RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Irfan Muertes - Beograd, Ana 4 Pištolja, 12. novembar 2006.

 

ImageIrfan Muertes su sasvim unikatan bend na sceni. Mističan, zatvoren, nedorečen, koji i zvukom i pojavom ostavlja mnoga pitanja. Izdali su album EP, jako dobar album koji svojom inventivnošću prevazilazi mnogo šta što se pojavilo ovde. Dobra je stvar da bendovi kod nas sve čašće apdejtuju svoj zvuk, pa čak, na kraju, odlaze i u budućnost. Irfan Muertes su prešli velik put od benda Klinički mrtav do ove inkarnacije u kojoj sviraju već duže vreme.

 

Nego, da se kaže koja reč o koncertu. Prostor Ana 4 pištolja je daleko od idealnog mesta za koncert. Mutan zvuk i sama unutrašnjost kluba nikako ne pogoduju koncertima već više DJ žurkama i sličnome. Ali Irfan Muertes umeju da prirede interesantne koncerte. U mom sećanju, decembarski nastup iz prošle godine na Akademiji je bio nešto što se ne viđa tako često. Spori, teški, psihodelični, iznenađujuće kreativni, prilično su povukli pažnju na sebe tada i čini mi se, za mnoge bili pozitivno iznenađenje. Ovaj put, u Ani 4 pištolja, promovišući novi album, rekao bih da su bili malo drugačiji.

 

ImageDobro je što to manje liči na one prethodne radove, da se bend u međuvremenu razvijao. Umesto težine sada je tu opuštenost, Irfan sada zvuči i na momente poput Pixies veselo i popy (pesma Idem da spavam), ali zadržavajući čudne deonice. Definitivno živahniji ritmovi, prisutanje i eho radi stvaranja mistične atmosfere u kojoj odlično pliva i truba improvizujući vijugave linije. Problem u povezivanju sa njihovim zvukom leži u nekoj slobodno lutajućoj neodređenosti, naročito vokala i tekstova koji se retko mogu razumeti čak i kada se jasno čuju. Nije to mana već je reč više o nekom pristupu. Mada će vas povremeno reči šarmirati svojom iskrenom i bezbrižnom jednostavnošću (Ja u ruci držim cveće svoje sreće). Ili, umesto toga, može da stupi jednostavno izvikivanje.

 

Što se dve bas gitare koje čine osnovu zvuka, svojim dubokim tonovima neizbežno čine zvuk težim. Podelu na solo i ritam bas, koja se može činiti apsurdnom u smislu da niko to ranije tako bar nazivao, a na stranu radio (mada sigurno neko jeste, sve je već u neku ruku već odavno izmišljeno), izveli su prilično OK, tako da se ne oseća neki nedostatak električne gitare. Još kad se sve to provuče kroz gomilu efekata - više i nije važno koji je instrument u pitanju. Ponekad u sporijim pesmama stvaraju tenziju "odavanjem" tišine, stvarajući prazninu unutar koje se stvara tenzija ekvivalentna noise deonicama, nešto što je i Steve Albini često primenjivao. A opet ponegde je ta sporina u funkciji atmosferičnosti. Tu možda negde i leže uticaji ali su oni svakako magloviti. Linije su često minimalističke, i čini se da je jedan od glavnih postupaka benda upravo to stvaranje praznine, monotonije ili odsustva.

 

ImageSlušanje Irfan Muertesa može da liči na izgubljeno lutanje u nepoznatoj šumi, u mraku i u noći bez meseca, bez putokaza i referenci. Uzbudljivo i zbunjujuče, doduše ne toliko zastrašujuće pošto smo se u avanturu upustili dobrovoljno.

 

Ovaj koncert je bio kraći u odnosu na to koliko su mogli da sviraju. Publike je bilo nešto manje nego što je moglo da bude, ali nedelja i nije baš najbolji dan za koncerte. Ali bendu to nije važno, egzistiraju negde u paralelnom univerzumu domaće scene bez potrebe da budu shvaćeni, čak i više nastupaju po inostranstvu nego kod nas, tako da brojnost ne govori ništa i nije ni važna.

 

Autor: Miloš Trifunović
Foto: Dragana Udovičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement