Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (12)

 

Milan Đorđević: 2. februar 2006.
Image Nova edicija "Savremena proza" nije osvežila samo domaći književni svet, nego je njen urednik Dejan Mihailović njome osvežio i samu "Prosvetu". Nove knjige Bore Ćosića, Ivane Dimić, Radovana Hiršla, zajedno sa zbirkama poezije Ibrahima Hadžića, Raše Livade i Eve Lipske, plus sabrani kritički tekstovi Bogdana A. Popovića i Vislave Šimborske, koje možemo videti u izlozima "Prosvetinih" knjižara, udahnule su jedan sasvim novi vazduh u pluća velikog izdavača. Među tim knjigama, kao prva u nizu, pojavila se zbirka pripovedaka "Majmun" Milana Đorđevića. Poznati pesnik, ali i pripovedač, esejista i prevodilac, pre ove knjige, objavio je dve kolekcije priča: "Glib i vedrinu" i "Slepu ulicu". Najnovija zbirka "Majmun" sastoji se od šesnaest novih priča koje su tematski vrlo raznolike, ali koje ipak na okupu drži jedan osobeni pogled na stvarnost - stvarnost koja liči na baru iz istoimene storije, baru u čijoj je "dubini bilo nečeg kužnog i gnusnog".

 

Iako se često menjaju pripovedači, neke od pripovedaka možda bi se mogle čitati u (pseudo)autobiografskom ključu, dok je za otključavanje drugih potreban ključ i to ključ za bravu iza koje se krije svet domaće literature, čije avanture, između ostalog, opisuje Milan Đorđević. Dakle, prepoznatljiva lica poznatih pisaca koji se nekada imenuju celim imenom, a negde tek inicijalima. Doživlajji iz "literarne" Slovenije, ljubavna sećanja, tuča u Klubu književnika, gde pripovedač demonstrativno baca knjigu koju mu je poklonio "monarhista i rodoljub", nakon čega pripoevdača odvode u policiju. Strah od mobilizacije, krvave devedesete, ratni fotograf koji je pogođen u glavu, ne, u "oko", fotograf koji je škljocnuo u trenu kada je puška ispalila metak ka njemu i njegovom "objektivu" - sve su to teme ili sećanja koje pisca ove knjige uzimaju pod svoje. Ali, iako fotograf pada, u aparatu ostaje svedočanstvo: fotografija njegovih ubica, baš kao i pismo iz 1993. godine, tragičan opis naših svakodnevnica, upakovan u jedan koverat, u jednu jedinu epistolu. Čovek piše svojoj sestri koja je na drugom kraju sveta i zabezeknut je onim što je pronašao čitajući Cvajga. "Kada sam u knjizi memoara Štefana Cvajga "Jučerašnji svet - sećanja jednog Evropejca" čitao o inflaciji u Nemačkoj dvadesetih godina ovog veka, sve to bilo je nestvarno i daleko od mene kao neka neka bajka braće Grim. Cvajg govori kako je doživeo dane kad je ujutro za novine plaćao pedeset hiljada maraka, a uveče sto hiljada maraka (...) A, eto, sad sam se našao usred sličnog ili još goreg haosa."

 

Citati upotpunjavaju tematsku osnovu pripovedaka Milana Đorđevića. On je jedan od najnačitanijih pisaca, ali bez obzira na to, sasvim umereno i suptilno ubacuje u knjigu pasuse iz dela koja se podudadaraju sa njegovim temama. Sitni predmeti i detalji, zajedno sa pomenutim citatima, gotovo uvek izgubljenom glavnom junaku, koji na početku najčešće nemo gleda u zid, služe kao neka vrsta okidača koji će otvoriti novu priču oivičenu stvarnošću, ali ga naterati i da zaviri u prošlost, u istoriju familije.

 

Još jedan bitalj detalj drži ove raznolike priče na okupu. To je doza halucinacije koja razbija stvarnost i čini da glavni junak, koji je uz to pod temperaturom, doživi susret sa duhovima. Iako pravog duha srećemo u samo jednoj priči, čini se, može biti samo ovom čitaocu, da pripovedači većine storija lutaju izgubljeni, svejedno da li gradom ili po sopstvenoj prošlosti, okruženi nekakvim tajanstvenim simbolima, prividima, duhovima koji žele da isprave ono što u istoriji nije bilo dobro. Međutim, o fantastici u ovim pričama može se govoriti samo uslovno, jer je zapravo stvarnost u pričama Milana Đorđevića sama po sebi "fantastična".

 

Odlična zbirka pripovedaka jednog od najpoznatijih i najvrednijih domaćih književnika.

 

ImageKurt Vonegat: 9. februar 2006.
"Nema razloga da dobro ne pobedi zlo. Kad bi se samo anđeli organizovali po pravilima mafije!" Ovom duhovitom rečenicom ispisanom preko cele prve strane počinje najnovija knjiga kultnog američkog pisca Kurta Vonegata. Sva sreća pa mu nismo poverovali da će ona prethodna biti poslednja. "Čovek bez zemlje" izlazi kao duhovita svaštara koja postavlja mnogo filozofskih, društvenih i literarnih pitanja. Okosnica te svaštare jesu lična sećanja - mini memoarske teme, kako je primetio izdavač Vladislav Bajac. No, kada se stari Kurt Vonegat (Indijanopolis, 1922. ) seti poneke epizode iz svoga detinjstva, mladosti ili iz bogate spisateljske karijere, poput bujice krenu misli o svemu i svačemu. Misli britke, oštre, pametne i brutalne. "Čovek bez zemlje" zapravo jeste neka vrtsta Vonegatovog amarkorda. Sve te nabacane sentencije, liče na sećanja čoveka koji je mnogo toga prošao i shvatio. Zapisao i suprotstavio se.

 

Kurt Vonegat počinje knjigu (koju je inače priredio Danijel Sajmon) sećanjem iz detinjstva. Najmlađi član porodice mogao se istaknuti među odraslima jedino nekom oštrom duhovitošću. Pisac rasvetljava vezu između humora i straha i već nam tu nudi motiv koji će postati glavna tema njegovih sećanja: savezničko bombardovanje Drezdena 13. februara 1945. u kome je pisac bio nemački zarobljenik. Naravno, o tom će strašnom činu Vonegat napisati verovatno svoj najčuveniji roman "Klanica pet", spajajući strašne realističke slike sa fantastikom, ali će taj pokolj inakon toga ostati kao slika koja se često reprizira u sećanjima. U prvom poglavlju, praveći paralelu između straha i smeha. Vonegat opisuje kako je sedeo u podrumu, sa rukama preko glave, sa drugim ljudima zatečenim u Drezdenu, dok su napolju pljuštale bombe. "Kao da je neka vojvotkinja u svojoj palati za hladne i kišovite noći", piše Vonegat, jedan je vojnik rekao: "Pitam se šta li noćas radi sirotinja. Niko se nije nasmejao, ali smo svi bili sreći što je to rekao. Bar smo još živi! A on je to dokazao."

 

S obzirom na činjenicu da se ovom piscu koji je objavio više od dvadeset knjiga često pripisuje atribut pisca naučne fantastike, zanimljiv je odgovor koji nakon svega Kurt Vonegat daje na ovu temu. "Ja sam postao takozvani pisac naučne fantastike kada je neko zvanično objavio da pišem naučnu fantastiuku. Nisam želeo da me okvalifikuju kao takvog, pa sam se pitao čime li sam ih to uvredio da me ne priznaju za ozbiljnog pisca. Zaključio sam da je to zato što pišem o tehnologiji, a većina vrhunskih američkih pisaca ne zna ništa o tehnologiji. Okvalifikovali su me kao pisca naučne fantastike samo zato što sam pisao o Skenektadiju, u državi Njujork. Moja prva knjiga, "Klavir koji svira", bila je o Skenektadiju. U Skenektadiju su se nalazile ogromne fabrike i ništa više. Moje kolege i ja bili smo inžinjerim fizičari, hemičari i matematičarti. A kada sam pisao o Dženeral Elektrik Motorsu i Skenektadiju to je kritičarima koji u njemu nikada nisu bili delovalo kao maštanje o budućnosti. Mislim da romani koji se klone tehnologije život predstavljaju u pogrešnom svetlu, jednako pogubno kao što su viktorijanci pogrešno predstavljali život zazirući od seksa."

 

Iza ogleda o strahu i smehu, slede laki i duhoviti autobiografski eseji o socijalizmu, Frojdu, seksu, ženama, Kafki, Hamletu, čemu sve ne... Kurt Vonagat odgovara na pitanje šta je tupan i nudi nam grafičke prikaze mogućeg pravljenja priče. Padanje iz sreće i u nesreću i obrnuto. Vrlo poučni dramaturški saveti za one koji su tek kročili u literaturu! Naravno, pomalo uvrnuti i osobeni.

 

Ali, najzanimljivije je ipak kada se Vonegat obruši na Buša i dokaže zavist od fosilnog goriva. Oštar kritičar američke stvarnosti, koji će se zavapiti koliko su Americi danas potrebni geniji Mark Tven i Abraham Linkoln, ustvari epizodisti "Čoveka bez zemlje", malo-malo pa žacne nešto na račun aktuelnog američkog predsednika. Jedanaesto poglavlje počinje jednom dobrom i jednom lošom vešću: "Loša vest je da su Marsovci sleteli u Njujork i da su odseli u Valdof Astoriji. Dobra vest je da jedu samo beskućnike, muškarce, žene i decu svih boja, i da piške beznin.

 

Pored toga što je prepuna duhovitih opaski i oštrih kritika, ova čudna i (da li opet!?) "poslednja" knjiga jednog od najvažnijih američkih pisaca, prepuna je nekih manje značajnih a sjajnih informacija, tipa one da je Vonegat nakon završene hemije, otišao da magistrira antropologiju u Čikagu. "Sol Belou bio je na istom odseku i nijedan od nas dvojice nikada nije otišao na teren. Premda smo bez sumnje razmišljali kako bi to izgledalo."

 

"Čovek bez zemlje" ilustrovan je crtežima autora, rukom ispisanim izrazima preko cele strane, "uzorcima pogodnim za uramljivanje", koje je proizveo "Origami Ekspres", poslovno partnerstvo imeđu Kurta Vonegata i Džoa Petra III. Na jednoj od stranica stoji i ovakav iskaz: "Moj otac je govorio: Kad sumnjaš, zameni kralja i topa."

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement