RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Sonic Youth - The Destroyed Room (Geffen, 2006)

 

ImageAlbum The Destroyed Room je u stvari kompilacija B-strana, neobjavljenih snimaka, i uopšte svega onog što se može smatrati pod "otpadkom" od regularnih izdanja benda. Dok su marljivi kolekcionari sigurno već mogli dosta toga ako ne i sve od ovih zvučnih komada, da ne kažem pesama, da pronađu kopajući po raznim izdanjima ili ih loveći preko interneta, dobar je izbor da se konačno sve to spoji zajedno i stavi na jedno izdanje. U pitanju su, inače, rariteti iz perioda od kada Sonic Youth izdaju za Geffen.

 

The Destroyed Room pokazuje drugu stranu benda Sonic Youth, onu koja naginje još više ka eksperimentu i dugim instrumentalnim vožnjama, ali istovremenu opušteniju i prirodniju. Čak se možemo pitati da li je ovo njihovo pravo lice, za razliku od umivnijih i ka formi okrenutih regularnih albuma. Pitanje kompromisa kada se spominje u vezi sa Sonic Youth može da zazvuči provokativno, ne bi bili skloni da pomislimo da se oni ikome prilagođavaju. Sonic Youth su od svog potpisivanja za Geffen ostali ipak dovoljno čudni da ih ne prihvati mainstream publika. Možda se Goo i Dirty mogu shvatiti kao pokušaj da se bend otvori i za tu vrstu publike, ali su čak i tada ostali dovoljno svoji, tako da se ništa od integriteta nije izgubilo.

 

Ovo je, napokon, albumo tokom čijih prvih 14 minuta trajanja nećete čuti nikakve vokale. Fire Engine Dream poput svog naslova nije ništa drugo nego jedna nasumična vožnja iz podsvesti, pesma koja gotovo da nema formu, već se gradi na slobodno lutajućim asocijacijama. Slična je i sledeća - Fauxhemians, sa odlično upotrebljenom tišinom, prigušena i sa zaustavljanjima, pesma kao da stalno iznova počinje iz početka. Razor Blade je minijatura u trajanju od 1 minuta i svakako je zanimljiva, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je to jedna od retkih akustičnih numera ovog benda, u izvođenju Kim Gordon, nastala tokom snimanja albuma Experimental, Jet Set, Trash & No Star. Blink je opet jedna od tipičnih session pesama, neodređena, neuhvatljiva, praćena zvukom nekog instrumenta poput melodike (?). Tihi noise je ono što čini dobar deo onoga što se dešava na ovom albumu. Pesma Campfire je izgleda istraživanje benda sa semplovanjem, prilično minimalistička numera. Loop Cat mi se najviše dopada, pamtljiva i spooky melodija na gitari se ponavlja dok ostali instrumentalisti u bendu petljaju nešto vrlo čudno igrajući se sa efektima. Kim's Chords najviše od svih odaje utisak kao da je pesma namenjena za regularan SY album, i po strukturi, odnosno uobičajenoj formi, kao i po pop melodičnosti. Kao da je nastla u periodu Murrey Street ili Sonic Nurse albuma. Beautiful Plateau nakon atonalnog i bučnog uvoda se pretvara u još jednu albumoliku pesmu. Posle još dve pesme album se završava sa još jednom verzije njihove epske pesme The Diamond Sea, u trajanju od skoro 26 minuta.

 

Ovo je odličan i zanimljiv album, čak i konzistentan s obzirom na pesme koje su nastajale u periodu od preko 10 godina. Doduše ovde nisu stavljeni svi rariteti koji su se tu i tamo pojavljivali tokom godina, tako da će fanovi ostati ukraćeni za još mnoge bisere koje je bend pravio.

 

Autor: Miloš Trifunović, januar 2007.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement