RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Charalambides - Vintage Burden (Kranky, 2006)
Christina Carter - Electrice (Kranky, 2006)

 

ImageUtisak od kojeg je potekao poriv za spuštanje falangi na tastaturu je razložena meditacija u četiri poglavlja Christine Carter na organsko-metaboličkom albumu Electrice, ali ću shodno običaju pokušati da vežem sve zašta umislim da može biti od veće koristi i bolju upotrebu čitaocima, prijateljima, rodbini i nadam se budućim fanovima ovih junaka. Christina Carter jeste integralni deo Charalmbides, uglavnom polovina - daleko kraće vreme trećina imena ili šta ja znam već čega (s obzirom na to da po sopstvenim rečima odbijaju definiciju benda, i čitava postavka dugogodišnje karijere je skladno bazirana na tome), a relacije koje se mogu izvesti iz off/projekata; saradnje i gostovanja su tako brojni da se neću baš nikako upuštati u njih, mogle bi samo da zbune. Uostalom, ideja i jeste da ovo bude inicijalna kapsla, potom - nastavak i zaključak - istraživanju nikad kraja.

 

Charalambides su nastali početkom 90-ih u jednoj prodavnici ploča u Houstonu, USA gde je Tom Carter sreo gore pomenutu Christinu, raspoznao međusobno sličan "osjećaj za filing" kao intergralnog nosioca njihovih bitisanja, a zatim ju je i, što bi naš narod rekao, učinio i suprugom. Da sve bude u čast prostora koji ih je spojio, ime su preuzeli od jedne redovne mušterije grčkog podrijetla. Mnogo albuma i nekoliko etiketa kasnije, Christina i Tom nisu više u bračnoj zajednici, čak ni ne žive u istom mestu, ali uspevaju da održe kreativni habitus i u poslednje vreme pružaju neverovatne audio-senzacije za neke ekvivalentne tantričkom seksu. Iako imaju svoju etiketu (Wholly Other), neverovatno agilni i kreativni Kranky iz Chicaga, koji je imao jednu od najboljih godina je uspeo da pod svojim logom ponudi čak dva albuma izniklih sa različitih USA Carter poštanskih adresa. Onaj zajednički sa Charalambides imenom je stigao hronološki prvi i prosto je pomeo kritičare, soj već dobrano upućenih i što je najvažniji čitav novi ešalon poklonika. Prefix folk upotrebljivan i kada treba i kada ne treba, još jednom je izvučen iz rukava, ali ajde baš i da ne cepidlačimo - neka to bude polazna osnova i mamac za one koji love trenutak, a svako neka sebi napravi fioku u koju ce sakriti Charalambides od svakodnevne ništavnosti. Reducirane, a opet sve prisutne gitare kao zaštitni znak i glas Christine Carter, ovoga puta od slobodnog toka misli najviše se udaljavaju i donose nešto o čemu su možda fanovi Low prikriveno sanjali. Na pojedinim mestima gitare kao da se rikošetiraju od slow motiona svetlucavosti vode, zemlje, i kao mirage krivudaju po etru i kao krajnji mentalni skor donose nadu. Neko je nekada rekao da je kraut muzika krajnje optimistična, i to mi upravo pada na pamet. Ima li većeg optimizma od ovoga, nebitno u koliko se stepeni (anti)glamoura prikazuje. Naravno, ako prihvatimo da je glamour ono za šta nas obojadisane ili numeričko/analfabetsko/alfabetsko populistički talambasi teraju da učimo i prihvatamo svaki dan sa isukanim prstom. Ploča koju ćete moći i nakon deceniju ili dve ili tri sa ponosom da pokažete bilo kome. I budete u nečijim očima vizionar.

 

ImageChristina Carter je solo album snimila sama u svom domu i nazvala ga svojim new wave ili new age albumom - ni sama nije sigurna. Mogla je da ga nazove i Rorschach albumom (jer svako ovde može da svakim novim slušanjem da vidi krajnje opozitnu asocijaciju), ili već kako, ali ovo je kompletno predivno poetičko mantranje. Celina poduprta sa četiri štapa, opijat raširen na četiri doze i Christina, koja opravdava izjavu datu skoro jednom časopisu ("kada izlazi glas iz mog tela, imam osećaj da to radi neko drugi smešten u mom telu). Skoro pa mesto za ritualni ceremonijal, ali ipak ugodno i lucidno kontrolisan tavanicama glasovnih/gitarskih nasnimavanja, i ne bi me iznenadilo da Electrice za neke bude i možda ploča koja menja život i usmeri ga na neku ne baš uobičajenu stranu. Blage asocijacije koje krajnje lično na nekim mestima vuku na distancirani Swans ugođaj, uveravaju me da će mnogo toga i dalje zavisiti od legata Gire i Jarboe (kao da nas već The Angelic Process nije kompletno raspametio) i to je sjajno. Ima ovde podsetnika i na još neke junake, ali i ovo je više nego dovoljno.

 

Charalambides već najavljuju svoj novi album za ovu godinu, sa većim instrumentarijumom, čak i ritmom, a najavljene silne solo poduhvate i saradnje, kao što rekoh, ne mogu baš da pohvatam, morao bih da otvorim neke nove foldere, ali i to, ne samo rekoh nego i napisah, ovi ljudi su pravi kreativni podsticaj, pa tako i za surfovanje kroz žice i kučine.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement