RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bonnie Prince Billy - The Letting Go (Domino, 2006)

 

ImageBonnie Prince Billy aka Will Oldham, neko reče, pravi fantastične pesme o svom penisu, alkoholizmu i ubistvima. Određeni intimistički filing, mrak, pa i bizarnost, dekadencija, divljaštvo, sve su to kvaliteti te posebne Oldhamove romatike. Međutim, sve su to stvari koje su se promenile vremenom. Za neke promena je očekivana i poželjna, ali može se diskutovati da li je pravac u kom se izvršila baš ono što smo želeli da čujemo.

 

Nisam baš pažljivo slušao poslednjih nekoliko Oldhamovih albuma, dok mi je njegov album snimljen zajedno sa Matt Sweeney bio pravo osveženje, i izgleda da je to delo ipak bilo samo mali izlet u sirovost zvuka kakvu znamo od ranije. Nažalost, Oldham sve više zvuči kao da zaista hoće da zaradi honorar kako bi kupio sebi kuću. Naravno, sasvim je legitimno hteti da se živi u nekoj kući, po mogućstvu što većoj, ali po koju cenu (naravno ne izraženoj u nekoj valuti)?

 

Već prva pesma koju otvaraju gudači, sterilnog zvuka, nagoveštavaju da ni ovde stvari neće ići u dobrom pravcu. Zatim ženski pomoćni vokal koji samo kvari sasvim upečatljiv i samodovljan Odhamov vokal, opet je jedan detalj koji nagoveštava tržišno usmerenje ovog albuma. Sama pesma i nije toliko loša koliko je kvare aranžmani koji zatiru stari dobri intimizam po kom je Oldham poznat. Love Comes To Me - naslov pesme govori da je Oldham našao svoj mir, tako da nema više nihilizma, nema alkohola. Oldham se izgleda odselio sa southside of the world. Pomenuti ozloglašeni ženski vokal će se vraćati tokom albuma i ometati Oldhama, da zlo bude još veće, ponegde i u celoj pesmi kao što je u Strange Form Of Life. Ima tu još po malo drame, ali ovaj put kao da je odglumljena a ne proživljena.

 

Sada bih slobodno mogao da napišem itd, itd, jer u ostatku albuma nećemo naći ništa drugačije. Sasvim dosledno Oldham primenjuje svoju viziju. Neki će možda zaista voleti ovaj album, naročito romantične duše koje slušaju, hm, recimo Jeffa Buckleya, ali postoji jedna stvar u čemu je Oldham najbolji i ta jedna stvar izgleda nije više stvar njegovog interesovanja. Singer songwriter, odrednica koja sama po sebi prikazuje usamljenu individuu, jak autorski pečat, na ovom albumu gubi značenje. Dobro je učiniti promenu, i slediti svoj unutrašnji glas, ali ne i zanemariti ono što je bio zdrav temelj.

 

Ima ipak izuzetaka od formule, The Seeding jeste i mračna i čudna na Oldhamovski način, čak joj i gudači ne mogu ništa. Lay and Love je zanimljivo kombinovanje sa elektronskom podlogom. Ali izgleda da ćemo morati još malo da pričekamo da se Will Oldham ponovo propije.

 

Autor: Miloš Trifunović, januar 2007.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement