš da postaneš Evropljanin. Malo je suludo sve to. Možda samo i mi malo ludi, a možda i nismo... Ko zna?

 

Da li odatle i potiče termin "pseudoemigrantski kabare" kako volite da opisujete svoju muziku?
- Upravo tako. Ovaj album nije bio politička priča, već priča o socijalnom statusu u našim glavama. Kao neki kvazimomenat koji ni sami ne razumemo. Pazi sad, mi hoćemo svoj nacionalni identitet, a opet hoćemo da budemo deo te multinacionalne Evrope. Šta je zapravo to što mi zaista želimo? Donkey-Hot je priča o globalizaciji. Kada uveče gledamo dnevnik, svi pričamo kako smo za globalizaciju, ali kada svakog ponaosob pitaš šta je to što želi, niko nije za nju. Krenuli smo sa pričom kako smo svi mi antiglobalisti koji pričaju o globalizaciji, i tu počinje zaplet... Kroz ceo album provlači se ta socijalna tematika, i posebno nam je drago zbog tog našeg manifesta - ko smo, šta radimo i šta želimo da radimo...

 

Kako je nastao Donkey Hot? To se sve dešava kada ste u postavi ostali samo ti i Branko.
- Novi članovi su dolazili i odlazili, ali osnovni problem nam je bio nedostatak basiste, tako da smo bili primorani da na probama kao bas koristimo matricu. Međutim, matrica je mrtva stvar. Sa njom ne možeš da se osećaš opušteno i konforno, posebno u klubovima gde volimo da sviramo. Praktično, ovaj album je opozitna priča u odnosu na Arhimed. Ovde smo koristili električne i elektronske instrumente, ali smo ispričali priču kao da smo se koristili akustičnim. Samo snimanje nije dugo trajalo, nekih nedelju dana, ali smo naredna tri-četiri meseca mukotrpno radili da bi tim elektronskim instrumentima podarili dinamiku prirodnih instrumenata. Radili smo kao pacovi iz podruma, ton po ton, ali nije mi žao jer sam više nego zadovoljan kako je sve to ispalo.

 

Dakle, ljubav i strast kao osnovna vodilja?
- To mora tako. Mnogo ljubavi, mnogo strasti i mnogo rada da bi na kraju ispalo onako kako želimo. To smo naučili tokom ovih godina i to nam je osnovni princip rada.

 

Za Foltin se dugo pričalo da peva na nekom izmišljenom jeziku?
- Nije to baš izmišljeni jezik. Branko je lingvista i odlično govori većinu velikih evropskih jezika. On je svoje lingvističko znanje koristio u pravljenju tekstova tako što se koristio korenima reči i pravio neke svoje konstrukcije. Nešto kao spontani esperanto (smeh). Doduše, takvi tesktovi su nam bili svojstveni na prva tri albuma. Sada smo malo smanjili eksperimente i gledamo da nas publika što bolje razume.

 

Posle Dokey-Hot dolazi trenutno poslednji album Lo-Lee-Ta-Too. Da li je to poigravanje rečima svesna želja da se ostavi prostor za više mogućnosti čitanja, da svako ispriča svoju priču? Ili, ima tu i još nečega?
- Ima toga, ima još nešto, a ima i glavno (smeh). Kod Lolite i nema baš neke mogućnosti čitanja kao Lolita Dva. Na ovom albumu sve se vrti oko strasti. Upravo iz tog razloga uzeli smo ime Lolita kao naslov albuma. Krenuli smo od te priče Nabokova o strasti, o ogromnoj i iskrenoj strasti i transponovali smo je u priču o strasti muzičara prema instrumentu (...make love with my little clarinet and she probably scream...). Sa druge strane tu je Woody Alen kao asocijacija. Činjenica je da je on poznat i po nekim svojim ispadima u privatnom životu, ali nama je bila suštinska strast kojom on radi svoje filmove i svira svoj klarinet. Verujem da nema ni jednog relevantnog svetskog glumca koji iskreno uživa u svom poslu, a da ne bi pristao da bez novca igra u nekom njegovom filmu. Upravo zbog te strasti koja izbija iz njega i njegovog rada, u prostoriji gde smo vežbali držali smo njegovou sliku. Kao uzor i opomena ujedno. Kao simbol jednog čistog, iskrenog i strasnog pristupa umetnosti.

 

S druge strane, krećete od Nabokova, koji se savršeno uklapa u emigrantski kabare započet na prethodnom albumu...
- Ako je Donkey-Hot album o nama, o našem socijalnom statusu, onda je Lo-Lee-Ta-Too priča o statusu nas kao muzičara. Te dve priče se nastavljaju jedna na drugu. Džaba muzika ako u njoj nema strasti. Barem mi tako gledamo na to.

 

Ako prva dva albuma posmatramo kao fazu lutanja, eksperimentisanja i traženja, za poslednja dva bi se reklo da predstavljaju spoljni i unutrašnji identitet Foltina.
- Grubo rečeno, da.

 

Lako se da primetiti da je produkcijski ovo ipak najbolje izdanje Foltina do sada.
Image - Na Lo-Lee-Ta-Too albumu primenili smo sva iskustva koja smo stekli radeći prethodna tri albuma, kao i svo iskustvo koje smo pokupili u teatru. Nama su uvek govorili da smo bolji na sceni i upravo zato smo hteli da uhvatimo naš live image na audio snimku, i ovaj album je najbliži tome. Nije bilo lako to postići, ali mislim da smo uspeli. Dakle, ceo album je snimljen uživo i ništa nije nasnimavano, čak ni vokali. Radili smo u prilično velikom studiju kod našeg prijatelja Bojana (radi sa Project Žlust i D.N.O.) tako da smo mogli svi da stanemo i sviramo live. Postprodukcija je rađena kod Mite, bubnjara Arhangela, u studiju TraLaLa. Znam da je sve to moglo i bolje da zvuči, ali za makedonske uslove ovo je maksimum.

 

Zanimljivo mi je da ste materijal sa poslednjeg albuma dosta dugo izvodili na koncertima.
- Ovaj materijal smo nekih godinu dana svirali po klubovima kako bismo videli reakcije publike. Potpuno smo svesni da nikada ne možemo biti krajnje objektivni prema sebi i onome što sviramo, tako da nam je publika pomogla u odabiru numera za poslednji album. Praktično, to smo i ranije radili, ali tek sada smo potpuno uspeli u tome.

 

Primećujem da vam je jako bitna ta korespondencija sa publikom.
- Naravno. Želimo da publika oseti sve naše emocije. Bilo gde da smo - Berlin, Amsterdam, Beograd, Bitolj... Svejedno. Publika je publika. Ona je tu zbog nas, mi zbog njih. Univerzalna interakcija. Suštinski, ta naša publika, naši fanovi, najzaslužniji su za sve što smo postigli ovih deset godina. Naši materijali kruže po svetu i ne prođe nedelja da iz neke nedođije ne dobijemo mail od nekog nepoznatog ko nas hvali. Na isti način su nas kontaktirali i organizatori mnogih festivala.

 

Na koncertima se mogu čuti i obrade pesama izvođača koji se nikako ne mogu uklopiti u ono što Foltin radi - Britney Spears, ABBA, Michael Jackson... U prvi mah to deluje čudno, ali obrade su takve da to ne odudara od manira vaše muzike. Kako je došlo do toga da se bavite baš tim obradama?
- Sve se to događa spontano. Npr. pesma Britney Spears je jako lepa, a kada čuješ lepu pesmu, dođe ti da je odsviraš. Sve te obrade koje smo uradili, uradili smo u trenutku. Igra koja je dala efektan rezultat. Obrada grupe ABBA nam je najomiljenija (misli na Money, Money, Money - prim. aut.). U stvari, malo smo promenili tekst, tako da se u našoj verziji zove "Kitchmans World" i onda nam se na to nalepio Zvonko Bogdan (Evo banke cigane moj) kao kec na deset (smeh). U stvari, nas mnogi definišu kao neki novi audio kabare, što na neki način i jesmo. Imamo mnogo ideja za obrade, ali ne stižemo sve. Već nekoliko godina želimo da napravimo obradu u kojoj ćemo povezati Bitlse i Tomu Zdravkovića (zvižduće mi melodijsku liniju koja zvuči sjajno - prim. aut.), ali nekako nam se ne da da završimo taj posao. Možda i nećemo (smeh).

 

Posmatrajući vaš muzički razvoj u prethodnih deset godina, kao i gledajući vas na sceni, ne mogu da ne primetim lagani uzlet u svemu što radite. Kao da se tokom ovih deset godina krećete od laganog flerta sa publikom, flerta koji se lagano kuva i kuva, da bi se na kraju ovaplotio u nekoj orgazmičkoj strasti...
- Samo se nadam da je tako (smeh). Da budem iskren, to i jeste naš cilj.

 

Foltin na sceni, publika ispred, interakcija definitivno postoji. Kako bi ti opisao taj odnos?
- Mi to zovemo fitnes-kabare (smeh). Mi smo tu da bi bilo znojavo... Klubovi su naš teren i najbolje se osećamo kada sviramo u krcatom klubu. Bez problema možemo da sviramo po tri-četiri sata i onda to bude ono pravo! Na stadionima je to malo teže postići, ali ubeđen sam da bismo tamo ostvarili istu korespondenciju sa publikom ako bi stadion bio krcat. Lako je osetiti taj momenat ekstaze, ali nimalo nije lako do njega doći. Gledajući kako publika reaguje na našim nastupima, vidim da uspevamo u tome i to i mene i članove benda čini srećnim i ponosnim. Malo hvalisanja nije na odmetu. (smeh)

 

Foltin je dobio ime po liku (kompozitoru) iz dela Karla Čapeka. Asocijativno, Čapek me uvek podseti na Vojnika Švejka kao sinonima za ljubav i dobrotu, ali i na Robota (termin koji je prvi Čapek upotrebio). Da li na Foltin može da se gleda kao na humanoidnu mašinu koja isporučuje ljudskost, ljubav i strast?
- Nije nam Čapek osnovna ideja, ali sve se to slaže. Kockice nam se slažu upravo na taj način, i to i jeste ono što želimo.

 

Na vašem poslednjem albumu izdvojila se pesma "Milice", slobodan sam reći veliki hit u lokalnim okvirima i pesma koja je ponajviše doprinela da sada svi u Makedoniji barem znaju za Foltin. Radi se o tradicionalu ili...?
- Uslovno rečeno. To jeste tradicional, ali i nije. To što mi sviramo nije tradicionalna melodija, ali prilično podseća na nju. Harmonijski je potpuno različita od tradicionala, ali kad je čuješ, pomisliš da je to baš ta pesma. Ipak je to mnogo, mnogo više od puke obrade.

 

Gostujući vokal u toj numeri bio je Senko Velinov. Reci nam nešto o njemu...
- Naš prijatelj glumac. Dosta je radio u subotičkom KPGT-u ali i sa grupom Anastasia. Iz tih teatarskih kontakata postali smo bliski prijatelji kako sa Senkom tako i sa celom Anastasiom, tako da je kao plod tih naših spontanih druženja došlo do njegovog gostovanja na albumu. Nažalost, njegove obaveze mu ne dozvoljavaju da bude češći gost na našim koncertima.

 

Trenutno je prilično angažovan u politici ...
- Da, na žalost ili na sreću. Retko je kome politika dobro donela, ali dobro je da danas u politici ima takvih ljudi koji se bore da prave vrednosti u kulturi isplivaju na površinu. To je posebno bitno jer se ovde nalazimo u jednoj prilično lošoj situaciji sada. Možda nije baš "dno dna", ali da je dogorelo do nokata, svakako jeste.

 

Kako trenutno stoji situacija na makedonskoj sceni? Koje bi bendove izdvojio?
- Ima puno bendova, kako u Skoplju, tako i van njega. Meni je, recimo, sjajan bend BllaBllaBlla, potom String Forces, pa Project Žlust, odnosno njihova druga inkarnacija D.N.O. sa kojima dosta sarađujemo. Dosta je dobrih bendova, ali pošto stvari ne stoje kako treba, za mnoge od njih se ne zna. Generalno, makedonska scena nije mnogo poznata na ex-YU prostorima. U stvari, sem tih turbo veza tipa Toše i Karolina, slabo šta i dopire do slušalaca van Makedonije. Novim bendovima je to jako važno, ali jako teško mogu to da ostvare. Govorim to prvenstveno iz ličnog iskustva. Foltin polako stiže u sve delove ex-YU i kao da tek sada polako počinje da nam se vraća uloženi trud u ovih deset godina. Suštinski problem su mediji. Nekada je bilo mnogo lakše, a i bilo je mnogo više kvalitenih medija koji su se bavili muzikom. Mi danas imamo bolje kontakte sa nekim bendovima iz Francuske i Italije, nego sa bendovima iz Srbije i Hrvatske. Meni je to malo bezveze. Da se razumemo, nisam YU nostalgičar, samo vidim ljude koji razumeju moj jezik i čiji jezik ja razumem. Nije lako zakrpiti ovaj naš prostor koji je presečen kao maljem, ali moramo doći do nivoa kada ćemo lako komunicirati i lakše ostvarivati kontakte. Blizu smo, a opet daleko. Kakav je problem da bend iz Beograda dođe da svira u Skoplju ili Bitolju ili obrnuto? Ne veliki, ali neko mora da se potrudi oko organizacije svega toga. Pomaci se vide, ali sve to sporo ide. Uostalom, meni je jako drago što sada pričam za Plastelin. A kako je došlo do toga? Sasvim slučajno...

 

U Beogradu ste pored teatarskih nastupa, bili gosti i na Jazz festivalu 2005. godine. Kakve utiske nosite?
- Pre nastupa sam fotografisao plakate koji su bili izloženi u holu i priznajem da su mi kolena klecala od uzbuđenja kada sam video kakva su sve svetska imena svirala u Beogradu. Međutim, organizacija... Sve je bilo mnogo kilavo. Znaš, mi sviramo deset godina, ali nikada nam se nije desilo da nam organizator ne isplati dogovoreni honorar, a to nam se u Beogradu desilo. Dešavalo nam se da čekamo isplatu, ali ovo je već previše. Neko poštovanje mora da postoji, a ovo mi pre liči na ciganisanje. Šta sada da radimo? Da tražimo advokata? Malo je glupo... Znaš, nećemo mi biti ni bogatiji ni siromašniji sa tim novcima, ali to naše iskustvo sada znaju svi makedonski bendovi, i ko sada ostaje uskraćen? Organizatori sigurno ne. Jedini pravi gubitnici su publika i izvođači, a valjda i jedni i drugi ne postoje zbog organizatora, već obrnuto.

 

Da li je uopšte moguće živeti od muzike u Makedoniji?
- Nama to nekako uspeva, ali samo zato što puno sviramo. Slobodno mogu da tvrdim da smo jedan od bendova koji najviše svira po Makedoniji. Mislim na autorsku muziku, ne na cover bendove. Sviramo gde god nas pozovu, a dosta naših nastupa čak i nisu pravi koncerti. Mi smo prvenstveno zabavljači, umemo da budemo kamerno-teatarski bend, tako da smo pogodni i za žurke i za razne proslave (smeh). Uspevamo nekako da se snađemo, da kupimo neki novi instrument... Praktično od nas petorice, van muzike, prihode imamo samo bubnjar (kome baš i ne cveta privatni biznis) i ja (profesor informatike - prim. aut.).

 

ImageDo sada imate smao jedan spot. Da li će se tu nešto promeniti?
- Uh, nije to baš pravi spot. To je negde između spota i traillera. Naša muziku je iskorišćena za jedan dokumentarac o Turskoj (Turkish Tea - prim. aut.). Naši prijatelji koji su radili taj film su izmontirali materijal i ispalo je to što je ispalo. Nisam nezadovoljan, ali ne mogu da kažem da je to spot u pravom smislu reči. Još uvek nemamo veliku logistiku koja bi nas pokrivala, sve radimo sami, a to ponekad ume da uspori dešavanja. Malo će se još pričekati sa spotovima ali sam siguran da će ih biti.

 

Da li iz istih razloga i vaš sajt nije dosta dugo osvežen?
- Uh, nema opravdanja. Jurili smo da sviramo što više i nismo stigli da odradimo taj deo posla, ali nismo zaboravili na njega. Nadam se da će do kraja godine biti redizajniran i postati potpuno funkcionalan. Naravno, na adresi www.foltin.com.mk

 

Kada se može očekivati neko novo izdanje Foltina?
- Rano je još govoriti. Trenutno nam je primarni posao nabavka novih instrumenata. Tražimo novi zvuk, zvuk koji bi nas još preciznije opisao. Znaš, mi volimo da flertujemo sa našim instrumentima, a što je instrument skuplji, daje ti veću mogućnost za to, a veća je i mogućnost da nađeš upravo taj zvuk za kojim tragaš.

 

Znači, brod Foltin i dalje plovi i čini sve da plovidbu nastavi...
- Nismo opterećeni time. Ne želimo da tragajući za zvukom zanemarimo muziku ili obrnuto. Uvek želimo više, želimo da nađemo još bolji i precizniji način da opišemo ono što mislimo i osećamo kroz muziku. Srećom nismo dovoljno bogati (smeh) pa smo vremenom naučili da rešavamo probleme kada do njih dođe. Rešavajući ih tokom ovih deset godina, prešli smo nekoliko stepenica u našem muzičkom razvoju, ali valja još ploviti...

 

Odaješ utisak da se nešto već nazire u vezi sa novim albumom?
- Što se novog materijala tiče, kostur se lagano nazire. Želimo da radimo muziku na neke makedonske tekstove, tako da te ne iznenadi ako na sledećem albumu čuješ recimo Koču Racina... Ali o tome kada dođe vreme.

 

Znači i dalje strast kao vodilja?
- Uvek! Niti umemo, niti možemo drugačije.

 

Kad pogledaš iza sebe ovih deset godina... Četiri albuma, brojne predstave... Da li si zadovoljan učinjenim, položajem benda Foltin na aktuelnoj sceni?
- To je što je. Ne mogu da kažem da nisam zadovoljan, ali ne mogu da kažem ni da sam prezadovoljan. Sigurno je da je ovo maksimum koji smo mogli da izvučemo iz nas u ovom periodu i time sam zadovoljan. Sad, što je naše iskustvo u disproporciji sa našom popularnošću, druga je priča. Nadam se da to nešto znači i da znamo šta radimo. Lako je izgubiti se u prostoru, ali nadam se da se to nama neće desiti.

 

Autor: Branislav Nikolić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement