Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Božo Koprivica, kritičar čije sve književne kritike na kraju završe u fudbalu

 

Filozofija literarnog driblinga

 

ImageMaša ima Mišu, Miša ima mašnu. A onda zavoni školsko zvono. Zajebi i Mišu i mašnu, daj da igramo fudbal. Istrčimo, pobacamo torbe usput, od pantalona i džempera napravimo male golove. Podelimo se, posvađamo se, pomirimo se, zaigramo. Bukvar nam stativa. "Nežnost ispunjavamo dodavanjem po desnom krilu" (Miroslav Maksimović). F kao fudbal. L kao lopta. Tad neko jače šutne, otvorenih usta pratimo let lopte. Kotrlja se daleko po trotoaru sve dok petom na nju ne stane jedna do perfekcionizma izglancana cipela. Podižemo pogled, bela elegantna košulja i pogled Branda. Jedan potez nogom, najviše dva, lopta u vazduhu, rame, glava, štop i naši uzdasi. Ništa više! Posle svi pokušavamo da ponovimo potez, ali nam ne ide. M kao Majstor. Stranac odlazi, s knjigom u ruci. Ta uspomena iz detinjstva posle zasenjuje i najlepše golove. Čak i onaj Piksijev Špancima. Umetnost fudbala za nas će uvek biti poistovećena sa onim sekundom majstorstvom nepoznatog stranca - slučajnog prolaznika kog više nećemo videti.

 

Ponekad pomislim: to mora da je bio Božo Koprivica. On je takav igrač. Jedan od onih koji ne igraju često. Slučajno prođe, napravi par poteza, uvek u cipelama, kao najbolji, naravno. Nikad ne davi, verovatno zato što mu je Danilo Kiš jednom na Sajmu pričao o sjajnom pozorišnom kritičaru koji je napisao samo pet strana i ništa više. (Božo: Bio je to moj ideal. Ili si pisac ili nisi. Sve ostalo je samo skretanje pažnje.) Zato publika nikada nije zviždala Boži Koprivici. Nije driblao predugo, nije davio i razvlačio, nije nikada dugo držao loptu u nogama, pa mu nisu ni dobacivali ono "Nosi je kući". Pojavljivao se retko ("Kiš, Borhes, Maradona", "Volej i sluh", ragovori sa Pekićem...) - literarni potez ili dva, dovoljno da se vidi šta ume. I da ga se svi zažele.

 

ImageHteo sam nekoliko puta da ga upitam da li je onog dana slučajni prolanik bio On. Onaj što je napravio dva poteza i otišao. Ali, nisam iako sam ga kasnije godinama viđao u Budvi, na Trgu pjesnika, u Gradu Teatru. Na književnoj večeri Viktora Jerofejeva čak sam namerno seo pored Koprivice ne bi li po ciplema zaključio da li su one izvele ono štopovanje. Možda. (Jerofejev je toga dana šetao Budvom u crvenim papučama.) Božo je dramaturg, glumi, radio je na filmu. Jednom sam pitao neku zgodnu devojku koja je na Citadeli prodavala karte za pozorište: "Ko je onaj tip". "To je kritičar čije sve književne kritike na kraju završe u fudbalu."

 

Iako sam ga godinama viđao na letovanju, upoznali smo se tek pre mesec ili dva. Prišao je, kratka opaska o mojim tekstovima i kraj. Posle se vratio i pitao za koga navijam. "Bolje da vam ne kažem", rekao sam. Odmahnuo je rukom. P kao Zvezda.

 

Drugi put smo se sreli 22. decembra na predstavljanju nove Božine knjige "Dribling - 1001 noć" u Kulturnom centru Beograda. Ovom knjigom, štampanom u obliku ilutrovanog magazina koji je objavio "Blic", Božo Koprivica je nastavio svoj literarno-fudbalski niz. Ali ne samo to: postao je najvažniji filozof driblinga na svetu! Bez patetike i preterivanja. Napisao je knjigu o najvećim driblerima, ali te biografije i statistike najslavnijih fudbalera diskretno prošarao svojim uspomenama i svakom od igrača pripisao jednu (poetičnu i filozofsku) definiciju driblinga. "Dribling je vaga krvi. Ne, dribling je ringišpil u stopalu, ringišpil u stopalu i kolenu. Najbolji dribling je dupli pas ili - produžiti liniju na grčkoj vazi. Dribling je lični sekund mitologije. Dribling je pamet tela. Dribling ima srce dečaka." O Božinoj knizi koja je prepuna "život piše drame" biografija fudbalera i sudbina za koje nismo znali, te večeri su govorili njegovi prijatelji sa kojima igra fudbal: Goran Marković, Dušan Kovačević, Duško Vujošević, Peđa Danilović, Petar Božović, Gorčin Stojanović, Lazar Ristovski, ali i Milan Galić, Vjera Mujović, Maja Uzelac...

 

ImageŠta da kažem nego da sam knjigu pročitao u jednom dahu, od Stenlija Metjusa, preko Puškaša, Garinče, Milutinovića, Besta pa do Ronaldinja i shvatio da se ovde ne radi o publicistici, nego o literaturi i to onoj pravoj. Iako je pisac sabrao oficijelne podatke o fudbalerima, on je njihove životne priče sasvim tiho i suptilno prošarao ličnim uspomenama, nudeći kao svojevrsnu volej-poentu filozofsku definiciju driblinga, onako malo postmodernistički lažno nabačenu u usta fudbalera. Svoju pripovedačku snagu Božo Koprivica je pokazao, recimo, u priči o Ivici Osimu i dramatičnoj sudbini jedne reprezentacije čiji će pobednički poraz biti metafora onog što će se u Jugoslaviji dogoditi nakon svetskog prvenstva u Italiji. ("Da je Jugoslavija postala svetski prvak u Italiji, ne bi se raspala država Jugoslavija.") A šta tek reći o pripovedačkoj snazi ovog pasusa: "Englezi su te 1953. otišli na revanš utakmicu u Budimpeštu. I u revanšu su izgubili od Mađarske sa 7:1. Božik je pripremio četiri gola na toj utakmici. Moj brat Vojin, onaj koji mi je pričao o Jožefu Božiku, umro je tokom operacije srca na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Jožef Božik je umro od srca, od trećeg infarkta. A o driblingu Božik je napisao: Drbling? Privikavam srce na tišinu." B kao majstor!

 

PS(V): Žrtvujući uloge Laerta i Hamleta, sedamnaestogodišnji Božo Koprivica je u proleće 1967. iz Nikšića otputovao u Suboticu na turnir u malom fudbalu. I tamo je sreo čuvenog mađarskog fudbalera Nandora Hidegkutija. Ali tog maja je u Subotici bila i Mišel Fajfer, desetogodišnja devojčica iz San Tane. I samo je Božo Koprivica znao da će ona kad odraste postati velika glumica.

 

Autor: Mića Vujičić
Photo: www.nbs.bg.ac.yu

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement