Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Mileta Prodanović

 

Esmeralda, carica istine

 

Niko to nije radio bolje od njega.

 

ImageKada bi zakoračio u snop reflektora odeven u naglašeno strukirani crveni smoking sa šljokicama postajao je, nekako, krupniji... kao da nije od ovoga sveta... Nikome ne bi bilo ni na kraj pameti da je trenutak pre no što je izašao na pozornicu, iza kulisa, koricom hleba omazao dno izdužene konzerve sardine, potegao dobar gutljaj piva iz flaše i podrignuo.

 

- Dobro veče - rekao bi, i obično šeretski namignuo nekom od mališana iz prvog reda.

 

Sa fosni poslaganih preko plastičnih i drvenih gajbica sa imenima i znacima većine pivara od Vardara pa do Triglava, od "Krali Marko" do "Laškog", začuo bi se horski uzvik oduševljenja: nije bilo deteta koje ne bi zapljeskalo ručicama, a bogami, i ozareni roditelji dali bi svoj doprinos.

 

Nije gestikulirao, nije se preterano klanjao auditorijumu, naprosto je gospodario prostorom ispunjenim predmetima koji podstiču maštu posmatrača.

 

- Juče u Novom Sadu, danas u vašem gradu... cirkus - varijete "Belano"! U ovom času vaše je mesto centar sveta... Zašto? Zato što je, poštovana publiko, baš ovde stigao varijete svetske klase!

 

Sa trake glomaznog "Blaupunkt" trakaša začuli bi se pažljivo probrani tuševi koji su Đovanijevom monologu dodavali dramatičnost.

 

Naravno, niti smo prethodnog dana bili u Novom Sadu niti je mesto u kojem smo nastupali po bilo čemu nalikovalo na grad. Dešavalo se da usred moje žonglerske tačke u dvoranu uleti kokoška. Tada bih se zbunio, poispadale bi mi loptice ili bih izgubio ravnotežu - na sreću, malo ko bi to primetio jer bi se svi dali u jurcanje za nesrećnom životinjom.

 

- Videćete... - nastavljao je, prekidan salvama aplauza - najveća dostignuća moderne magije, ženu koja nestaje, šarmantnu i neustrašivu Silviju oko čijeg vretenastog tela fijuču dobro naoštreni noževi, videćete Sonija, tempo-žonglera bez premca u Jugoslaviji, veselog majmuna Čombea, klovnove i... dve najveće zmije na svetu, dve carice sveta zastrašujućih gmizavaca, Esmeraldu i Eleonoru... i još mnogo, mnogo toga... A sada... Soniiii... i njegova fenomenalna atrakcija sa lopticama... Molim jedan aplauz za Sonija...

 

Da, da... bili su to dani... Svet tada nije poznavao video igre, u mestima u kojima smo nastupali postojao je, u najboljoj varijanti, samo crno-beli televizor u kafani, na naše predstave dolazili bi ljudi svih uzrasta i kao opčinjeni posmatrali kako se boce šampanjca pretvaraju u bele golubove.

 

Već dugo nisam na putu. Lagao bih kada bih rekao da mi ne nedostaje. Kada je starog Mišu Tumbasa, mrtvog pijanog, pregazio FAP otkupio sam za male pare zabavni park od njegove udovice. Možda je zaista i bio trenutak da se povučem: refleksi su mi oslabili, loptice su mi bežale iz ruku, zbog uznapredovale spondiloze sve teže sam se provlačio kroz obručeve. Publika to primećuje. Nisam želeo da posle toliko godina aplauza doživim zvižduke.

 

Neko bi rekao "skrasio sam se...", tu pored reke. Od osam havarisanih flipera sastavio sam pet ispravnih, novom čojom presvukao bilijarski sto, nabavio sam i stoni fudbal. Tu je, na kraju placa, i plavi "Ford Tranzit". Kada se sve raspalo on je pripao meni. Da sam ga tada upisao u školu odavno bi maturirao... Dolazili su neki Cigani, nudili da ga otkupe... hteli da ga pretvore u kokošinjac, zgodna veličina... Rekao sam - nije na prodaju. Možete da me sahranite u njemu, ako vas ne mrzi da kopate toliku raku.

 

Šalio sam se, naravno. Nije, čini mi se, još vreme za umiranje. Meni je sada, otprilike, onoliko godina koliko je Đovani imao kada me je pokupio. Ili malo više.

 

Leti je gužva. Raspust, preko dana dolazi balavurdija, kupači... Nema se para za more, pa i reka dođe kao neko letovanje. Uveče dolazi raspojasana mladež, sede do jutra, samo zvrndaju mobilni telefoni.

 

U jesen se sve najednom smiri. Ne zatvaram radnju, uvek poneko dođe, dvojica-trojica lokalnih besposličara. U oktobru počnu duge kiše, sastavi po sedam dana. Sedim, tako, pod ciradom i osluškujem kako dobuje, sve se sastavilo nad rekom, jedva se nazire rit na drugoj strani. Kao na našem poslednjem putovanju, skelom, preko Dunava. Možda zato u te sive i vlažne dane mislim na Đovanija više no obično.

 

Bio sam tek izašao iz vojske, imao sam uslovnu od pre, iz maloletničkog, ukratko - nisam imao kud. Svašta sam pokušavao, nije išlo. Šta ću, gde ću, malo po malo - i ja se vratih starom zanatu. U nekoj selendri, tu, dole kod Požege, na nekoj svadbi, u gužvi... uhvate me gedžovani. Ubili su Boga u meni, hteli da zovu policiju ali nisu mogli da se dogovore ko će da preže kola. Tu se zadesila Đovanijeva družina, tada još nije bio "Forda", ali beše neki kombi, možda ruski. Valjda su ga zamolili da ih on poveze do milicijske stanice, do grada. Nije hteo. Raspravljao se sa njima, to sam video, nisam čuo šta su govorili, zvonilo mi je u ušima, bio sam sav krvav.

 

Na kraju ih je nekako ubedio da me puste. Eto, tako smo se upoznali.

 

Đovani nije bio mnogo govorljiv. Samo me je pitao, kratko, da li hoću da radim ili da se zajebavam. Šta sam mogao da mu kažem onako prebijen: samo sam klimnuo glavom.

 

Nikada nisam sebi razjasnio da li mi je ponudio posao zato što je neko otišao iz trupe ili zato što je procenio da se od iskusnog džeparoša može napraviti dobar žongler, možda i mađioničar.

 

Trupu su, pored Đovanija, u času kada sam se priključio, činile i nerazdvojne sestre Zlata, na sceni isključivo Silvija, i Milica. Kada sam se odomaćio i stekao pravo da postavljam pitanja zainteresovao sam se kako su one sestre kada niti imaju ista prezimena, niti bilo kakvu sličnost. Jedna je bila vitka i prsata, sa srebrnastom perikom i u pripijenoj svetlucavoj haljini izmamljivala je, video sam, prigušene uzdahe očeva i momaka u publici, druga je bila kao da je do juče vozila interkontinentalnu hladnjaču, oniska i nabijena. Prva je, nasmejana, stajala uz pano dok su noževi koje je bacao Đovani opisivali njenu siluetu, ili, bila testerisana i probadana mačevima u kutiji načičkanoj zvezdama, druga se odlično snalazila u kostimu klovna. Đovani je samo slegao ramenima i rekao:

 

- One su rekle da su sestre.

 

U mestima koja su imala bilo kakav hotel ili svratište Zlata i Milica delile su sobu, tamo gde ih nije bilo smestile bi se na salmarici u kakvoj pomoćnoj zgradi.

 

Ja sam, pak, najčešće spavao u kombiju. Što je sigurno - sigurno je: naš svet će ukrasti i pitona iz kaveza, bez obzira što ga se plaši i što ne zna šta bi s njim radio. Društvo mi je pravio i Čombe jer je bilo malo vlasnika svratišta koji bi dozvolili da životinja prenoći u njihovim sobama, bez obzira na to što su one, po izgledu i čistoći, najčešće bile ispod nivoa kaveza u boljim zoološkim vrtovima.

 

U moje zadatke, pored napornih vežbi, spadalo je i pribavljanje hrane za naše dve guje: tri puta nedeljno otkupljivao sam piliće i ćurke od seljaka. Ponekad, kada bismo naleteli na lovce, Esmeralda i Eleonora bi se počastile zečevima ili fazanima. Ove zmije, objasnio mi je Đovani, nisu opasne za ljude, ali nije bilo zgoreg da budu site i namirene. U početku sam ih se, naravno, plašio, bile su mi odvratne, ali sam ih kasnije, pogađate, zavoleo.

 

Nastupao sam sve češće. Đovani je bio kralj organizacije, uvežbavali smo brzo presvlačenje, uspevao je da rasporedi tačke tako da je i iskusnijim posmatračima ovakvih predstava izgledalo da nas ima mnogo više od četvoro.

 

Kada sve saberem ispada da je Đovani čovek sa kojim sam proveo najviše vremena u životu. Preuzeo je ulogu mog oca, učitelja, ponekad i ispovednika. Ipak, i pored toliko sati sa njim u kombiju i toliko večeri pod škiljavim sijalicama raznoraznih balkanskih svratišta i hanova, o njegovom prethodnom životu nisam znao baš ništa. Bio je po prirodi škrt na rečima, na pitanja o poreklu i mladosti odgovarao je neodređeno i vrlo je vešto prebacivao težište na njegove omiljene teme - trikove, nastupe, dogodovštine sa putovanja.

 

U vožnji bi se sasvim opustio, za većih vrućina skinuo bi periku i tada bi se na njegovom licu video trag godina, neki čudan umor koji ne umem da opišem.

 

Zaobilazili smo velike vašare. Đovani je bio u pravu kada je govorio da se tamo skupljaju veći igrači od nas: ringišpili, sportska strelišta, motorciklisti na zidu smrti, pravi cirkusi sa ozbiljnom menažerijom. Mi smo bili suviše mali da bismo se nosili sa ozbiljnom konkurencijom. Zato su naša bila sva mesta do kojih se još nije probio asfaltni put, zaboravljene kasabe u gudurama, naseobine sa četvorogodišnjim osnovnim školama.

 

Tek kasnije, kada sam počeo da sarađujem sa većim trupama, kada sam se susreo sa raznoraznim hohštaplerima, šibicarima, lažovima, tim šarolikim polusvetom, upoznao sam i pijanu, preglasnu atmosferu seoskih vašara, shvatio da je važno o svetom onom biti u Svrljigu, a o prepodobnom onom u Šiljetovcu.

 

Način na koji smo se rastali sa Đovanijem i danas mi je, posle toliko godina, najblaže rečeno - nejasan.

 

Nastupali smo po nekim vlaškim selima. Pomalo smo zazirali od ljudi u tim krajevima - uvek bi se u publici našla barem jedna baba sa urokljivim očima, kao da je u celoj dvorani lebdela nekakva naelektrisana atmosfera, zbunjivao sam se, gubio ravnotežu u najlakšim tačkama. I Đovani je, čini se, bio dekoncentrisan, i pored magneta ugrađenih u drveni pano zamalo da je nožem okrznuo Zlatu. Video sam da je prebledela.

 

Skelom kod Rama prešli smo u Banat. Dunav je tu, pred Đerdapom, širok kao more, u jednom trenutku, nasred matice, obale su nestale u magli. Sipila je sitna kiša, duboko smo zagazili u jesen. Drvena platforma pretovarena kamionima i traktorskim prikolicama bila je puna švercera. Zabrađene starice i brkati Cigani sa masnim šeširima nudili su kinesku kredu protiv buba-švaba, gaće, šrafcigere i "Gerovital", čudesni rumunski preparat koji usporava starenje. Đovani je bio zamišljen, turoban, verovao sam da je to zbog incidenta koji je mogao da nas skupo košta.

 

Dalje smo išli na sever, uz samu granicu. Mesto gde smo imali zakazan nastup zvalo se Novi Petrovac. Nastupali smo u zdanju koje je nekada verovatno bilo nekakav crkveni dom a sada je, kao i u mnogim vojvođanskim mestima, pripadalo zadruzi. Zadruge su raspuštene, zdanja su oronula, bolje se nije nudilo. Sloj kreča na kojem je, iznad vrata, neko ispisao naziv zadruge bio je u dobroj meri oljušten: ispod su se nazirala slova prvobitnog natpisa. Onaj ko bi se potrudio da ih dešifruje mogao bi naslutiti da je tu nekada pisalo Gott mit uns.

 

Dok sam, kao i svaki put kada bismo došli u novo mesto, megafonom, iz kombija, oglašavao večernji nastup, posmatrao sam selo. Pravilno prosečene široke ulice, kanal uz put i drvored topola, kuće kao pod konac, na prvi pogled sve iste. Čak su se i guske, snežno bele, kretale u poretku sličnom ritmu nizanja kuća. Kitnjaste fasade, sada bez izuzetka oronule, govorile su o nekadašnjem bogatstvu stanovništva.

 

Posle prvog kruga oglašavanja obično bih zastao i pročistio grlo pivom. To sedenje pred radnjom mešovite robe ili u kafani bila je prilika da se meštani dodatno privuku na našu predstavu, ali i da se dozna ponešto o karakteru i navikama onih koji će doći na naš nastup.

 

Od dva dokona starca pred radnjom saznao sam da se mesto pre rata zvalo Hermansfeld i da je veći deo današnjeg stanovništva "vlakovima bez voznog reda" došao iz ljutog krša, sa Dinarske grede. Pored kolonista ovde su živeli Mađari, a u selu koje se skoro dodirivalo sa Novim Petrovcem, Slovaci. Kao i u drugim sličnim mestima čuo sam da mladi beže u gradove, da "niko ne voli motiku", ali i to da su kuće u kojima žive stare, "loše zidane" i vlažne. Niko od okupljenih nije pominjao ni kako su se uselili u te kuće, niti da li preduzimaju bilo šta da ih barem malo poprave. Državna granica je blizu, tu na kraju sela šor skreće u levo i još trista metara dalje put je blokiran tenkovskim preprekama. Nema graničnog prelaza, ovo je slepo crevo sveta. Opomenuli su me da se ne približavam. Hoće da zapucaju. Naši, a pogotovo njihovi. Manje govorljivi od njih dvojice tiho reče da po svemu sudeći postoje mesta koja su još gora od ovog, prema kojima je ovo ovde pravi raj: ne prođe dan da neko iz Rumunije ne pokuša da pretrči među, tu u njihovom ataru. Koliko se on seća, samo dvojicu ili trojicu nisu pogodili snajperisti sa one strane. A čak i njih, koliko je čuo, neka međunarodna komisija vraća onima koji su na njih pucali.

 

Prošao sam još jedan krug oglašavanja dugim ulicama, usput proverio da li su svi zalepljeni plakati neoštećeni, i do početka predstave uglavnom vežbao sa lopticama i čunjevima.

 

Milica je zatvorila blagajnu i dala znak da predstava može da počne. I ja sam u gužvi pred tezgom obavio svoj deo posla.

 

- Dobro veče poštovana publiko i dobro došli u cirkus "Belano"... Jó estét, szeretettel a "Belano" cirkuszban!

 

Pritisnuo sam najveće dugme na "Blaupunktu" i iz zvučnika grunuše trube i udaraljke.

 

Nekoliko meseci ranije, dok je naš plavi kombi jezdio prašnjavim putem u potrazi za nekim selom u okolini Kumanova javila mi se, usuđujem se da kažem, izvanredna ideja. Đovani je, naime, imao običaj da nas, s vremena na vreme, tokom vožnje, zabavlja veštinom koju nikada nije prikazivao na sceni - trbuhozborstvom. To je činio i tada - duboko bi udahnuo i ne otvarajući usta, pokretima stomačnih mišića, prilično vešto "izgovarao" refren tada popularnog šlagera sa "Pesme leta" ili Opatijskog festivala. Imao je sluha, to se nije moglo sporiti - činilo mi se da u tom muklom mumlanju postoji nešto i od melodije te kompozicije. Ne sećam se tačno koja je to pesma bila, moguće da je bio Kićo Slabinac. Ili "Dubrovački trubaduri."

 

Predložio sam da se i ova njegova veština uključi u program i to na jedan poseban način: da publici pokažemo nešto što, sasvim sigurno, nema niko na svetu - zmije koje govore.

 

- To! - viknuo je. Lice mu se najednom ozarilo. - Bravo, mali, bravo...

 

Đovanijev mozak radio je, kako se to kaže, "trista na sat" - već sledećeg trenutka on je imao dodatak, imao je, zapravo, celu tačku znatno složeniju od onoga što sam predložio. Moj zadatak je bio da pre predstave, u gužvi koja se uvek stvori pred improvizovanom blagajnom, neopaženo uguram svilene maramice u džepove trojice posetilaca karakterističnog izgleda. Obično bi to bio najkrupniji među njima, neko sa izrazitom telesnom manom, ako je takav postojao, neko odeven u upadljivo različitu odeću. U prvom delu programa pronašao bih ih u publici, njihova mesta i izgled "tipovao" Đovaniju, i onda bi Esmeralda, ili, ređe, njena manje izrasla koleginica, "otkrivala" kod koga se preselila maramica.

 

Novouvežbana tačka je vrlo brzo bacila u zasenak sve ostale kalambure našeg programa:

 

- Esmeralda sve vidi i sve zna! Ove zmije, poštovana publiko, verovali ili ne, žive nekoliko hiljada godina... Esmeralda je, u njenoj mladosti, pre mnogo stoleća, bila sveta zmija u jednom Egipatskom hramu, u starodrevnom proročnišvu na glasovitoj reci Nil. Kod prvosveštenika Nahora koji je bio moćni mag i brat faraona Amonfitepa Sedmog naučila je fantastične magijske veštine od kojih će jedan deo prikazati i ove večeri, pred vama, poštovana publiko!

 

Tišinu ispunjenu nevericom obično je prekidao glasan aplauz.

 

- Kaži nešto, Esmeralda...

 

Tada bi, vešto približio mikrofon glavi zmije, a istovremeno i svom torzou. Pojačalo bi prenelo jedno potmulo "Dobro veče."

 

- Kako se osećaš ovde, među ovim divnim ljudima?

 

- Sjajno - glasio je odgovor.

 

Đovani je nastavljao svojim glasom:

 

- Rekli smo već da je Esmeralda iskusna u umetnosti magije, proricanja i otkrivanja istine! Pred njom nema tajni, ona može pročitati vaše misli. Esmeralda će biti dovoljno dobra da mi pomogne u izvođenju sledeće tačke. Pogledajte dobro ovu crvenu maramicu. Slobodno osmotrite... Stavljam je u rukav mog sakoa, evo, obratite pažnju... Esmeralda će izgovoriti magičnu formulu i potom će ta maramica, silom njene natprirodne moći, nestati iz mog rukava i stvoriti u džepu nekoga od vas! I ne samo to... ona će nam tačno i nepogrešivo otkriti kod koga se ona nalazi!

 

Đovani je, srećom, imao dobru memoriju - važno je bilo da ne pomeša boje maramica. To se do tada nijednom nije desilo.

 

U Novom Petrovcu sve je, međutim, pošlo drugim tokom. Kako - za to ni danas nemam objašnjenje.

 

Program se približavao završnici. Đovani je trbuhom odgovorio na prvo postavljeno pitanje i publika je saznala da se Esmeralda oseća vrlo prijatno u njihovom društvu. A onda su usledile rečenice koje nije predviđao naš scenario:

 

- Zašto si došao u Hermansfeld, Danilo? Otkud ti hrabrost? Ili si možda zaboravio?

 

Sledio sam se. To nije bio glas Đovanijevog trbuha. Bio je to sasvim razgovetan, glasan i dobro akcentovan bariton. Nisam mogao da odredim odakle stiže, na mah bi mi se čak učinilo da je to nekakav odjek.

 

Esmeralda se izmigoljila iz njegovih ruku, vešto obmotala oko stalka za rekvizite, malo podigla glavu i nastavila:

 

- Nigde na svetu, osim u ovom kraju ime Crveni Dane ne znači baš ništa...

 

Publikom prostruja žamor. Iz jednog od zadnjih redova gledališta začulo su se krik praćen uzvikom: Piros Dane! Jezusz-Maria, Piros Dane! Sakriven iza kulisa dobro sam video publiku: mnogi su se, zbunjeni, osvrnuli u pravcu mesta odakle su se čule te reči.

 

- Kriješ se iza tog izmišljenog imena Đovani, menjaš perike. Juriš po ovoj zemlji i zasmejavaš narod svojim predstavama. Svako drugi bi pazio da ga put ne nanese u ovaj deo sveta, a ti? Da li ti je bilo potrebno da tamo, u tom logoru, osetiš na svojoj koži koliko ljudi mogu biti zli? Veruješ da su te patnje na Golom otoku iskupile... Misliš li da je to moguće, da stvari tako idu?

 

U sali je vladao tajac.

 

- Tvoji tadašnji učitelji i komesari, oni isti koji su te kasnije poslali u logor, objasnili su ti da je u ime velike ideje dozvoljeno ubijati. Kako to da nijednog trenutka nisi posumnjao u njihove reči? Kako si tako brzo došao do lakoće ubijanja?

 

Đovani je stajao kao kip, ruku opuštenih uz telo. Zurio je nekud u daljinu, poluotvorenih usta. Moram priznati, izgledao je pomalo blesavo.

 

- Iz drugih sela poneko se barem spasao, bili su deportovani, prošli kroz muke, ali je poneko posle mnogo godina započeo novi život daleko na severu. Razumljivo bi bilo da je uhvaćenim Nemcima bilo suđeno, možda i da budu osuđeni na smrt... Ali onih koji su činili zlodela odavno nije bilo u selu: ili su ostavili kosti pred Staljingradom, ili su u tom času drhtali u rovovima oko Berlina. Da li te je ispunilo ponosom to što su se pobijena nemačka deca pretvorila u novi čin prišiven na tvom rukavu?

 

Svi su zapanjeno posmatrali čas veliku zmiju, čas čoveka koji se iz gospodara predstave transformisao u hipnotisanog.

 

- Preni se i pogledaj, Đovani, onog čoveka u trećem redu, onog što je zaronio lice u šake. Kada si dobio sve pohvale za završeni posao sa Nemcima, stiglo je drugo naređenje: Mađari. Nije vam bila dozvoljena potpuna sloboda, njih ste ubijali samo po dojavi... Antal je tada imao četiri godine, njegov otac, sa dvojicom suseda, sakrio se u koš za kukuruz. Njegova žena je molila i zapomagala na jeziku kojeg niste razumeli, drugi nije znala, vukla je za ruku tvog drugara, on ju je odgurnuo, pala je, dete je pritrčalo. Tada si otkočio automat i sasuo rafal u brdašce kukuruznih klipova. Odmakao si se, zatim, jedan korak i posmatrao kako krv izvire iz šupljina i sliva se niz zlatne klipove.

 

Đovani se najednom trgao, kratko osmotrio nisko postavljene prozore na bočnim zidovima dvorane i potrčao prema njima. Odskočio je, zaštito glavu obavijenim rukama, čuo se zvuk lomljenja stakla.

 

Na mah sam video kako Esmeralda kroz otvor između dve daske klizi u prostor ispod pozornice.

 

Ljudi su, u tišini, počeli da napuštaju salu. Odjavio sam predstavu kako sam znao i umeo, promucao i to da oni koji nisu zadovoljni mogu svoj novac dobiti nazad, na blagajni. Niko nije iskoristio tu mogućnost.

 

Polako sam pakovao opremu, naivno verujući da će se Đovani pojaviti. Tada su se, iz daljine, začula dva pucnja.

 

Zlata i Milica su me primile u svoju sobu. Čombe i Eleonora su ostali u kombiju. Ništa nismo govorili. Ležali smo u potpunoj tami, tišinu je samo povremeno prekidao lavež seoskih pasa.

 

Narednog jutra pojavila se patrola narodne milicije. Davali smo izjave do pred podne. Druga patrola je dovela pse-tragače: oni su njuškali Đovanijevu odeću i potom mrlje krvi koje su ostale ispod polomljenog prozora u prizemlju. Dolazili bi do jednog mesta i potom počinjali da kruže. Njihov vodič objasnio je da je kiša koja je padala skoro cele noći sprala tragove.

 

Milicioneri nisu bili raspoloženi za priču, imao sam utisak da zbog nečega i nas sumnjiče. Komandir me je ipak škrto obavestio da su zvali pogranične jedinice i da su dobili obaveštenje da prethodne noći nije bilo nikakvih incidenata. Na kraju je, posle mojih ponovljenih preklinjanja, pristao da nas povede u drugo pretraživanje terena. Tumarali smo po šikarama, đubrištima, pregledali zapuštene kanale, raspitivali se kod seljaka čija su imanja uz samu graničnu liniju.

 

Kada se, u sumrak, potraga bezuspešno završila vratili smo se u selo. Odmah sam primetio da su sve četiri gume na "Ford Tranzitu" isečene a jedno bočno staklo razbijeno. Na ulicama nije bilo nikoga, svi su se zatvorili u kuće.

 

Tek narednog jutra smo pronašli čoveka koji je, preko volje i za pristojan novac, pristao da na svoju traktorsku prikolicu utovari točkove i preveze nas do vulkanizera u susednom selu.

 

Život se nastavljao, morao sam da smislim šta ću i gde ću. Zlata i Milica su uzele preostale životinje i sanduk sa mačevima, ja vozilo. I kulise su ostale meni. Iskrcao sam njih dve u Batočini gde su, navodno, imale tetku i uputio se ka najbližem selu u kojem je bio zakazan vašar.

 

Nikada se više nisam publici predstavio kao Soni, niti me je bilo ko tako zvao. Izabrao sam drugo ime.

 

Loptice i čunjevi ispunili su veći deo mog života: voleo sam to kruženje, te gipke pokrete primanja i odbacivanja nevelike težine. Mogao sam da žongliram satima. Bili su to časovi u kojima su nestajale sve brige i nedoumice, preseljavao sam se na kratko u neku drugu, običnim ljudima nedostupnu dimenziju postojanja.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement