RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Broadcast - The Future Crayon (Warp, 2006)

 

ImageŠta da se radi kada Stereolab definitvno ispadnu iz forme i kada prestane da deluje njihova magija? Ništa, onda počnemo da slušamo Broadcast. Možda je malo preterano toliko poistovećivati ova dva benda, svakako da tu ima razlike, ali od kada nismo čuli nešto što liči na pop 60-ih, melodičan, setan, ali nekako i čist, bistar, a što se sa druge strane nalazi pod drugim eksperimentalnim uticajima, u spoju sa čim se dobija nešto novo i sveže. Zamislite i još ženski vokal, bez afekta, nekako distanciran i kao bez dodira sa ovim svetom. Broadcast su svakako manje slušali Neu od njihovih starijih kolega, ako su uopšte to i činili, i još, od Broadcast nećemo dobiti političke poruke niti otkrivanje istina od ljudskoj prirodi, čini mi se da su Broadcast više eskapistički nastrojeni. Poput SF filmova 60-ih, pokazaće nam neku isfantaziranu budućnost koja možda nikad neće doći, svet i dalje pun opasnosti ali i tehničkih dostignuća i sterilno bezbedan u isto vreme, i poželećemo da uronimo u taj svet.

 

The Future Crayon je zapravo kolekcija singlova i B strana, rariteta, pesama koje su se našle na raznim kompilacijama, i pokazaće nam jednu malo drugačiju stranu benda, opušteniju i spremniju za muzičke avanture. Na čak 18 pesama čuje od svega po malo, tokom trajanja pesama svašta ćete doživeti, zapravo ceo scenario za flim, u sređenoj i linearnoj priči. Celo bogatstvo produkcije će se istaći, sa svim zvucima analogno-električnog porekla, semplovima, čudnim škripanjima, ritam sekcijom koja zvuči upravo kao nešto ripovano sa matrice 60-ih, zvukom koji je istovremeno i prijateljski i stran. Zapravo, često ćemo čuti bend u nekoj vrsti improvizacije gde zvuče kao da baš uživaju u sopstvenom muziciranju. Ima tu nečeg intelektualnog, dostojnog akademskog bavljenja, podstičući razne asocijacije, sugerišući motive, u ozbiljnosti koja čini da se prisećamo šta je sve moglo biti i kakav je egzistencijalni položaj čoveka u svemiru. Nikako metafizički, nego više humanistički.

 

Osim nekoliko pesama, koje ponavljaju standardan obrazac koji Broadcast primenjuju na albumima, gotovo ceo album prolazi u isprobavanju svega i svačega, i to sve deluje kao jedan zanimljiv session, iako su u pitanju snimci skupljeni sa raznih strana. Pop aspekat dolazi do izražaja na početku albuma, što i nije za čuđenje. Ne bi želeli da konzervativnije slušaoce oteraju već na početku i moraju odmah iz starta da im ponude nešto što je već prepoznatljivo. I zaista savršeni pop biseri su to, baš onako za jesenji ambijent, počujte samo Poem of Dead Song, Where Youth And Laughter Go. Moj favorit je Distant Call, tiša i mirnija pesma, velike muzičke prostornosti, ispunjene tišine i pulsirajućih zvukova. Prve dve pesme na albumu još i nose izvestan optimizam, iz distorzirane Still Feel Like Tears izbija neka vrsta nevine sreće, i uprkos naslovu više je u gorko slatkom maniru. Uvodna Illumination ima zanimljivu melodiju koja je protkana preterano vibrirajućim gitarama, doduše najmanje od svih pesama ima taj neki free, jazzy osećaj, kao i dub pristup koji se oseća većim delom albuma.

 

Dovoljno je već rečeno. Teza da bendovi zvuče opuštenije i prirodnije na snimcima koji nisu nikada bili namenjeni široj javnosti ili albumima se opet potvrđuje. Ali sada, u ovom slučaju, to i tekako pomaže da Broadcast pokažu i jednu drugu i interesantnu stranu.

 

Autor: Miloš Trifunović

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement