RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Joan As police Woman, Dom Omladine, Beograd

 

ImageObradovalo me je saznanje da je ovaj koncert sponzorisala američka ambasada, kao i da je ceo događaj upriličen povodom otvaranja novog američkog kulturnog centra, koji se sada nalazi negde u zgradi Doma omladine. Kultura uvek trpi zbog politike, tako je bilo i tog kobnog marta '99. kada su vandali opustošili nekadašnji kulturni centar u Knez Mihajlovoj, ali evo prilike da se sve nekako popravi i dođe na svoje mesto. Doduše, kada je već bio u pitanju sponzorisan događaj i promocija, zašto onda nije bio besplatan ulaz, no ipak mnogi će reći da 300 dinara i nisu neke pare.

 

O Joan (puno ime je Joan Wasser) nismo imali prilike da mnogo čujemo pre nego što je najavljen koncert, a i tada smo imali prilike da čujemo samo reference tipa: devojka Jeffa Buckleyja neposredno pre njegove smrti (to kao da nekako dodaje vrednost), nastupi sa takvim veličinama kao što su Lou Reed, Sheryl Crow, Elton John, Tanya Donneli, itd, ceo spisak bi bio dosta dugačak. Inače visoko školovana violinistkinja, tokom 80-ih svirala je u više grupa pre nego što je u grupi Dambuilders počela da se razvija kao autor. Pošto su se 1997. Dambuilders raspali, tek 2002. osniva Joan As Police Woman, bend u kojem će ostvariti svoj singer-songwriter potencijal.

 

I eto nas u sadašnjosti. Joan As Police Woman su trio sasvim američkog zvuka, u songer-songwriter tradiciji, dok je muzika pomalo svedena, ponekad melanholična i spora, ponekad brža i punky, ali je sve vreme intimna i zahteva tišinu i pažnju. Bend izgleda sasvim privlačno sa vizuelne strane, osim same odeće i imidža, koji govore da su upravo stigli sa nekog juga, čini se da na stejdžu znaju upravo da se ponašaju kako treba. Naravno, u centru je Joan, koja se premešta sa gitare na klavir i obrnuto, često se obraća publici, bubnjar u pozadini pomalo deluje nezainteresovano, dok je basistkinja (koja izgleda kao da je došla iz onog ženskog benda u filmu "Chasing Amy") opet u nekom svom "samo se smešim i stojim i stoički sviram ton po ton trudeći se da se ne ističem suviše" fazonu.

 

Joan zrači samopouzdanjem, čini se da je ništa ne može omesti, i tehnički problemi sa gitarom joj dobro služe da dodatno zabavi publiku. Nalazim da joj je stil sviranja vrlo zanimljiv - iako deluje kao siguran muzičar, linije su dosta minimalističke, i da bude još zanimljivije, kombinuje tradicionalne elemente sa nečim novim i svežim, pomalo iščašenim. Pesme koje zahtevaju intimu nalaze put do slušaoca, i beogradska publika je dobro koncentrisana, što znači nema onog uobičajenog žamora tokom izvođenja pesama. Koncert prolazi neočekivano dobro, Joan izlazi na dva bisa, mada je, čini mi se, mogao da se dogodi i treći. Sigurno da članovi benda nisu očekivali tako nešto, ipak su došli u za njih neistražene krajeve, isto kao što su i oni za nas delovali nepoznato.

 

Zatim ste mogli da joj nakon koncerta lično priđete na mestu gde su se prodavali njeni diskovi, bedževi i ostali suvenjiri. Zaista, pristupačnost van granica dužnosti. I srećom da to nije zloupotrebeljeno. Neouobičajeno kulturna publika je pohodila ovaj koncert i to se osećalo od početka do kraja. Uzimajući u obzir to da je koncert počeo dosta rano za domaće uslove, a to znači oko 22 i završio se negde iza 23 sata, što znači da nije bio naročito dug, i na to da je sama atmosfera delovala dosta relaksirajuće i neopterećeno, mogu samo poželeti više ovakvih koncerata u budućnosti. Nepretencioznih koncerata, od kolih ni publika ni bend ne očekuju mnogo, ali se ipak sve završi odlično i bez stresnih situacija.

 

I za kraj da napomenem da često spominjanje američke administracije od strane same Joan, možda u Americi već profesionalna deformacija za radnike u kulturi, svedoči o tome koliko je ondašnji živalj opterećen politikom. O da, oni su u ratu, no ipak on se vodi hiljadama milja daleko. Da, njihov predsednik je konzervativan i neobrazovan zloća i to svakako provocira. Samo čini mi se da je već postao kliše uopšte spominjati sve to u pesmama ili između njih. Mada, opet, svaka čast za Amerikance. Kada bi kod nas još bilo i traga angažovanosti igde u kulturi. To se čak nije događalo ni tokom 90-ih, kada je bilo najpotrebnije. Ipak, nemojte pričati da Amerikanci nemaju neke zavidne slobode, eto vidite kako Joan sve vreme koncerta ironično pominje sponzora, američku ambasadu, i da joj zbog toga sigurno neće faliti dlaka s glave.

 

Autor: Miloš Trifunović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement