RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Brother Kite - Waiting For The Time To Be Right (Clairecords, 2006)
Hammock - Raising Your Voice, Trying To Stop An Echo (Darla, 2006)

 

ImageShoe/gaze/spotters(i) na širinama i dužinama sveta bi do groba (ili barem do kraja fasciniranosti izrazom) morali da budu zahvalni internetu i američkoj underground sceni, koja želi da svaki mogući trend ikada patentiran od strane NME (ili bilo koje druge skraćenice) sačuva i problem što više internacionalizuje. Kada sam se krajem prošlog veka priključio kohorti-internet-korisnozavisnika, prosto sam bio zaprepašćen da je većina fanova moje omiljene britansko egzistencijalno aromatično-eterične struje (post-punk-miserabilsm + 4ad + shoegaze) dolazio upravo iz američkih zabiti, ali u njihovim rukama je izgleda bio ključ koji je otvarao mnoga vrata. Bez kompleksa od nadrkano destruktivne štampe (opet taj užasno iskompleksirani NME) mladi naraštaji su spremno uzimali gitare ili šta već u ruke, i pravili, pravili, pravili i pravili muziku. Hajp već pomenutog i sličnih nedeljnika, koji jedne nedelje stavlja bend na naslovnu stranu, a već nakon dve nedelje im doturi napunjeni livor u ruke sa kordinatama sopstvenog mozga, za njih je bio suvišan i na svu sreću skroz marginalan. Možda isprva i pseudoelitizam sviranja za bližu okolinu se soničnošću crescendosa menja sa sve širim prihvatanjem i bendovi su spremni na ono što i jeste najveća lepota muzike i umetnosti - deljenje ideja, muzike i intime! Samozadovoljni Britanci su se samozadovoljavali u sterilnosti britpopa i promovisanju bolesne opsednutosti psiho-poremećaja promovisanih od Radioheada, koji su dobrano profitirali od neuzimanja terapije. Ako je satasfikacija, dobili su (britanski novinari i fanovi) ono što su zasluzili - Lilly Allen kao standard originalnosti (takvih devojčuraka je 80-ih bilo barem 2-3 u prezrenih top 10) i šta ti ja znam. Robbieja Williamsa kao buntovnika sa razlogom (njegova terapija je skuplja od one koju koriste Radiohead).

 

Ono što Amerikanerose krucijalno razlikuje od britanskih utemiljavača je neodlučnost da se od reproduktivaca pređe na traženje i/ili ispoljavanje autentičnosti. Ova godina će ipak ostati upamćena po svojevrsnom kraju vrludanja koje bi (iskreno se nadam) moglo da ima dugoročne pozitivne posledice. Film School su (a to sam ovde i napisao) čini mi se na pravom putu, svesno izbegavajući da dopuste hajp razvlačenja oko svog imena, I Love You But I've Chosen Darkness su najveće žrtve i sem vanserijskog imena, atrofirani album će ostati večni žal i kulinarski mish-mash koji ni nesvesno ne bi u bilo kojoj recepturi dozvolio sebi i ženski deo postavke Velikog brata, ali su zato Mahagony i Asobi Seksu postavili neke nove standarde. Brother Kite i Hammock su takođe uzburkali duhove krajem godine i zaslužili pojavljivanje u Plastelinu. Brother Kite su prosto razneli (?) kritičare svojim albumom "Waiting For The Time To Be Right", ali kao i obično istina je nešto niže locirana na skali. Očito je da su Brother Kite pozicionirani da možda u jednom trenutku skoče i zauzmu mesto u nekom stardom krugu, pa su i sami zašećerili i odigrali na sigurno, možda i presigurno. Ride gitare nafilovane marcipanom, možda dižu tonus i previše šećera udara u mozak odmah, ali ovde konfuzna omamljenost i instantna zasićenost ostaje duži efekat, nego neka vrsta cuker euforije. Šteta, jerbo je ovo mogao uz malo više rizika da bude jedan od pop događaja sezone, što govori uvodna numera "The Coat Of Arms", koju bi (ruku dajem) NME proglasio za singl godine 16 meseci pre menjanja kalendara, ali to je izgleda i vrh planine sa kojeg sledi ne kotrljanje i slobodan pad nego lagano, ali permanentno cupkanje koji simulira strah od strmoglava. Prag tolerancije odlučuje o oceni ove ploče, pa izvol'te - folirancija je kao i uvek dozvoljena. Uz to, uticaj Beach Boysa je više nego očit i značaj ove ploče je i u tome što postavlja pitanje o začecima trenda (ali ko na plaži gleda u cipele, tačnije ko ih na plaži i nosi?) ali je ovo daleko slabije i vulgarnije iskorišćeno nego u masetrolnom copy/paste slučaju NYC Mahagony kolektiva (vidi recenziju iz prošlog broja).

 

ImageNo, dvojac Hammock je tu da definitvno skrati put do radosti snega, svetlucanja vazduha ili šta nas/vas već vraća u ljusturu topline, iluzije sreće i bezbrižnosti. Kombinujući uticaje od post punka = shoegazea = post rocka, Hammock su neustrašivo razradili standarde koji su postavili Slowdive, opustili još malo žice tamo gde ih Sigur Ros ili bilo koji instrumentalni sastav zateže, naslušali se Enoa i ambijentale i opet uspeli da zvuče sasvim autentično i definitivno kandidovali sebe za (polu)prikrivene favorite amerikanske scene. Jedan od naslova "Floating Away In Every Direction" je najbolji opis ove ploče koje od srca preporučam svima. Da, ako negde vidite hvalospeve ovim skromnim amigosima, prihvatite ih i čak raširite. Definitivno, jedna od ploča koja emocionalno boji godinu. Ako je Scott Walker umešao i strah i tugu u teskobu življenja, Guillemots lepotu melodija za pogonsko gorivo, The Angelic Process namakao draperije za introspektivni egzorcizam, Hammock kao da imaju daljinski kojim namiču plavo ili sivo nebo (zavisi šta preferirate) ili tirkiznu boju okeana ili slow motion pahulja dok vas majka ili neko drag vuče na sankama. Wallpaper za svakodnevnicu. Hammock - budući referentni sistem. Nešto kao nekada već pomenuti Slowdive. Neočekivana sreća koja se pojavila i zacementirala stvar.

 

Autor: Mileta Okiljević, decembra 2006.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement