Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (11)

 

Idoli: 4. decembar 2006.
Image Hrvatski pisci Vesna Biga, Ana Brnardić, Igor Mandić, Slobodan Šnajder i Vladimir Stojsavljević bili su gosti Kulturnog centra Beograda. Čitali su svoje tekstove u punoj galeriji "Artget". Igor Mandić je predstavio najnoviju knjigu "Sebi pod kožu" koja je u Hrvatskoj na vrhu bestseler lista. Krenuo je duhovito, a završio tragično, onako kako se i knjiga završava. Mandić je genije. Legendarni književni kritičar, neću reći: publicista, znam da to mrzi, već KNJIŽEVNIK, polemičar, fenomenolog, pasac koji je pisao o seksu, muzici, krimi romanima, bračnoj kuhinji, knjigama...

 

Čitam ga od gimnazije. Kolumna "Moja malenkost" u NIN-u, pa knjiga "101 književna kritika", kasnije "Između dv(ij)e vatre", "Za našu stvar" i tako u beskraj. Slušam Mandića u Kulturnom centru Beograda i divim se toj besedničkoj veštini. Govori brzo, jasno, duhovito, ali i oštro. Iako izbegavam upoznavanja, odlučujem da sasvim banalno, priznajem, kažem Igoru Madiću da godinama uživam u njegovom delu i da sam njegov fan, poštovalac. "To je lepo čuti", kaže Igor Mandić. "Hvala!"

 

Dok razgledam slike izložene u galeriji, odjednom mi prilazi taj strogi kritičar i oštroumni polemičar. Otvara torbu i izvinjava mi se što nema najnoviju knjigu, hteo je da mi pokloni. "Već je imam", odgovaram. "Otkud Vam", pita me oštro Mandić. I tu počinje naš nekolikominutni razgovor. Pričamo o knjizi Jasmine Ahmetagić o Pavićevom delu, zatim o emisiji "Opće prakse" koju radi sa Igorom Zidićem i Zvonkom Makovićem, uz odličnog voditelja Branimira Pofuka. "Pomalo je uspavana emisija", kažem. Igor Mandić mi objašnjava da su to i hteli. Zaista! U dobu kada se na televizijama svi svađaju, tri intelektualca na Hrvatskoj televiziji vode pametnu, tihu, kulturnu raspravu na nekoliko tema. "Vaša emisija je zapravo dijagnoza", dodajem. I tu je kraj našoj priči. Skoro se nisam obradovao jednom ovakom susretu. Igor Mandić se izvinjava što mora da krene. Tu pored upozanajem i pesnika Ibrahima Hadžića, legendarnog urednika školskog programa. Drugi idol! A potom i treći: prilazi mi Božo Koprivica, kritičar, "Kiš, Borhes, Maradona", čije sve kritike na kraju završe u fudbalu. Nakon opaske o mojim kritikama, Božo Koprivica me pita za koga navijam. "Bolje da Vam ne kažem", odgovaram. Temperamentno odmahuje rukom i odlazi.

 

ImageNijedan dan bez crte: 18. decembar 2006.
Dovršavam intervju sa Živoradom Kovačevićem, predsednikom Evropskog pokreta u Srbiji - razgovor koji mi je istinski obradovao. Uvek ostajem zadivljen pred tako bogatim biografijama. Rođen 1930. godine, završio novinarsku i diplomatsku visoku školu na Univerzitetu u Beogradu. Magistrirao političke nauke na Berkliju, specijalizirao međunarodne odnose na Harvardu. Tokom svoje bogate društveno-političke karijere obavljao desetak važnih javnih funkcija, između ostalog, dva mandata bio gradonačelnik Beograda i ambasador Jugoslavije u Sjedinjenim Američkim Državama. Zanimljivo je pomenuti, recimo, filološki deo njegove karijere, jer su ovih dana u Beogradu vrlo traženi Kovačevićevi (više nego obimni) englesko-srpski i srpsko-engleski frazeološki rečnici, kao i udžbenik o Međunarodnom pregovaranju. Pre pomenutih rečnika napisao je još jedno kapitalno delo: Srpsko-engleski rečnik idioma, izraza i izreka, a pre toga i knjige o Jugoslovenskom dugu, Urbanizaciji u svetu i Jugoslaviji. Njegova knjiga SAD i jugoslovenska kriza objavljena je 2000. godine. Sa nekada legendarnim gradonačelnikom Beograda i uglednim diplomatom, razgovaram o predstojećim izborima, Beogradu, ulasku Srbije u Partnerstvo za mir, zatim o Igmanskoj inicijativi, Ivanu Stamboliću... Gospodin Kovačević kratko opisuje kako je 1989. godine bio povučen sa mesta ambasadora Jugoslavije u Sjedinjenim Američkim Državama.

 

Posebno me zanima njegov rad na rečnicima. Gospodin Kovačević kaže: "Moji frazeološki rečnici - englesko-srpski i srpsko-engleski - doživeli su takođe četiri izdanja. Kako se radi o skupim knjigama (žive vage pet kila!), to me jako ohrabruje i veseli i njih više volim da pomenem nego sve ranije funkcije, jer je to mojih ruku delo. Na njima sam radio punih 14 godina - iz dana u dan. Zalepio sam na računaru maksimu Nulla dies sine linea (Nijedan dan bez crte) i nje sam se uporno držao. Primeri su uzeti iz 290 američkih i britanskih književnih i publicističkih dela i novina i časopisa."

 

Poslednjih meseci mnogo čitam o Osmoj sednici, pa ne odolevam da uputim hipotetičko pitanje: gde bi srbija danas bila da je epilog Osme sednice bio drugačiji. "Odavno u Evropskoj uniji, skupa sa drugim zemljama ex-Jugoslavije", odgovara Živorad Kovačević. "Na često postavljano pitanje da li se Jugoslavija morala raspasti, reći ću da verovatno jeste, jer su se klice raspada namnožile i pre devedesetih, ali sam apsolitno uveren da taj raspad nije morao biti krvav da su lideri naših nacija bili razumni političari, kakav je, na primer, bio Ivan Stambolić. To potvrđuju i plišani razvodi u Čehoslovačkoj, a naročito u Sovjetskom Savezu čija situacija sigurno nije bila manje složena od naše."

 

Pišem ono što mi se piše: 3. januar 2007.
Image Pre dve nedelje stigla je agencijska vest da su u pozorištu na Terazijama svečano uručene nagrade "Gorki list Creativity Award", koje se ubuduće dodeljivati za najorginalnije stvaralaštvo u datoj godini. Po odluci žirija, koji čine dr Ratko Božović, Ivan Tasovac, Mirjana Bobić Mojsilović, Dušan Makavejev, Irena Mišović, Gorčin Stojanović i Goranka Matić, ove godine nagradu ravnopravno dobijaju Isidora Žebeljan, Miroslav Momčilović, Srđan Valjarević, Bora Iljovski i Milena Marković. Obradovao sam se kada sam među dobitnicima nagrade video i ime Srđana Valjarevića. Dopisivali smo se i upoznali "vitkom sajlom e-mailom", kako reče genijalni Voja Despotov. Pre svega, uživao sam u Srđanovom romanu "Komo", a onda smo razgovarali, za novine, naravno. Mislio sam kako da ga predstavim u uvodu intervjua onim retkim koji ga ne znaju, sve dok u zbrici "Džo Frejzer i 49 (+24) pesama" nisam pronašao stihove pod naslovom "Klinč". "Zovem se Srđan Valjarević / rođen 16.7.1967. Beograd / imam male šake i debele usne / imam hiljadu dolara / zarađenih u mašinobravarskoj radionici / čitam Šervuda Andersona veoma sam loš / udvarač / ne studiram ništa / ne govorim razgovetno / volim flomastere / volim kad žensko nosi mušku košulju / volim Patagoniju / volim punjene paprike / mislim da sam dripac."

 

Pričali smo o novom romanu, pesmama, o saradnji sa "Samizdatom B92", naravno i o mojoj omiljenoj temi: situaciji u svetu domaće književnosti. Pitao sam: Kako uopšte vidite svoj položaj u srpskom literarnom svetu? "Ne znam, ne vidim to, a i ne zanima me previše", odgovorio je iskreno Srđan Valjarević. "Poznajem malo pisaca, i u "svetu" koji mene okružuje, mislim na svoje prijatelje - ja sam tu jedini koji piše. Moji prijatelji gledaju na to kao nešto čime se ja bavim, i što radim, i stvar je potpuno normalna. Baš kao što i ja gledam na posao mog najboljeg prijatelja koji drži kafić i prodaje polovne automobile."

 

Posle ovog odgovora bilo mi je jasno zbog čega je pozanti novosadski književnik Slobodan Tišma rekao da voli Valjarevićeve knjige, "zato što je on drugačiji, poseban". Za razliku od mnogih pisaca koji su pravi Pi-Arovi, Valjarević drugačije gleda na celu stvar. "Kada završim knjigu, ja sam završio svoj posao, mene dalje to ne zanima i sve ostalo radi izdavač. Za sada je naša saradnja odlična. Poštujemo dogovoreno i stvar je tu prosta. A iskreno nemam takav odnos prema pisanju da razmišljam o karijeri. To je nešto o čemu nikada nisam razmišljao. Pišem samo ono što mi se piše i što mi je uzbudljivo da pišem. Onog trenutka kada ne bude bilo tako, neću više pisati. Nikakva karijera me nikada nije zanimala." Obradovao me je i ovaj odgovor.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement