RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Robin Guthrie - Continental (Darla, 2006)
Mahagony - Connectivity (Darla, 2006)

 

ImageManirizam u kreiranju/primanju muzike se može posmatrati također odvojeno/zajedno sa obe granične strane - kao blagoslov i/ili kao pakleno mučenje. Zavisno od toga kakve receptore i ukus i širinu imate - naravno i od onih koji tu muziku tvore. Cocteau Twins i masa stvari, stavova i pojava u vezi sa njima su jedan od indikativnihijih slučajeva. Ni krivi ni dužni postali su inspiratori mnogih somnabulnih, dezorijentisanih glazbenih korova koji imaju iracionalni poriv da nam najbukvalnije predstave sve što su ikada u lajfu osmislili. Nisu CT jedini primer - setite se samo The Smithsa (inspiratori besomučnog indie samosažaljivog čangrljanja - kakva su to imena bila... prezimena da budem tačniji - James, Raymonde, McCarthy) Joy Divisiona, Sisters Of Mercy ili što je najgore (pffff... fuj to) Radioheada, koji su na površinu izvukli sve registrovane i neregistrovane psihotične nesretnike koji misle da je terapija bilo šta čega se dohvate, a ta aparatura ima ono što bi genijalni XTC rekli drums&wires, a potkrade se i poneki laptop. Otvorite samo krajičak oka za komedijaše legitimisane kao Muse (?) kojima je Bog u zadnjem trenu umesto Queen podario psihotične radioglavudžane. Nevladinu i SVEvladinu organizaciju ne slučajno nazvanu U2 neću ni spominjati, od kojekakih njihovih klo(v)nova Keane, Travis ili u poređenju sa njima podnošljivim Coldplay neću ni govoriti šire - sem što moram iz sebe ispljunuti gađenje. Nije ni čudo što onda Simply Red sviraju na Nobel ceremoniji, prema netom navedenima deluju kao neki ezoterijski i mračni kult za posvećenike. Eh, da, imitiranje i interpretacija imitiranih uzora - nije to baš uvek rešenje, mislim da mogu i imam pravo da to kažem - radim na psihijatriji 20ak godina i primer ličnog davanja, otrežnjenja i samounapređenja sopstvenog života ne ide uvek baš preko slušanja ili isporučivanja muzike. Ima toliko stvari u životu kojima se čovek može nekažnjeno baviti.

 

I odmah da rasčistim - Cocteau Twins u svakom slučaju smatram blagoslovom, njihove ploče (ili diskovi) su jedna retka oaza gde čovek može sebe da izoluje u utopiju i učini je realitetom. Priznajem, čak sam više puta hvatao sebe u mislima, šta će se desiti ako ovaj ne mnogo smisleni svet propadne ili izgori u sopstvenom ognju - hoće li neko nekada znati za lepotu koju su ovi ljudi iznosili i nesebično kao konfete razbacivali po kaljuzi. No, zanos i užitak imaju svoju cenu i drugu stranu medalje - ono što je nama izgledalo nebeski, za sam bend je bilo pakleno. Rastrzana između benda i porodice (što je bilo jedno) Liz Fraser je u jednom trenutku shvatila da ne želi mentalnu torturu koju je njen suprug, otac njenog deteta i gitarista Robin Guthrie sprovodio i napustivši bend jednostavno je skrhala egzistenciju Twinsima. I od tada točkovi koji su podupirali bend počinju da se nekontrolisano (po)kreću u raznim pravcima. Simon Raymonde lovi i otkriva nove bendove (Autumns, The Czars, Lift To Experience), sama Liz ima nekoliko veoma zapaženih saradnji (Peter Gabriel, Massive Attack), dok se Guthrie sa svojih kokainskih inspiracija ipak okreće umerenijem produciranju ploča i secondhand recikliranjem sopstvenog benda sa blagim pokušajem koji se zvao Violet Indiana. No, izgleda da se u poslednje vreme i za njega stvari menjaju. Preselivši se u Francusku, počinje opet da sarađuje sa Haroldom Buddom (sjajan OST "Mysterious Skin"), viđa se sa Johnom Foxxom, a konačno svoju muziku oslobađa vokala (teško da će iko dostići ono što je Liz zvana u britanskoj štampi kao "voice of god" transmitovala) i prenosi ponovo težište sa tehnike na emociju kao iskaz. Ako ste jednom čuli Guthriejevu gitaru, znate na šta mislim. Ona ima snagu vode iz koje izlazi život i tvori sve što zamišljate, a Guthrie je rešio da se ponovo potopi i opere i skine svu rđu sa sebe. Ako bih želeo da budem pretenciozan, a to nikako ne smeta kada su ovakvi umetnici i pioniri u pitanju, naveo bih Frojda i njegov opis "okeanskog" stanja - koji regresijom omogućava oslobađanja potencijala - ovde na obostranu korist, i kod artista i kod konzumenta. E, upravo je takav i Continental. Upravo i to je taj kreativni manirizam. Od prvog do poslednjeg minuta beskompromisno romantičan i setan i podižući Guthrie se konačno opustio i dozvolio sebi da bude ono sto on jeste najbolje - sam Guthrie. Ako ste jednom čuli pokušaj zvani Violet Indiana, znate na šta mislim i šta je ovde izostavio. Continental je jedna od ploča koja će u srcima i kolekcijama mnogih ostati zapamćena ili odmah sad ili vremenom kako bude bila kod nekoga/bilo koga otkrivana, a istine radi ovde Guthrie šeta po rasadu i lejama označenim kao Victorialand, Heaven Or Las Vegas ili Blue Bell Knoll. Mora se priznati da ljudi boluju hajpovima, a zna se i politika muzičkih novina i žurnalistike, setite se samo NME-a. Nema dobre ploče od benda koji je stariji od 5-6 godina. Besmislica, koja se uvek na kraju dana demantuje. Ali, ovde je i kritika popustila. Na njihovu sreću, pametni ljudi to ionako ne uvažavaju.

 

ImageMahagony je opet jedan od primera koji na najbolji način pokazuje da se manirizam pravilno shvaćen može isijavati sličnim, ali opet i tako drugačijim sjajem. Legendaran je status drugog albuma Cocteau Twinsa "Head Over Heels" u mnogo smerova (napuštanje Banshees direktive sa debija Garlands, puštanje celina albuma na programima Johna Peela...), tako da nije ni čudilo da je i sam 4AD postupao po obrascu koji je primenio na tom albumu i sa vremena na vreme pokušao sa izbacivanjem sličnih albuma ne bi li se stara heart-core publika zadržala (setite se samo benda Swallow i iznajmljivanja studija Palladium u Edinburghu, Johna Fryera za komandama, V23 kreativni tim...). Upravo ovde se oseti neverovatno pozitivan uticaj tog albuma. Raspevanost, raznolikost i širina raškosnih melodija, gitara koje su daleki ili bliži potomak (kako god vam drago) Guthrieja, kuckajući i iskričavi heartbeat drums n' bass... i vokala koje se ne bi postidela ni sama Fraserka. Da sve bude na mestu potrudila se Darla (sjajna labela i promoter sjajne muzike) i angažovala samog Guthrieja za sporadičan svirački i remix deo, a kao posebna poslastica je pojava kćerke Liz Fraser i Guthrieja, Lucy Belle - koja dokazuje staru narodnu da iver ne pada daleko od klade - na momente je pljunuta majka. Mahagony, naravno upliću u druge uticaje kao što su My Bloody Valentine, hipnotičku levitaciju shoegaze bendova i kao posebna zanimljivost harmonicnost razdraganost i više nego očiti uticaj Beach Boysa (ponekada i u istoj pesmi) što na momente prvih slušanja može pomalo da zasmeta, ali uho se navikne i album vozi do kraja bez zadržavanja širokim autoputem za slušnu uživanciju. Od benda koji se kao preporuka davao uz dozu obazrivosti, Mahagony su postali jedan od bendova sa zaštitnim znakom. Tu niko ne može da kaže ni A ni B protivu toga, jednostavno album ne mora da Vam se dopadne, ali je njegov kvalitet očit i nema nikakve jeftinoće u njemu. To je uostalom i najbitnije za dugotrajnost ovakvih dela, setite se samo gomile novih imena 80-im inspirisanih bendova za koje ne znate nakon nekoliko dana skippovanja ni gde su vam mp3, fajlovi, o originalima da ne govorim (ko je i poželeo da ih ima...). Mahagony su izuzetak i dokaz da pravi uticaj može samo pomoći da se raspoznaju vrednosti u sebi, a onda ponosno i iznesu. Ovde naravno ima i alternativnih, da ne ka'em (copyright Ilija Petković) indie hitova, koji će biti poznati (ipak i samo) određenom krugu ljudi - što se može popraviti širenjem reči o ovom bendu u svakoj prilici kao i lobiranjem. Verovatno je i Mahagony bendu više stalo da ih voli određeni krug ljudi, nego da vuku hajp kakav su muzički poslanici prikačili Interpolu ili Rapture, ali tko njih uopće nešto pita. Ovaj bend neće biti preslika takvih izumotvorina i to je i dalje sjajna pozicija da menjaju smerove na svakom novom izdanju, a opet svoj territorial pissing i dalje overavaju i šire sofisticirano rečeno - miris.

 

Ova dva albuma me navode da mal(k)o izmenim jedan legendarni stih New Ordera koji kaže da je zima bila preko cele godine. Ovo je zvuk melanholičnog osmeha dok lišće pada (mada je Continental izašao u dobu neadekvatno tomu) i može se simulariti svih narednih godina. Na radost, veselje i uvek zavodljivu tugu. Što bi rekao Veliki Miki, nećemo se ubiti ako nema sokova - takvi sokovi su već u nama.

 

Autor: Mileta Okiljević, novembar 2006.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement