RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Longcut - Call And Response (Deltasonic, 2006)
El Perro Del Mar - El Perro Del Mar (Memphis Industries, 2006)

 

ImageOvih dana se urnebesno zabavljam uz do suza smešnu knjigu Johna O'Farrella "This Is Your Life" (Ovo je tvoj život) u izdanju Lagune i nalazim mnogo paralela sa nikad prežaljenim kvalitetom britanske glazbeničke scene, tako ruinirane najautentičnijim brit-turbo-folk pokretom zvanim najoriginalnije - brit pop. Kao što smo se mi branili istovremeno napadajući sav svet reanimiram i pronađenim i izmišljenim vrednostima, tako su naivno negdašnji vladari sveta i imperijalisti pomislili da ako obojadišu gitare u union jack dizajn, odmah kulturno podsete sve da je svet njihova ostriga, je l? Ahahaha...

 

Zato sada i imaju Lili Alen kao vrhunski domet i svojevrsnu metafiziku. Imadosmo i mi Andrijanu Anči, koja se švalerisala i sa Maldinijem pa nismo kao talijanci osvojili Mondijal pokal, dok je Ljiljin ljubavnik uglavnom substancionalno kojekakva supstanca koja se inhalira ili na bilo koji drugi sličnokreativni način aplikuje u metabolizam. Elem, John O' Farrell priča o jednom zgubidanu kome se sreća dubokim naklonom otvara nakon niza laži i postaje medijska zvezda bez ijednog nastupa, čak i dobija nagrade. Omiljena tema u poslednje vreme mi je imitira li život umetnost i naravno odmah se setim Lilike. Ona je ipak poštenija, nešto i jeste otpevala (?), snimila nekoliko spotova, a i ćerka je ortaka New Order i onih nesretnika iz umetničkih porodica poznatih pod skupnim imenom Blur. Dobro, imaju moje simpatije s obzirom na to da su izabrali kao uzore (ne baš eksplicitno priznate) Kinks, umesto ostalih opštih mesta. Kao šlag na jagodu, uspeo sam čak da vidim i jedan NME sa Alenkinom naslovnicom i bez obzira na to što me u poslednjoj deceniji za britansku scenu nije baš puno briga (da ne kažem nešto drugo i ispadnem prostul), zabrinuo sam se. Ili je i tamo korupcija velika pa tu predeflorisanu klinku meću na takav format, ili je ona zaista najbolje što imaju. Ipak, kao negdašnjem anglofilu, utehu i pružaju britanski brilijantni pisci, pa ako u O'Farrellovoj knjizi piše da je komedija sadašnji rock'n'roll, tako su i ti pisci današnji brit rock'n'roll (bez uvredljive konotacije). Nemam nameru da pretendujem da se razumem u književnost. Isto kao i u slučaju muzike prvenstveno se rukovodim osećajima, ali to jeste sjajno. A Lilijani dugujem zahvalnost s obzirom na to da je na spotlight isterala i naše kritike, koje su, uplašivši se svog neznanja, počele da je hvale kao da je truba koja najavljuje ponovni Hristov dolazak, a u stvari je bio najprizemniji test inteligencije, primeran uzrastu iz obdanista - onaj za transfer u klupe prvog razreda, pa ću znati kako da neke ljude tretiram ubuduće. Rekoh Tešinu jednom da svi fudbaleri navode "Alhemičara" kao najknjigu, naši kritičari Beatlese ili Stonese kao najbend (možete da se ne složite, nema omanjivanja), tako je i ovo IN, em i BRIT nagrade. Davno sam raskrstio sa teorijom "carevo novo odelo" u nas kada sam kod jednog svog prijatelja video jednu ploču. On je pisao za naš najčasopis, svi su hvalili tu ploču, koja je naravno bila mediokritetski vrhunac tog doba, i ja sam veseo osvanuo davnih osamdesetih izlažući svoje mišljenje, on je crveneo, crveneo, usvajao bizarne poze kao default u prenemaganju i kada sam ugledao kao obavezan kritičarski dekor na najvidnijem mestu dotičnu ploču, ukapirao sam najjasnije termin kameleonstvo. A sada se pojavi iz tamnog MTV vilajeta i Amy Winehouse ili nešto sličnog imena, i u dubiozi sam da l' da povučem sve sto sam napisao o Lili. Ona mu dođe kao Throbing Gristle ili Test Department nakon ove tatoo lady, a da nije simpatična kao Lydia Tatoo Lady iz pesme Groucho Marxa. Nije ni čudo, s obzirom na to da naša postavka Velikog brata (običan edition) u odnosu na velikokraljevski celebrity line-up liči na neki Ibzenov komad.

 

ImageI kako onda da band kao Longcut obezbedi mesto koje zaslužuje? Pogotovo ako nosi u sebi svo pozitivno nasleđe mančesterske scene koje ga je iznedrila, a to je, po mome skromnom mišljenju, nešto najbolje i najzdravije što je Engleska dala. Prijatelj Kit Estberi (Keith Astbury, ali insistira nakon što je video kako se piše po naški da se tako potpisuje) mi je davno skrenuo pažnju na ovaj bend, linkovao me na njihove demo snimke, koji su me fascinirali i delovali anahrono na neki način. Duže skladbe sa velikim instrumentalnim pasažima, pofajtane na distorziranoj melodičnosti JD/NO, urgentnosti koju su imali SY i da ne nabrajam još kojekake skraćenice, beskompromisno su prkosili plitkosti i arty-krafty-party tralala charterstvu i kolektivnoj paranoji koji su kao normativ pokušali da uspostave Radiohead i tako sebi iznađu sredstva za lečenje, a da ne odu u nacionalnu službu za zapošljavanje. RH su pri tom licemerno vodili računa da ne priznaju Queen kao večni uzor, što je pametno naplatio sadašnji malo udesno pomereni centar koji se u Britaniji registrovao kao MUSE. Iskrenost se ipak isplati, pa barem i ispred šaltera bankarske činovnice negde na ostrvu. Da, Longcut. Kit me je obavestio da je bend jedno vreme čak i delao kao čisto instrumentalni bend i da su ti sjajni pasaži i nostalgija i umetanje i pravljene sopstvenog izraza, a pokazalo se i kao prednost u decidiranoj odluci nekih da postanu post/rock bendovi, i još tragičnijoj da neki postanu pop bendovi. Nakon nekoliko godina šampionisanja od strane sjajnog Stevea Lamacqa, otvaranja za poznate - došli su do albuma i, gle čuda, čak je i sjajni David Sitek iz genijalnih TV On The Radio umešao svoj mikser i dodao koji preliv, uz zvaničnog producenta Johnnyja Dollara. Ova ploča ima svojih mana, naravno. Možda je mogla da bude malo bolje izbalansirana, ali je svakako jedna od ređih uslovno rečeno pop-rok ploča u gomili ambijentale/apstrakcije koja baca sličan efekat na sve žanrove do sada napisane u ovom tekstu. Nije ploča za jednu sezonu, što je najbitnije, i evo već nakon višenedeljnog istraživanja svaki put me zapljusne vetar druge jačine. Od pomalo 'ladnog i neprijatnog jutarnjeg vetra koji se pretvara da šiba, sinkopiranog ritma udaranja u lim ispod moje terase od polukošave, pa do bonace.Teško da će ovo ikada postati tajfun ili orkan, ali je osveženje uvek dobrodošlo. Uz to, izdat je za liverpulski Deltasonic, koji već ima neka poznata imena kao što su precenjeni The Zutons (najdosadniji bend na MTV Adria, koji oni iz nekog razloga smatraju za alternativu) i The Coral. Eh, kakva su to vremena bila kada je trougao Manchester-Liverpool-Leeds maltene štancovao dragocenosti. Uz aditiv Sheffielda.

 

A kada smo već kod hajpa da se dotaknemo još jedne nepravednosti. Čuli ste za The Pippetes? Eh, te djeve kao iz erotskih videa britanskih housewife kućnih radinosti i radosti su prema našoj Liliki kao Slits ili Raincoats, a u pojedinim "ambijentalnim" momentima gruvaju - kao ne daj bože - Au-Pairs ili Delta 5. Ali i DA, to su one gde se kreativnost dodavala pipetama, a hajp i komercijalnost tovarile lopatama. No, ajde - nisu baš tako grozne! Labelmates našim pipeturama (s obzirom na kilažu) sjajna je Šveđanka Sarah Assbring, koja je sebe nazvala El Perro Del Mar. Dirljiva priča o nazivu projekta (psić na obali mora) dosta nam otkriva o devojci koja je trenutno fascinirana budizmom i koja je snimila ploču koju bi svaki dom trebalo da ima kao svejevrsni bukvar u sricanju iskrenosti u današnjem svetu. Svako ko u naslovu ploče pomene pse, automatski zaslužuje barem ljubaznost, ovde je sve maltene savršeno. Neverovatne harmonije složene u polupatetično/iskrene aranžmane sa glasom koji nakon viđene slike samo potvrđuje imaginaciju o izgledu naše junakinje - pomalo naivna, široko otvorenih očiju koje se čude, ali i raspoznaju lepotu... Ona ne pokušava raznim blogovima, hvatanjem za vrat da nas uveri šta je ona, ko je ona, da svi treba da je razumemo, itd. Jednostavno postoji i ko je ne (u)vidi na velikom je gubitku. Vanvremenska ploča koja bi bila hit i da je neko vremeplovom vrati u 60-te, stormer na listama u 70-im, počistila bi i Cyndi Lauper i Madonnu u 80-im, u 90-im su i ovako svi bili na nekim drogama, ali ipak pored Pipeta i Ljiljane (i naravno u proveri teksta dodatom Amy) nema šanse ni da uđe na liste najalbuma raznoraznih foruma, ovog-onog, a kamoli na neku zvaničnu - što je po meni ok. Ako zaista uđe dublje u budizam, biće joj to najveća nagrada i sreća što nam se podarila. Pošto je sarađivala sa ljudima kao što su Jens Leckman, i delila binu sa Calexico ili Jose Gonzalessom, ostaje nam nada u neku vrstu kosmičke pravde da će se očešati za deo njihove zvezdane prašine. Na ovoj ploči u svakolikoj raznolikost zaista postoji kutak za svakoga, i on čini da se onda pali svetlo i u susednoj prostoriji (pesmi). Sara je kao cvet koji u tami odjednom procveta i pokaže najlepše boje. Isplati se čekati makar i za taj trenutak, pa makar bio i jedini. Sreća i najuzvišenija lepota se i inače mere trenucima i sekundama.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement