RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Prijatelji: Kako je Branimir Džoni Štulić stvarao naše snove od svojih košmara

 

1. Poslednji tramvaj preko Trešnjevke

 

Istoriju pišu pobednici. Predanja
ispreda puk. Književnici fantaziraju.
Izvesna je samo smrt.
Danilo Kiš

 

Image"Mi smo građa od koje se snovi prave", pompezno je izjavio jedan čarobnjak neposredno pred svojevoljni odlazak u invalidsku penziju. Njegov tri i po veka mlađi brat nije bio sklon takvim idealističkim iluzijama: Branimir Džoni Štulić stvarao je naše snove od svojih košmara. Sa Šekspirovim ga Prosperom - jer Prospero je pomenuti čarobnjak razjedan zabludama o uzvišenosti ljudskog roda - povezuje nešto drugo. Čarobnjak iz Bure, naime, na kraju drame odriče se svojih okultnih znanja i natprirodnih moći potaknut bolnom spoznajom da ništa, čak ni magija, ne može očistiti ljudski rod od poganog vlastohleplja i tupave, a tako opasne zlobe agresivnih prostaka. Iz sasvim sličnih je razloga, slutim, Štulić odlučio da se odrekne svoje magije, ili bar njenog javnog upražnjavanja u svetu koji je, navlačeći čizme za gaženje u krvi do kolena, sve manje mario za lepe veštine.

 

Džoni je, dakle, otišao u vreme kada je Balkanska rapsodija počinjala da se pretvara u rekvijem. Otišao je da ne bi prisustvovao tom koncertu, otišao zgađen glupošću koja sa zastrašujućim uspehom uništava sve izuzev sebe same, onda kada mu se učinilo da je duže od jedne decenije pevao gluvima, i da iz tolikih priča koje nam je ispričao niko nije shvatio i naučio ništa, baš ništa.

 

A imalo se iz tih priča šta naučiti. Zašto govorim o pričama, a ne o pesmama? Zato što je upravo to - priča - ono što povezuje naizgled nepomirljivo raznorodne aspekte njegove muzičke zaostavštine, u samoubilački širokom luku od "Gracije" do "Fijolice": svaka pesma koje se dotakao postajala je dramatična povest o onima što "umiru kada ljube" - odbeglu dragu, nevernu otadžbinu, nedohvatnu slobodu ili sve skupa, sasvim svejedno: izvesna je samo smrt. Poput svakog istinskog umetnika, Štulić je bio gospodar priče, ali istovremeno i njen rob: darivao joj je život, da bi potom iz nje crpeo snagu i razloge za sopstveno postojanje. Svoju istoriju, u kojoj je toliko nas pronašlo i nemali deo sebe, ispričao je manirom rođenog pripovedača koji zna da je u svakoj priči najvažnija vizura iz koje je svet sagledan. Tmina, strah i nada u Džonijevim pesmama posmatrani su očima deteta - ciničnog i prerano sazrelog, ali ipak deteta. A noć koju pred sobom gleda "dijete u noći" crnja je od svih drugih. O danu da i ne govorimo. Štulić nam, zapravo, svojim pesmama nikada i nije pomagao da preko glave preturimo noć, već dan. Noć je nudila utočište, makar i "iza prozora nemirnog sna"; dan je bio tek neprijatno podizanje roletne u zadimljenoj sobi s pogledom na prvi tramvaj preko Trešnjevke, u času kada nam je važno jedino to da što pre dočekamo onaj poslednji. Poput mudraca svestan da se današnji očaj bestidno lako pretvara u sutrašnju nostalgiju, u bolju prošlost, Vitez Propuštene Prilike nije ni imao vremena za nostalgiju: on je opevao sve naše buduće poraze.

 

Zato smo ga tako dobro razumeli, čak i u vreme dok smo bezazleno verovali da bismo se mogli svrstati među pobednike. Branimir Štulić je za generaciju koja je osamdesetih godina prošlog veka trošila svoje dvadesete bio neizmerno dragocen pre svega zato što je predstavljao otelovljenje onoga što smo nepogrešivo prepoznavali kao svoj pogled na svet: predstavljao je spoj posthipijevske čežnje za nedoživljenom prošlošću i razbijačke, anarhične novotalasne energije.

 

Sada je ostala samo čežnja, iako se sve više čini da Džoni zapravo nikada i nije otišao. Jer, noć u kojoj smo ga ispratili ovde još uvek traje.

 

2. Smijurija u mjerama Branimira Štulića

 

ImageZdrav, neizboden i svakodnevan, baš onakav kakav je bio sedamdeset osme u Požegi, Branimir Štulić ispisuje autobiografski roman koji u nežne okove homerovskog stiha uspeva da sabije ne samo jednu duboko ličnu priču, već i čitavu epohu. U pozadini autoportreta izrasta priča o vremenu rađanja novog vala i starih uniformisanih utvara, o poslednjim vozovima iz Trsta i prvim ustaničkim puškama uzvitlanim u rukama najgorih učenika istorije, u jednoj zemlji koja je, kaže pesnik, imala svega osim sreće. U sasvim štulićevski dinamičnom i uzbudljivom smenjivanju složenih harmonija, neke od najlepših slika su one iz kojih zrači nostalgija za predratnim mirom - koji je bio lažan onoliko koliko je ta nostalgija opora i cinična. Stoga i od takvih slika - poput one sa sarajevskog aerodroma - čitaocu biva nekako hladno oko srca, dok i najbezazlenije šale zvuče kao smeh u senci vešala: za svaku od njih osećate da bi mogla biti poslednja.

 

Istorija, dakle, nije učiteljica života - ali mitska istorija, makar na trenutke, svakako jeste. Stoga autor ovih spisa priziva Homerov duh da bi nam kroz lucidnu mitsku paralelu pokazao da je ma kakvo poslovanje severno od Korkire i dalje čisto ludilo. A potom, šireći se kroz vreme i prostor u svim pravcima, Štulićeve refleksije sasvim prirodno vode do zaključka da je Balkan samo epicentar pomenutog ludila, a da je čitav svet pozornica gorkog teatra apsurda. Branimir nam Štulić, evo, ponovo pomaže da ono što se na toj pozornici zbiva posmatramo kao komediju: možda je to zaista jedini način da ostanemo zdravi, neizbodeni i svakodnevni.

 

Autor: prof. dr Zoran Paunović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement