RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Edward Artemiev - Solaris, The Mirror, Stalker (Elektroshock, 1989)

 

"Moram reći da iz dubine duše mislim da filmu uopšte nije potrebna muzika. Ipak, nisam još napravio film bez nje..." (Andrej Tarkovski)

 

ImageAndrej Tarkovski je jedan od retkih ljudi koji se javno usudio i dohvatio života, vodio neprekidnu borbu da označi zlo u njemu, prihvati ga u klinč - sve u pokušaju da se ukloni i odvoji od te galopirajuće i nažalost neizbežne pošasti. U toj misiji je koristio sva sredstva da se što autentičnije i eksplicitnije iskaže. Istini za volju, muzika u njegovim filmovima nije naglašena kao najvažniji segment, ali opet promišljanja su mu svakako išla ispred vremena. Isto tako je zvučnu podlogu i primenjivao i tamo gde je ima - zaista više donosi slici, nego što poriče i oduzima. Posebno je zavodljiva Tarkovskom bila elektronska muzika (tada tek u nagoveštajima i ne tako raširena) koja je kod njega stvarala utisak i "onomatopeju" disanja, udaha, izdaha, udaha... S obzirom na to da je u ne baš čestim izjavama glede muzike kao delu filma akcenat stavljao na zahtevu za "refrenom" - "to" disanje kao i refren poprima utisak repeticije i želje za nekom vrste konstante kao podupirača. Da l' bi bilo pretenciozno reći da je Tarkovski u svojoj glavi bio zagovornik onoga što se danas zove "drones"? Mislim da ne, pogotovo što nije retko da se nađu otvorena priznanja nekih od barem meni najzanimljivijih muzičara o uticaju Tarkovskog, a kada se kao bonus čuje skor Artemieva, nije daleko ni pomisao da je deo uticaja preuzet i njegovim zaslugom. Ne mogu da ne pomenem da mi danas na pamet padaju umetnici kao što je August Stars kao potkivač nekih vizualizacija koje bi mogle da imaju slične prikaze i iskaze kao što ih je nekada otvoreno video Tarkovski.

 

Veliki režiser je možda zbog lokaliteta i skučenosti i izolovanosti (bivši SSSR) imao sreće, i kao logičan izbor se nametnuo Edward Artemiev - ruski kompozitor koji se bavio raznim stvarima: komponovao je tzv. kvazisimfonije, uglazbljivao poeme, pravio opere (kasnije čak muziku za otvaranje Olimpijskih igara) ali je i već tada bio zapažen po svojim filmskim podrškama (radio ranije i kasnije za Končalovskog, Mihalkova, čak i sa Tarkovskim u pozorištu) i bio cenjen čak u tadašnjim elektronskim kompozitorskim krugovima. Životni put Artemieva je pre skoro 50 godina odredio u Moskvi susret sa Evgenijem Morzinom, jednim od prvih ljudi koji su se bavili radom i istraživanjima na sintetizatorima zvuka i jednom uhvaćen u elektronsko kolo, više ga nije napuštao i samo obogaćivao svoj izraz i ličnokaz. Brojna dela, kojih se ovoga puta nećemo dotaći, govore u prilog tome.

 

Celokupna saradnja na relaciji Tarkovski-Artemiev se svodi na tri filma Solaris (1972), Ogledalo (1975) i Stalker (1979) i muziku za teatarsku postavku Hamleta. Disk ispred mene je izdanje Elektroshocka iz 1989. godine (ruska etiketa koju je osnovao Artemij Artemiev, sin Edvarda) i iako greškom često notiran pod naslovom Solaris (može se tako najčešće pronaći u katalogizaciji) u stvari je izbor muzike za sva tri filma plus komad "dedication to Andrey Tarkovsky", kojim se sam Artemiev zahvaljuje svom velikom inspiratoru. Album počinje laganom temom iz Stalkera (ukupno četiri numere), koja svojom mirnoćom i pomalo sladunjavim motivom ne naglašava baš svu muzičku avanturu, introspekciju i duhovnu čistku koju je Artemiev pripremio, što se vidi već iz sledeceg Stalker komada "Train" koji nedvosmisleno opravdava svoj naziv i prilično je daleko od početne teme. "They Go Long" priziva komade iz druge faze - srednje Virgin faze Tangerine dream, dok "Meditation" lagano okreće i pravi malo dramatičniji krug sa temom. Ogledalo (Mirror) je zastupljeno sa jednom numerom - "Exodus" i slobodno bi mogla da se provuče kao današnji doprinos bilo kog od dark ambientaliste. Muzika za Solaris je i po očekivanjima, najfluentnija i najslobodnija i zaista bi bilo loše porediti je sa bilo čim, s obzirom na to da je najstarija od svog materijala na albumu, a ujedno i najbeskompromisnija - ako bih morao da upotrebim taj rogobatni izraz, i možda čak i preteča nekih elektronskih tendencija koje su se pojavile kasnije. Za Solaris je Artemiev koristio i muziku Bacha i to je jedini komad koji nije autorski na ovoj ploči. Već pomenuti tribute (napravljen i snimljen 1989. godine) dosta duguje "okeanskoj" fazi Tangerine Dream (da ne pominjem Frojda ponovo, pogledajte tekst o Robinu Guthrieju u ovom istom broju) i zaista je prava uživancija za nekog ko je odrastao uz Phaedru, Rubicon ili Ricohet - malo mekše i sa više opštih elemenata, ali bez sve šale jako zanimljivo i mind/relaxing = expanded, posle ne baš prijatnih (ali odličnih) Solaris uzdaha i izdaha. Muzika koju slaže Artemiev nije muzika mansardi, cveća i toplote, već ogolelih mesta, hladnoće koja izoštrava čula i izoštrava životne sokove da se racionalnije troše i prelivaju po platnu ljudskog bića koje slavni režiser poistovećuje sa kompletnim univerzumom.

 

Poentu svog delovanja Andrej Tarkovski je sažeo citiranjem jedne misli Van Goga. Nesretni slikar je govorio da bi želeo da njegove slike budu deo i ukras života i bogatih i siromašnih bez razlike, bez nekog većeg filtriranja i izbirljivosti. Nije slučajno da je običan ruski radnik (i ne samo on) uspevao da bolje razume neki film Tarkovskog i da ga oseti i pronađe sponu sa sopstvenim životom mnogo lakše, nego čitav niz imena sa akademija, intelektualnih nizova i tra-la-la grupacija. Nešto se jednostavno oseti i ne može da se nauči. Poza se vežba, ali telo utrne posle nekog vremena i vrati se nedvosmisleno u prvobitan položaj - atrofirano ne uvek, ali svakako rogobatno. Artemiev i njegova muzika na ovoj kolekciji imaju sjajnu šansu da u današnjoj konstelaciji, kada su svi izrazi dostupni, dozvoljeni i dobrodošli u mnogim domovima zaživi kao jedno od većih vrednosti. Za svaku preporuku. Ne samo zbog drhtaja u grudima koje izaziva Tarkovski. Artemiev je isto sposoban za mnogo toga što pruža podsticaj.

 

P.S. Važna naznaka za sve koji se uhvate ovog naslova - Artemiev je svu muziku na ovom disku ponovio snimio koristeći zapise sa originalnih soundtrackova, tako da deo zasluga za konzistentnost ovog albuma ide i u tom smeru.

 

Autor: Mileta Okiljević, novembar 2006.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement