RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Duran Duran - Beogradski sajam, 17. oktobar 2006.

 

ImageSaga o gostovanju Duran Duran bi mogla da ima i (pod)naslov "O Izdržljivosti i Uzdržljivosti" i nemoguće je, pa i bespotrebno - oteti se utisku da je sve bila i prilika za malu analizu o mentalitetu naših ljudi kojima se karakter i verbalna umešnost menja(la) sa približavanjem deadlinea za ulaz u Sajam. Mnogi su se uz setu sećali kako su voleli bend pre mnogo godina, a onda namah kao da su se zastideli samih sebe - preciznije, dece i tinejdžera u sebi. Po raznim forumima, usamljeni i svemoćni alternativci sakriveni iza avatara i "nadmoćne" anonimnosti koja ih katapultira u njihovu zamišljenu svakodnevnicu (koja je irealnija čak i od spotova junaka ovoga pisanija) totalno su bezrazložno pljuvali već i samu pomisao na događaj i probali da sakate nešto o čemu zaista nemaju ni najosnovnije informacije, dok su oni najpošteniji prema sebi ipak sa zadrškom (što je najvažnije) pohrlili da vide ono što ih je oduševljavalo. Tako se u "sali", na veliku radost, moglo videti puno lica gotovo zaboravljenih, i oni su činili protivtežu već naraslom kontingentu mlađih ljudi koji koncerte doživljavaju kao ekstenziju fudbalskih utakmica ili uličnih demonstracija (koncert je za njih propao ukoliko svima naokolo svojim violentnim sadržajima ne pokvare ne samo događaj nego i samu pomisao što su se ovde i zaputili). Naravno, treba manuti sa strane sve priče o obespravljenoj i osakaćenoj mladeži koja je bila izložena uticaju turbo folka, tra-la-la nebulozama i slično, ovde se, što je najtužnije, radi o elementarnoj nekulturi. Ako se dobro sećam, nekoliko puta sam video raznorazne narodnjačke koncerte, hepeninge ili spektakle - tamo svako iskreno uživa, raduje se, šta god mi o tome mislili. Najbolji primer je koncert Sinana Sakića, naspram inhibicije samo dan kasnije na Rock'n'Roll školi uprkos zvezdanoj postavci sadašnjeg trenutka srpskog r'n'r. Sasvim suprotno ponekad od "alternativaca" koji po sistemu što gluplje to bolje sami kroje image koji će se uobličiti za što efektniji rigoleto i samozadovolnjim šmelcovanjem po svemu što se ne razume. Hoću da kažem da se nadam da će konačno doći vreme kada će ljudi jednostavno krenuti da uživaju u onome što vole, da se ne plaše toga i da će ostaviti na miru one koji ne misle tako. Problem srpskog pučanstva i jeste što želi - ne da svi uživaju, nego da podjednako nemaju, podjednako ne znaju i podjednako zajedno očajavaju... Za sve napisano, događanje oko koncerta DD je bila sjajna pokazna vežba, barem do početka koncerta.

 

Da će ovo veče biti izuzetno i sasvim posebno i da će zauvek prebivati u našim sećanjima, sugerisala nam je i muzika s razglasa, gde nas je dodatno razgaljivao veliki broj bendova iz punk/new wave katalogizacije, a lični trijumf je bio trenutak kada je sa ozvučenja počeo "15th" večnih heroja WIRE (toliko me je to omelo, da se nisam večnih pola minuta setio i šta je u pitanju, iako sam skladbu čuo zilione puta) i više nije bilo nikakve dileme, sam ovaj trenutak je vredeo dolaska u ovaj hram betona od koga je i Alfa i Omega, sam Tvorac = Božanska Promisao odavno digao ruke što se tiče zvuka, organizacije i sličnih besmislica, koju razmažena publika iz besa priželjkuje. Ako se moram spustiti na lični nivo, pored Sajma knjiga ovaj prostor je meni blizak po izložbama pasa i tada je u skladu sa trenutkom bilo poželjno i lajanje, i temperament - sve to četvoronožnim junacima omogućava čak i bolju akustičnost. Koncerti, ne, hvala - nemam ništa protiv da Jamiroquai, koji je u takmičenju za najgori i najbesmisleniji bend odmakao čak i Van Goghu, doživi ovde (audio)brodolom, ali Duran Duran... Ne, hvala, još jednom. Ipak, u ovakoj retkoj prilici na sve smo bili spremni, pa smo zvuk u najavi bilo kakvog kriterija zabašurili. Iznenađenje (pozitivno) je bilo i u cajtnotu uvrštanje Lakih pingvina za koje imam samo jako lepe priče u poslednje vreme. Naš Plastelin amigo&member&colleague Miloš Stefanović je iskoristio sve prednosti interneta i plasirao Lake pingvine čak u Aziju, gde se po lokalnim žurkama Šizika cepa sve u šesnaest. Ima li tamo nekih KARAoka, pa da vidimo kako to izgleda (setite se Lost In Translation i Sex Pistolsa)? Meni to više znači nego politički (ne)korektna nagrada za sorelu The Smith, koja je od čekanja na diplomatsko muzičko priznavanje Serbia/e-finally alone, isprala mozak nesretnicima koji su gledali taj urbani Bravo&Grand Show sve garniran skandinavskim dry ledom - shaken, ali ne ispušen, nikako (račun će nam svakako jednog dana biti isporučen, inače nas ovo ne bi ni doticalo). Laki pingvini su naravno bili sjajni, i čak i nas koji smo ih na vreme gledali i pratili iznenadili količinom hitova i kvalitetom izvedbe. Poslastica je da će u originalnoj i čak malo široj verziji nastaviti sa, nadam se, ne baš čestim pojavama (da se ne razvodne, ništa drugo) i priuštiti nam ono što se naziva "trip down the memory lane". Ovacije većine (starijih) i negodovanje već navedenih neprilagođenih su dokaz ispravnosti jednog (od možda nekoliko) lucidnijih poteza organizatora ovom prilikom.

 

ImageDuran Duran su definitvno i najveće zvezde koje su kod nas nastupile i to bez ikakve dileme zaslužuju, uprkos, blago rečeno, sumnjivom kvalitetu albuma nakon trećeg po redu i sigurno jednog od najgoreg zapisa ikada ("čuveni" Thank You), ali sve to srećom pada u vodu kada bend izađe na scenu. Ovi ljudi znaju šta da prikažu i kako da (pri)kažu ono što imaju. Neverovatna svirka, profesionalizam za koji se ne može reći da li je još uvek entuzijazam ili vrhunska predstava, što je svakako kompliment. Ako bismo upotrebili već poslovično snalažljivost domaćeg konzumenta koji se folira kako je sve bolje nego što jeste i da je privid i obmana, rekli bismo da je zvuk solidan (u stvarnosti je bio jako, jako loš - na nekoliko decibela od očaja), i rekli bismo da smo čak i čuli Simona Le Bona na bisu (a nismo). No, to uopšte nije bitno. Bend je vozio, i vozio... Hitovi su, na sreću, preovladavali, svi su se jasno i glasno odazvali na prozivci, nekoliko puta možda i nesretnom set listom razblaženi (Power Station i coveri) ali tko mari, kada se emituju takve čari. Karla, koja je naučila engleski preko Duran ploča i bila članica Taylor plemena, vrišti, moje prijateljice skaču sve u šesnaest... Čitava dinamika na bini je sjajna, videli smo i bolje scenografije, bine - ali cijenim da su sami DD rešili da ovoga puta vizuelni entitet ne uzme prevagu nad zvučnim. Nismo baš blizu bine, s obzirom na sve što se dešavalo pri zauzimanju mesta, ali rekoh, tko mari... Brilijantno, a pročitali ste i sami koliko je sama lokacija sabotaža bila. Uzdržljivost je nestala, svi su se veselili, radovali i pobedili sve "neprijatelje" što već pripada izdržljivosti. Mislim da ne bih prežalio da nisam bio na ovom koncertu.

 

Povratak je bio posebna priča (antologijska i mitološka) i još jedan dokaz da koncerti na Belgrejdskom Fairu (ili kako se to već zove) ne bi trebalo da se održavaju - od sada pa ubuduće... Sa parkinga smo izlazili 4 sata. Proletos sa koncerta Depeche Modea (Budimpešta) bio sam nazad u Beogradu tačno na vreme da stignem i započnem jutranju šihtu (7h), a sada sam sa Sajma (cca 15-20 km) došao oko 4h u Pančevo. Ispada da su granični prelazi mekši od čuvene rampe za naplaćivanje parkinga, ali raduje me pomisao da je sve bezbedno ondak, je l'? OK u K, dragi organizatori, čak je policija regulisala red ne bi li u kolima svojim komentarima na koncert betonirali sjećanja što dublje za karmu i buduće inkarnacije. Rekoh i sve preokrenemo na kraju u neku svrhu. Vrlina ili mana, tko bi to znao?

 

Autor: Mileta Okiljević, oktobar 2006.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement