RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

The Cure - Festivals 2005 (DVD SureTone/Geffen/Multimedia, 2006)
Depeche Mode - Touring The Angel Live In Milan (Mute)

 

ImagePoprima li život nakon 40-ih novi i moćniji smisao? Ako kao uzorak uzmemo napor i demonstraciju ultimativne The Cure i Depeche Mode, odgovor je ne samo afirmativan, nego i dramatično inspirativan. Nakon što su ih okružile Scile i Haribde, ovi ljudi su konačno uobličili spoznaju da se bes, ogorčenost, očajanje pa i poniženost mogu transformisati u darodavno-iskričavu energiju koja svima donosi korist. Poslednje turneje ova dva benda smo (uz malo poželjnog i relaksirajućeg turizma!) imali priliku da vidimo i čujemo, a kao aditiv za tamo prisutne (pa i šire) skoro se sinhronizovano, kao neka vrsta ličnih prizivanja, pojavljuju i vizuelni podsetnici nečega već zacementiranog u pregradama lične utopije. Što r'n'r i jeste. Nebitno što je Industrija unapred sve to proračunala.

 

Na vrtešci i rotaciji raspoloženja Roberta Smitha nikada se ne zna koja je brzina uključena i verovatno slučaj određuje put i nagib kojim pevač benda The Cure i dalje gura svoj kamen. Ipak, to najpribližnije naslućuje (i verovatno ispašta) čuvena dugogodišnja ljubav i supruga Mary; nekako mislim da bi najkompletniji intervju ovog benda bio onaj njen, a ne debelog Boba. Dočekaćemo i to jednom, valjda.

 

Početkom 2005. Smith je izmozgao da nakon potrošene promocije albuma The Cure raspusti tadašnju postavu i vrati se na nešto najbliže do tri imaginarna momka. Naravno, ubrzo je još jednom promenio mišljenje i dozvao zeta, prijatelja i saborca čak iz The Easy Cure inkarnacije - Porla Thompsona, poznatog po dizajniranju albuma The Cure, zatim i stalnog člana, sve do momenta dok nije napustio bend zarad turneje i muziciranja sa Pageom i Plantom. Ovog puta se Smith nije prepustio kompletnom ekstremizmu - nije se ošisao i zadao novi zadatak gotskim kohortama, niti se baš u tolikoj meri vratio piću, ali zbog nečega je rešio da svoj bes i ko-zna-kakve frustracije ognjem založene u furunama ličnog limba izbaci iz sebe i ugovorio je egzorcizam nazvan "festivalska turneja". Imao je ideju da The Cure vrati korenima i gitarskoj psihodeliji na najbolji način, i nafilovanom iracionalnim besom (ko je video shvatiće) inspirisao bend da odsvira koncerte na gotovo herojski način. Sati i sati muziciranja, nebrojeni bisevi duži od nečijih koncerata, hektolitri znoja, celokupna diskografija sa najtežim i najbolnijim stvarima na uvid samo su omanji deo onoga što treba da se navede, ostalo je stvar lične percepcije i raspoznavanja. Srećom, imamo sada i ovaj DVD kao zahvalnog i ubedljivog sagovornika u nameri da se okanemo kontemplacija i jednostavno odgledamo/odslušamo The Cure u dobitnoj berbi.

 

A slika pokazuje sledeće! Draperija od šminke na licu Roberta Smitha se vrlo brzo razmazuje, on na mahove tako razliven izgleda kao sopstvena karikatura, ali svoje emocije izlaže na još jeziviji način, verovatno svesniji užasa koji je proživljavao dok je nizao sve te stihove. Porl Thompson ćutke sa strane svedoči zašto je debeljko ipak pogazio reč - i kao neka vrsta zvučnog dispečera, usmerava pesme da zvuče jednovremeno i sveže i "isto kao i nekada". Naslaganje gitara u "From the Edge Of The Deep Green Sea" deluje tako raspadnuto i razdrljeno i jedino tako može da zveči diagram razbijenih iluzija, tuge i slomljenog srca u kojima svako može da se (p)ogleda. Nesavršenost u preobličavanju aranžmana (bez klavijatura) bend koristi kao glavno zvučno oruzje, dok žičane arhaično-sonične kanonade stižu sa svih strana. Simon Gallup nastavlja svoj večni i neobjašnjivi dvoboj sa Hookyjem iz New Order u bizarnim pozama i skoro vrtložnom razbacivanju melodija, a njegovo lice mnogo toga kazuje - nisu basisti baš tako ekspresivni.

 

Festivalski DVD nije nešto što ispunjava fensi kriterijume MTV mašinerije i ne očekujte spektakl u kome forma trijumfuje. Sastavljen je od snimaka koje su napravili organizatori tih događanja, prisutni fanovi i sam bend sa kamericama koje su prenosile sliku za one udaljenije od bine. I pored svesno izabrane limitiranosti, ovo je definitivno još jedan sjajni The Cure video (meni najdraži), što nije mala stvar ako se setite da je do skoro Trilogy oduzimao svima jako puno vremena i podigao standarde. Ogoljene emocije, naglašene ponekad samo jednim kadrom u celoj pesmi, oduvek su bile najefektnije i ovde definitivno nema nikakvih kalkulacija, niti okolišanja. Sve dok Robert Smith bude pisao ili još uvek pevao pesme u kojima se često nalazi linija "all I want" ili "it's always the same", mi nemamo razloga za brigu, makar i sledeći album bio nekakav bućkuriš. Kako je Mary i njemu, zaista ne znam.

 

ImageOpet veterani i isto tako giganti Depeche Mode su moćno ukoračili na ovu turneju potpomognutim prvim, pa, recimo, skoro kompletno zaokruženim albumom nakon dužeg vremena. Lutanja nakon odlaska Alana Wildera (koji je nakon odlaska upravo odbio poziv iz The Cure) konačno su razrešena ispucavanjem sa solo albumima i Playing The Angel je bio pravi povratak, koji tek nakon suočenja oči u oči dobija pravi smisao. Zvučno namerno lociran negde između Violatora i Songs Of Faith And Devotion, oživljavanjem osvetljava tu dragocenu nit zašto je u svom lajt motivu prisutno toliko raspoznatljivih tema sa dva navedena albuma.

 

Ako iza svakog uspešnog braka stoji žena, svi znamo da iza ovog benda stoji Martin L. Gore (i kreativno i ideološki i još na mnoge načine, ali to zaista i zaista treba reći u svakoj prilici. Čovek preživljava svaki stih, vidi se da se muči da što više utaba i učvrsti svoju građevinu u koju je nabacao svaki stih i notu. Neki insajderi su u vreme turneje navodili i skori razvod, kao dodatnu nijansu koncertne ekspresije. Dave Gahan je eyecatcher i frontmen koji ponekada može da deluje kao i bahati muž-rasipnik i to je uloga koju igra fantastično. Što se tiče Fletchera, neka drugarstva su jača od bilo čega i kod DM to ima unikatan smisao. Ako ništa drugo, bar je benigno.

 

Touring the Angel je možda i najušpesnija DM turneja, histerično rasprodata, sa neverovatnim koncertima i dvodelni/milanski je bio samo jedan u nizu ravnopravnih. DM su ovde pravi bend koji se kida, ima svoju ritmiku i nema u ovome ama baš ničeg veštačkog, što mnogi a priori pogrešno podrazumevaju. Gitare na njihovoj bini nisu eksces odavno i bilo je samo pitanje kako se ne ponoviti. Pomalo letargični set koji je pratio prošlu turneju je ubrzan, na sreću nema pesama sa Exciter albuma (sem Goodnight Lovers, programski ostavljenu da zatvori koncert), a čuveni Anton je reducirao unapred snimljeni vizuelni materijal i osmislio da bend sam sebe prati na projekcionim platnima iza stejdža i tako dodatno podigne dinamiku celog događanja. Kao izvršioca i delimičnog izvršioca radova je odabrao Blue Leacha, čijim se radom oduševljavao duže vreme i upravo Leach potpisuje kao autor ovaj DVD (trivia je da je Leach učestvovao i na nekim The Cure live video izdanjima). Od samog početka kada iz mraka izroni kugla sa "hello" dobrodošlicom i na kojoj se uglavnom pojavljuju iskazi koji ispisuju/prizivaju sadržaje kao što su bol, tuga, prevara, tenzija je na maksimalnom nivou i do kraja niko nije ravnodušan. Bend proglašava simulacijom sirena u "Pain That I'm Used To" stanje uzbune, "John The Revelator" održava tenziju i ona poželjno pada samo možda u trenutku kada se bend vrati na "Just Can't Get Enough", čisto da obeleži jubilej od 25 godina postojanja. Za razliku od The Cure produkta, DM su ponudili super deluxe, skoro box set izdanje sa dva DVD-a (na drugom su projekcije sa platna/dokumentarac/intervjui) i live audio disk na kome su pesme sa Playing The Angel albuma u živim verzijama, i sve to ipak ne deluje kao vulgarna mamipara, već kao savršena ponuda čak i cenom koja odaje respekt publici. Uostalom, kada se već novac spominje, DM su već dve i po decenije najveći donatori nezavisnih autora i potpisnika za Mute. Šta mislite da li bi Daniel Miller uspevao da izdaje ta silna remek dela sve ovo vreme od početka 80-ih na glavnoj ili podetiketama (možda samo u moru pomenuti Blast First) sa Sonic Youth, koji su definitivno izmenili lice popularne muzike, ili recimo aktuelne The ili reizdanja The Residents, da DM nemaju toliku popularnost i tiraži nisu enormni. Dakle, nije slučajno ni da je pokojni John Peel jednom izjavio da su upravo DM jedini bend koji zaslužuje stadionski status. A setite se upravo svih mesijansko/angažovanih bendova koji izumiru upravo na takvim mestima.

 

Suma sumarum, ovo su vrhunska izdanja i celovečernji smisleni TV program umesto kojekakvih karaoka ili bilo čega u šta se dvoumite, čak i odlaska na koncerte domaćih virtuelnih bendova. Ljudi koji su definitivno zvezde to prihvataju na pomalo i samoparodirajući nacin, ili barem čine sve da to tako izgleda i kupe simpatije. Srednji prst pokazan u jednom budimpeštanskom STR fanovima uz široki osmeh Davida Gahana više govori o marifetlucima dotičnog i pomerenoj iskrenosti, i instantno se prisetimo zvezdašenja i ideoloških ukaza drugih zvezda koje smo mogli, a ličnim izborom nismo hteli da vidimo. Dinosaurusi, mega starovi ili šta već, nije baš ni toliko bitno, imena ova dva benda su već zlatnim slovima ugravirana u istoriju popularne muzike i njihovo delovanje je sve samo ne samoobmana ili laža ili paralaža. Život nije baš toliko dugačak da bi se po inerciji odricali i olako stavljali po strani ovako visokokvalitetna izdanja zarad odabira nekog hajpa ili izvikane alternative (večno pitanje - čemu?). Raznorazni kritici skloni umetnički i ideloško- frazeološki kibiceri će biti zakinuti za mnogo toga, ali ne moramo baš mi. Ovi ljudi su nam pokazali još nekoliko trikova i treba poći sa njima. Just like HEAVEN!

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement