RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Isobell Campbell - Milk White Sheets (V2, 2006)

 

ImageO Isobell Campbell sam dosta toga rekao u recenziji albuma sa Markom Laneganom (vidi arhivu) početkom 2006. godine. Ali ajde ukratko. Rekoh tada da sliči na neku od bivših ljubavi, koja se raspojasala, radi i čini sve čega se grozila i nekim čudom pokušava pre svega sebe, a onda i druge da ubedi da je upravo to što joj je nedostajalo čitavog života. Pri tom nađe tipa/tipove koji je zaboravi/e i pre kraja koitusa, ali je taj/ti upravo onaj/oni koji ima/ju nešto. No, đavo ne bi bio đavo kada ne bi došao po svoje, pa nam tako sada Isobell post festum (post coital griža?) liči na pokajnicu, svakojako zapuštenu koja pokušava raznoraznim razlozima da ubedi da je u ona u stvari ONA kakvu sam/smo je znao/znali, ali i sama zna sve, jer eto, svet i nije baš tako savršen i ima meru. Što kaže Šekspir (koji može da se konzumira uz ovakvu glazbu) - osramotila je ljubav dajući je svakome. HA, Isobell nije ipak više ona koju je Darius u Munichu gledao kako pravi face dok svira sa Belle & Sebastian i njena nazovi namazanost će ostati od sad pa nadalje neporecivo trajni izvor kreacije i snage koja će uticati na liste albuma sa kraja godine i garantovato - ah, apsurda - časno mesto u svakoj kolekciji. Naravno, Isobell je ovde ranjivo slatkasto-gorka, jerbo joj možda i uspe da minimalnim sredstvima na'vata nekoga ko je nije prokljuvio i možda jednoga dana tako zasnuje dom i porodicu. Nama kao konzumentima odgovara Isobell ovakva i ipak smo u prednosti, jer introspektivno uživamo u njenim pločama. Teško je naći nekoga ko je u samo godinu dana izbacio dve ovako poludešperantne iskričave ploče, a da nije Kranky ili već koja produkcija ili neki zaludni elektroničar, ambijentalac čija je imaginacija zaprepašćujuća. Barem za mene vredi takvo vrednovanje.

 

Ipak, Isobell Campbell se nije lako odrekla simpatičnog i u uskom krugu bitnog zvezdašenja i iracionalnog posrednog cimanja skorašnjih plamova pa je prisutna škotska legenda Eugene Kelly (čovek je bio u Vaselines, Captain America i Eugenius, priznati uzor i heroj za Kurta Cobaina, mnogo je slova Kurt o Keelyju potrošio početkom 90-ih) i James Ihu iz reformisanih Smashing Pumpkins da se još više priča o ploči, što ne može da šteti naravno. Ovu ploču sam da(va)o prijateljima, fanovima 4AD, Nicka Drakea pa i Simona i Grafunkela, i svi su na neki svoj način dirnuti i ugrejani. Akustika caruje na ovoj ploči i staza ka "less is more" destinaciji je utabana tako snažno da se jadna Isobell ne oklizne.

 

Da l' djeva iz Glasgowa shvata da nema nazad zaista nemam pojma, ali u ovim trenucima kada pada sneg mnoge stvari se opraštaju - pa makar se ovo slušalo u jednini i, kao što rekoh, na to figurativno puca. Čaršavi više nikada neće biti snežno, mlečno beli (zato je to i instrumental i najkraća skladba na ploči - da se ne izlane), no... Kao što rekoh - svet i nije baš tako neko izmišljeno savršenstvo. Jedan od razloga da bude lepši jeste i postojanje Isobell Campbell. Sve je u glavi.

 

Autor: Mileta Okiljević, decembar 2006.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement