RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Autopark - Osećanja za poneti (Multimedia Records, 2006)

 

ImageOvaj album predstavlja eklatantan primer toga kako se o jednom istom pojavnom obliku može pisati na dva načina, na oba sasvim legitimno, ispravno i tačno, samo je bitno odrediti referentnu tačku iz koje se kreće na putešestvije. S obzirom na to da su mi obe moguće referentne tačke poznate, nemam nameru da pravim izbor. Pokušaću da bacim tek po koji zračak svetlosti iz oba ugla.

 

Pre dvadestak meseci, mogli ste da čitate (tek da napomenem, premijerno za ove prostore) prikaz tzv. albuma AP (legendarni materijal koji je bio dostupan samo u net varijanti) i interview sa njima (kome to nije poznato - trk u arhivu!). Ono što sam tada napisao i dalje stoji, samo mi ovo današnje izdanje ne čini toliko zadovoljstvo koliko je to prvi materijal učinio. No, kada sam već umeo da hvalim, neću ignorisati kad dođe vreme kuđenja. Danas smo upravo na tom mestu. Dakle: Osnovna zamerka mojih ušiju na ovo izdanje je nešto što nazivam "preproduciranošću". Previše mi nekako sve to ispeglano zvuči. Da ranije nisam slušao ovaj bend, verovatno bi mi mišljenje bilo malko drugačije. Gitare, koje na koncertu zvuče mnogo sirovije, prljavije i surovije i predstavljaju pravi plašt za tekstove koji se isporučuju, ovde kao da su obavijene nekim dobrim slojem izolacije. Ne verujem da su počele drugačije da sviraju, ali tako zvuče. Druga lična zamerka je totalno skrajnuta uloga klavijatura, koje ni na prvom izdanju nisu bile dominante, ali sam na njemu u nekim numerama imao utisak kao da je glavni vezni igrač (gitara) uzeo loptu pred svojim golom, prošetao se do protivničkog, onda se vratio malo unazad i centrirao na penal tik centarforu (klavijaturama) da bi ovaj dao gol ili makazicama preko glave ili volejem (digresivno - pročitati "Volej i Sluh" Bože Koprivice). Katkad su klavijature imale ulogu tek da odigraju kratak dupli pas "na prvu" sa gitarom. Efekta i gušta radi. E, to mi fali ovde. Kao da je malo nestalo spontanosti i da je u opštem razmišljanju, kuda i kako, suština krenula da curi kroz prste.

 

Ipak, šta je još nužno znati (onima koji znaju isprika): možda bi najbolja definicija bila da je ovo drugi album benda koji se zove AP, ali da su ta dva albuma snimila dva različita benda. Promena kreativne osovine (gitara) je primetna, novi gitarista (Nikola Berček) uneo je u bend svoj senzibilitet, ali kao što su ljudi različiti, različiti su i senzibiliteti. Koncertno sam video AP sa Berčekom (i ovo potražiti u arhivi) i na viđeno nisam imao nikakvih zamerki, no... Čekam sledeće koncertno AP izdanje, u kome ću se, nadam se, uveriti da te utišane gitare ipak predstavljaju tehničku grešku albuma.

 

Da ovo slušam kao prvo izdanje benda o kome ne znam ništa, definisao bih ga kao neki retro na koledž-pop bendove 90-ih. Ne bih ih preterano hvalio, ali bih istako da ima potencijala za napredak. Ovako, problem je što znam da mogu mnogo bolje od ovoga što se čuje na ovom albumu.

 

Još jedan problem koji će ovaj album imati je nedostatak pravog, izraženog hita. AP nije neinteligentan bend, siguran sam da su i oni svesni toga i da su dobrano razmišljali o tome i pokušali su da naprave jednu instant hit numeru, ali i ona se, nažalost, gubi u ovom zvukovnom jednoličju. Zamisao da naprave numeru (Bili) zajedno sa kreativno razbarušenim i nepredvidivim Idolom Mladih Tobićem Tobićem kao antitezom fragilno-hermetične Olje bila je mudra. Ipak, mogućnost nije iskorišćena. Hit u najavi, ali... A tek spot koji bi mogao da se napravi na ovu numeru (ako tržišno razmišljamo)... Koncertno bi se ovo moglo ispraviti, ali koliko često AP svira, ne miriše mi na dobro.

 

Za one koji nisu čuli ovaj album, preporučujem ga za preslušavanje, ali, ako ste tanki sa kintom, 600 dinara mi se ipak čini kao promašena investicija.

 

No, nije sve tako crno kao što ja generalno volim da predstavljam. Oljin glas sve bolje zvuči. Oslobađa se nekih stega i to je za svaku pohvalu. Generalno, ceo bend može više i bolje. Sada, da li to i sami dovoljno žele da pokažu, ostaje da se vidi.

 

Definitivno, posle ovog izdanja AP se nalazi na prekretnici. Šta će i kako biti dalje, prvenstveno zavisi od njih.

 

Autor: Branislav Nikolić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement