Dnevnik putovanja

Četvrtak 10. mart - Utorak 15. mart

Gordana i ja se spremamo da napustimo Rim. Juče se završilo dešavanje u galeriji-knjižari Mondo Bizzarro - izložba Gordaninih vezova, nastalih prema mojim crtežima, kao i promocija moje nove kolekcije stripova na italijanskom ("C’e vita Nei Balcani?"). Nakon otvaranja, prilika je dozvolila da razgovaramo sa okupljenima - prišao mi je čovek koji se bavi starinskom tehnikom izrade portreta sečenjem crne hartije. Nisam čak ni znao da se to može obavljati nožićem, a ne makazama - u svojoj kolekciji i dalje čuvam siluet-portret nastao tridesetih godina, na nekakvoj vazduhoplovnoj izložbi u Beogradu. Siluet-portreti deluju kao nekakav zaboravljeni izdanak duboke prošlosti, ali, eto, preda mnom stoji čovek koji se time bavi leta gospodnjeg 2005. godine, i koji odlično poznaje savremeni strip. Tu je i psiholog kojeg su zainteresovali moji stripovi nastali prema snovima - nedavno je objavio knjigu posvećenu fenomenu lucidnih snova, prvi rad te vrste nastao u Italiji.

Povratak u Pančevo. U Rimu tek što je bilo krenulo proleće, a sada smo prisiljeni da se vratimo u balkansku zimu, sneg. No dobro. Još uvek žalim što nismo mogli da prošetamo podzemnim hodnicima Rima - plan je bio da nas tamo odvede naša prijateljica Ornella Beltramme, inače ekspert za istoriju starog Rima. Želeo sam da u paralelnom svetu podzemnih odaja, koje još uvek kriju ostatke prošlih vremena, načinim beleške od kojih bih kasnije kreirao strip, ali je za tako nešto potrebno podneti zahtev gradskim vlastima, i to dve nedelje unapred. Ornella spada među stručnjake koji redovno borave u podzemnim prostranstvima Rima - ona u svojim kolima drži uvek spreman par grubih čizama. Do nekih odaja koje kriju ostatke istorijskih spomenika drevnog grada moguće je doći isključivo putem speleoloških ekspedicija. Boravak u Napulju i Rimu je, razume se, bio već dovoljno inspirativan da bih prikupio materijal za stripove koje objavljujem u nedeljniku Vreme. Rad na strip reportaži iz Napulja dopunio sam detaljima o legendarnom komičaru Totou, koji je ovaplotio suštinu "napuljskog pogleda na svet".

Povratak u Srbiju znači i povratak na sva ona turobna razmišljanja. Ako su drugi taložili impozantna zdanja i spomenike, iznad i ispod površine gradskih pločnika, mi smo svoju istoriju kreirali taloženjem uskličnika i znakova pitanja. Međutim, sve to možda i ima neki smisao ako može da vas pokrene na razmišljanje, i ako bar pomaže da održite svoje moždane ganglije u stanju zapitanosti. Danas je dve godine od ubistva Zorana Đinđića. Činjenica koja vas prosto pritiska svojom specifičnom težinom. Ako tu može da se pronađe išta pozitivno, onda je to osećanje da su ove 2005. godine ljudi želeli da se sete Đinđića, kao da je vremenska distanca samo doprinela da se sagleda pustošnost te tragedije. Reklo bi se da je izraz pijeteta prema ubijenom premijeru civilizacijsko, a ne političko pitanje. Bez obzira na politički program (sebe ubrajam među "anarhoidne elemente"), svima bi trebalo da nam je zajedničko gnušanje prema ubijanju kao sredstvu ostvareja političkog ili kakvog god cilja.

Nedelja je dan kada se većina ljudi odmara, osim prokletih strip crtača. Morao sam udarnički da zapnem da bih ispunio ovonedeljnu normu od dve stranice stripa u boji. Nisam čak ni stigao da odem do buvlje pijace (one sa starim stvarima, što je otvorena samo nedeljom, na bavaništanskom putu).Gotovo svi ozbiljni gradovi na svetu poseduju pijace sličnog tipa - u pitanju je institucija vredna poštovanja, a ne nešto vredno žaljenja, kao što se kod nas često misli. Mogućnost da nabavite stare knjige i časopise, predmete iz prošlosti, pa čak i kojekakve bezvredne džidžabidže, jeste nešto što povoljno deluje na mentalno zdravlje društva, i potpomaže cirkulaciju ideja. Jedina je razlika što su na Zapadu buvlje pijace pristojno održavane - u Italiji su često otvorene tokom određenih dana na glavnim gradskim potezima, u samom centru. U Pančevu je, međutim, buvlja pijaca smeštena usred perifernog poljančeta koje se pretvori u blatište nakon i najmanje kiše. Ipak, priznajem da sam usred tog brljavog polja pazario neke od najdražih knjiga i časopisa, i nagledao se raznih čudesa.

Početkom proleća, sve izgleda prilično depresivno - postanu uočljivi nedostaci zapuštenog i namučenog ambijenta u kojem obitavamo. U Ulici Dušana Petrovića Šaneta, u kojoj živim, trotoar se mestimično pretvara u nešto kao izdrobljene ostatke od trotoara, oivičene barama. Pančevo je grad koji ima potencijal da se pretvori u jedno vrlo ugodno mesto za život - ali uvek kao da nedostaje samo malo, samo malo... Često mislim da opšteprisutna potištenost ima svoj uzrok u nejasnoj ideji o vlastitoj suštini, koja proističe već iz stanja u kojem se nalazi sam centar grada. Nakon što je glavni gradski trg pretvoren u "nešto kao" park, a Narodna bašta (dakle park) pretvoren u zapuštenu rupčagu, jedini pravi trg u gradu je onaj mali ispred banke, tužno mesto u kojem zjapi nekakva razvaljena fontanica, da se rasplačeš. Jedino što poželiš je da što pre pobegneš odatle, recimo negde među svoja vlastita četiri zida. Tek delimično opravdanje su ratovi i sankcije - dobro se sećam da je to tako izgledalo bar koliko i sam postojim. Pri tome ne mislim da je sve to uopšte pitanje novca, niti da je neophodno postojanje nekakvog "fensi" ambijenta da bi se čovek lepo osećao, baš naprotiv! Ono što tu boli je nedostatak ideje, vizije o prostoru koji može biti jednostavno izveden, čak i uz sasvim skromna sredstva, ali bi trebalo bar da služi nekakvoj elementarnoj ljudskoj svrsi. I to u sredini za koju i dalje verujem da rađa zavidnu količinu talentovanih ljudi, duhovitih, koji - hajde i to da spomenemo - itekako znaju da uživaju. Mislim da naša boljka i nije toliko strašna kao što izgleda, ali čini se da je potrebno (kao što već rekoh) samo malo pa da se ofrkestimo, da stvorimo jedan sasvim gotivan ambijent iz kojeg bi se sve ideje, sva osećanja širila u mnogim pravcima, umesto da najbolji među nama isključivo troše svoju snagu i umeće smišljajući kako bi pronašli put da iz ovog grada i iz ove zemlje umaknu.

Beogradski list Domišljan je davne 1874. godine objavio oglas u kojem pančevačka knjižara braće Jovanović daje "NA ZNANJE" da otvara Antikvarijat - "da bi smo mogli biblioteke i naučenjake naše i strane podpuno snadbevati.... S toga pozivamo svu onu gospodu , koja imaju starih knjiga na prodaju da nam pošalju spisak". Kao prvo, pomislio sam kako se iz današnje perspektive čini neobičnim razmišljati o knjigama koje su bile stare i antikvarne još tamo neke 1874. godine! Drugo, tužno je da, nakon što je devedesetih zatvorena starinarnica Menora, danas u ovom gradu ne postoji ni jedna antikvarnica...

Aleksandar Zograf
Autor se bavi crtanjem stripova ili tako nešto