Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Marica Puškaš

 

Susret

 

ImagePitao je mater za ženu. Slegla je ramenima. Želeo bi da zna šta će mu ona reći, hoće li se otac ljutiti. Oženi je, ako će ti biti drago. Biće mi drago, matero. Oženi je onda. Otac i vi ne bi imali ništa protiv. Šta da imamo protiv? Zbog pokojnog brata... Čovek ubija čoveka, odvajkada i nema bolje pameti. Oženio bih je. Oženi, ako je daju Čizmari. Daće, ako ih pitam. Pitaj, sine. Srećno ti bilo. Pitaj ih, daće devojku za tebe. Lep si i imaš vredne ruke. Hvala vam matero, hvala vam, ljubim vas, draga matero, i izvinite što vam srce cepam... Oženi je, sine, ako će to usrećiti tvoje srce...

 

Na katolički Veliki petak je išao da upita Čizmare za njihovu Paulinu. Nisu je dali. Verena je za nekoga Lamparoša u Đurđevu. A i da nije, ne daju devojku nadničaru i Racu. Ti si bezzemljaš i otpadnik, pravi prljavi Unijata!

 

Od tada je nije video, sve do kraja jula. Sve do letnjeg kirbaja u selu, dok je kraj velikog gumna kod Žoldoša, igrala sa devojkama. Pravila se da ga ne vidi i još je par puta namignula nekome Ciganu iz Novog Sada. Momak je hrđavo mlatio po ofucanoj tamburi, a devojke su igrale. Vrtele su im se suknje, i digle su ceo oblak prašine. Guske su se razbežale kad su stale da podvriskuju i lupaju cipelama po skamenjenoj zamlji. Momci su počeli tek kasnije da se guraju kroz njihove suknje i malo su, dok nisu uhvatili korak, poremetili njihovu vrtoglavu trku. Jer na ćošku su stajala dva pandura, a iza njih, na malom trgu prema crkvi Bosanke, koje su sve to začuđeno posmatrale. Čežljivo. Zapravo, čak i sa malo zavisti, jer nisu mogle da razumeju njihovu "tranc-nauku".

 

- U Bosanskoj Dubci nema vakog skakanja...
- A kako se vi zabavljate na praznike?
- Vatamo se u kolo, šećemo i idemo crkvi. Dok je smelo... Sad ne sme.
- Što ne sme?
- Ne da vlas ući u crkvu. Kaže nema boga, to su ga bogati izmislili da jebu majku sirotinji...

 

Cigani nisu hteli da menjaju pesmu, dok jedan visoki Bosanac, pandur, nije došao i zapretio da je zabranjeno okupljanje i narodno veselje. Onda su isti ti Cigani počeli da sviraju o Kozari i materi koja je sahranila dva-tri sina partizana. Brka u rasparenoj uniformi se raznežio kao novorođenče. Pokazao je gole desni i dva prepolovljena sekutića. Ipak je posle nekoliko minuta rekao da se rasturaju. Devojke su krenule prema bunaru i onom krstu u centru sela, što su ga Rusi gađali iz pušaka kada su oslobodili mesto.

 

Posmatrao je kako namešta haljine i popravlja kosu na slepoočnicama, koja je, dok je igrala, počela da štrči iz marame. Drugarice su je vukle za ruke. Čuo ih je, i dobro razumeo da je zovu kod Erže. Njen otac će odvesti bandu kod sebe. Kada im komunisti ne daju da igraju na kirbaju, igraće u svom dvorištu. Smejala se na sav glas. Nije htela da ide kod Vaštaga. Erža ima brata. Erža ima visokog, plavokosog brata. Oporavio se od zarobljeništva i ponovo je lep. Nije izgubio zube kao drugi. Rusi ga nisu mučili, samo mu je obrva ogrebana u ratu. Tresla je haljinu i kecelju. Neće, ima neka posla, možda će doći malo kasnije. Možda neće. Umorna je. Ne može da dođe. Zaostala je i okrenula se prema njemu. Rekla je nešto, ali je nije najbolje čuo, pa joj je požurio u susret. Malo zadihana od tanca, zarumenjenih obraza, potpuno mu se približila. "Kuda idete, Pavla?", pitao ju je, nervozno savijajući prste za leđima. "Kući, tvojoj, ako me povedeš."

 

Zabolela ga je glava. Nije znao, nije mogao znati, da će biti tako lako. Priželjkivao je da će da mu kaže bilo šta drugo, da neće, da ne može. Kako će je sada odvesti kući, kako će je otac i mater gledati? Napipao je divlju kost koja mu je stala rasti na dlanu, otkad je onomad u besu razvalio vrata. Kako će je odvesti majci... "Čekaj me u dudovima, na dolmi, kad se smrkne, ja ću doći. Doći ću. Otac me ne da, ali ja ću da pobegnem", rekla je poluglasno, tako da su je mogle čuti žene koje su im dolazile u susret. "Čekaću te u dudovima, na dolmi", rekao je tiho.

 

Stigao je u u suton. Ona još nije bila došla. Zašao je među drveće, sa kojeg je opadalo tamno, slatko dudinje. Pod krošnjama je već bila prostirka, koja je već stala da vri. Mirisalo je teško, pa je kao u pijanstvu kroz nozdrve ispuštao opora isparenja zemlje i prokislog dudinja. Posmatrao je kosce koji su dole, u žitu, zamahivali sečivima. Kosili su do pasa goli, sporo se gegajući u belim čakširama. Njihova tela bila su smeđa od sunca i sijala su se kao kod onih Jevreja iz Biblije koji su robovali u Egiptu. Setio se još i kako je, kao dete, na veronauci, zamišljao Mojsija kao jedno garavo Ciganče, koje je muštralo zmije po gumnu. Pomalo prokisli miris knjige sa velikim slikama, iz koje je učio veronauk, ponovo mu je obuzeo u nozdrve. Odmah je pod sobom osetio i hladnu klupu, čija mu se ivica upila u žile pod kolenima. Malo se naježio, jer ga je skoro istovremeno prenulo rzanje konja.

 

Gore, na nasipu, neki je čovek razigravao konja. Pomalo nevešto, kao da ne zna šta će sa njim, mamuzao ga je i istovremeno potezao uzde. Šakom je zaklonio oči ne bi li ga prepoznao. Najzad, kada je ovaj prošao na suprot sunca, primetio je da je to bio jedan od oslobodilaca. Prepoznao ga je po šarenoj uniformi. To je onaj žuti što se hvalio da je zapalio sve crkve od Glamoča do Čuruga. Hteo je da zvizne, da mu poplaši konja, da se ovaj dočeka kičmom na kamen.

 

Kosci su izašli iz žita i, sedeći na ivici dolme, počeli čekićima da udaraju po kosama. Taj je zvuk pamtio od detinjstva, oduvek. Jednolično, zvonko, udaranje metala. Prvo jedan, pa drugi... Koliko god ih je bilo. Svi jednako tuku, u istom odmerenom ritmu. Klep, klep, klep, klep, klep... Kada zatvori oči i samo to sluša, posle nekog vremena, u uhu mu se svi zvuci sliju i jasno čuje cvrčke. Pomislio je kako je pre više od godinu dana, jednog sličnog ovakvog dana, njegov brat umirao u žitu.

 

Konj se propeo na nasipu i žuti je gotovo skliznuo sa njega. Jedva se zadržao šćepavši grivu, uzde i jabuku sedla. Zelenko je zarzao besno i otresao glavom. Bosanac je visio nakrivljen, ali se ipak zadržao u sedlu. Stao da ga udara pesnicom po plećima, a potom šakom, pljoštimice po vratu. Kosci su na momenat prekinuli oštrenje kosa i stali da se smeju na sav glas. Jedan je za konjanikom, na nasip bacio grumen zemlje.

 

- Zazrak! - viknuo je kosac.

 

Žile su mu bile rastrgane, krv je tekla iz njega. Od osušene krvi i roja muva, i on i povaljano žito oko njega bilo je crno... Jamu je pod sobom iskopao. Od muke je pregrizao usta. Ostavili su ga prijatelji da umre. Sunce mu je izgorelo oko. I miris koji mu je udario u čelo, kada je u žitu prepoznao brata. Slatkast i opor u isto vreme.

 

Pogledao je duž dolme i video beli zavežljaj na bedru Pauline Čizmareve. Hodala je lagano, bez žurbe, tek malo njišući se.

 

Neprijatan, istovremeno slatkast i opor miris u isto vreme. Ko kada žene imaju na sebi i taj miris za sobom nose u haljinama.

 

Požurio joj je u susret.

 

Prema kanalu je padalo sunce. Dečak je jeo dudinje i sav ljubičast oko usta stao da se glasno smeje. Bosa stopala su mu visila odozgo, sa duda. Na palcu, koji je zbog nenošenja cipela već stao malo da se odvaja, kao u onog majmunčeta iz knjige, do pola mu je bio izrastao novi nokat. Stari, koji je verovatno razlupao ganjajući loptu, visio je sav pocrneo i grbav, i video se na puškomet. Prošao je kraj njega i dečak ga je pozdravio. "Dobro veče, druže." Oćutao je na njegovo bosansko zavijanje. Prišao je ivici puta saplićući se u visokoj travi na dolmi. Prihvatio je njen zavežljaj drhtavim rukama i nespretno ga prebacio preko ramena. "Kuda ćemo?", upitala ga je. "Kući, mojoj kući, našoj kući. Moji znaju i rekli su da dođeš ako želiš." "Hoću, za tebe sam pobegla." Ljubila ga je nenaviklo po obrazima i znojavom golom vratu. On je zaplakao. Kleknuli su u nisko žito i stali da se ljube ne pazeći na kosce, konjanika na dolmi i dečaka u dudovima. Ljubio ju je suvog grla i ispucalih usana, sve ridajući kao kada je bio dete. Mislila je da on plače od sreće.

 

Beleška o autorki: Marica Puškaš je rođena 23. jula 1975. godine u Novom Sadu. Diplomirala je 2000. godine na Grupi za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše kratke priče, drame "u pola čina" i eseje o filmu. Objavljivala je u novosadskom književnom časopisu "Stanje stvari" i na nekoliko Internet portala. Kao novinar radila je za "Nezavisni", "Danas" i "Blic". Živi i radi kao novinar u Novom Sadu. Dobitnik je literarne nagrade "Đura Đukanov" za 2006. godinu. Objavila je knjigu priča u "Noć" (Nagrada "Đura Đukanov", NB "Jovan Popović", Kikinda, 2006).

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement