Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (13)

 

Emilija Leta: 20. februar 2006.
Image Svima onima koje istorija očepi i grubo ih baci u senku, ostaje jedna uteha - literatura, koja će skrenuti pažnju na njihove (ništa manje vredne) živote i koja će učiniti da postanu glavni junaci, iako su im oštre povesne makaze izrezale sudbinu epizodista. Takva je i Emilija Leta, junakinja koju život nije mazio i koju je istorija naprosto pojela, ali kojoj je novi život dala spisateljica Mirjana Mitrović, stvaljajući glasno njeno ime u naslov svog novog romana koji je objavila izdavačka kuća "Plato" - romana koji je zamalo dobio "Ninovu nagradu". Ko je Emilija Leta? Ne bi li postao Dioklecijanov savladar i naslednik, vojskovođa Maksimilijan Galerije se oženio njegovom ćerkom Valerijom. Pre toga je napustio svoju prvu ženu sa kojom je imao kći Maksimilu. Ta prva žena od toga je trenutka za istoriju postala sasvim nevažna. Istoričari su pratili samo budućeg vladara koji je krajem trećeg veka vladao baš tu negde u našim krajevima. No, pre ili kasnije, sve po pravilima verovatnosti i nužnosti, književnost se morala vratiti unazad - u slučaju Mirjane Mitrović temeljno i precizno - ne bi li ispričala sve one priče koje su se račvale oko tog oštrog povesnog toka koji je Galerija vukao ka vrhu. Razmišljajući o tome kako je mogao izgledati život žene, ostavljene radi braka iz interesa i zbog uspeha, spisateljica je zakoračila u istoriju, nadigrala je - pošto se ovako nešto moglo ali nije moralo dogoditi - te tu bezimenu junakinju, kojoj istorija nije zabeležila čak ni ime, nazvala Emilijom Letom.

 

ImagePogled prolaznika: 25. februar 2006.
Uživam u putopisima Bore Draškovića koje je pod naslovom "Pogled prolaznika" objavio novosadski "Prometej". "Pogled prolaznika" otkriva da je ovaj čuveni pozorišni i filmski reditelj, profesor, dramski pisac i esejista, zapravo talentovani pisac, ali i veliki čitač, u čiju se zbirku zapisa sa putovanja utkalo mnogo oštroumnih digresija. Posebno me je oduševio opis leta iznad "Mesopotamije". Transkript poslednjih sedamdeset sekundi razgovora iz kabine nesrećnog "Čelindžera", Boro Drašković dovodi u vezu sa odlomcima iz "Epa o Gilgamešu". Odlučan sam u nameri da intervjuišem Boru Draškovića. Krećem u potragu za njegovom mejl adresom ili brojem telefona, nervirajući se što ih nisam zatražio lično od njega. Jedne večeri, premesec ili dva, igrom slučaja sam sedeo pored Bore Draškovića u autobusu na liniji Novi Sad - Beograd. Bilo mi je neprijatno da mu se obratim. Bonton je u tome jasan. Zbog toga sada sledi potraga. Kada se autobus zaustavio pred Beogradom i kada je vozač izašao da vidi o kakavom je kvaru pozadi reč, pomislio sam - računajući na onu teoriju da se umetnicima u životu kasnije dogode umetnička dela - da bi nam se mogao dogoditi scenario filma "Život je lep". No, na svu sreću, vozač je ušao i ubrzo smo nastavili napred.

 

Ničija budala: 26. februar 2006.
Image Gledao bih film "Ničija budala" sa Polom Njumenom i to po ko zna koji put. Ne mogu da nađem film, ali zato kopam po tekstovima o ovom velikom glumcu. U obilju podataka koje nudi internet, nalazim i rečenicu koju jedan sajt pripisuje upravo Njumenu. "Čovek bez neprijatelja je čovek bez karaktera!"

 

ImageKlopka: 28. februar 2006.
U drugoj sali Doma sindikata gledao "Klopku" - novi film Srdana Golubovića. Napet i tužan film, dobro režiran, sa dobrim scenarijom, urađenim po istoimenoj knjizi Nenada Teofilovića. Kao fan prethodnog filma Srdana Goluvića, ne želim da poredim "Apsolutnih sto" i "Klopku". Glumci su odlični, naročito, Nebojša Glogovac, ali i Nataša Ninković, sjajni Miki Manojlović, Anica Dobra... U familiji, inače, svi gajimo velike simpatije prema ostvarenjima koje pravi Anica Dobra. Otac je jednom prilikom razmestio ceo avion da bi sedeo sa ovom velikom glumicom. Na polici imam razglednicu "Lufthanze" na kojoj se Anica Dobra ljubazno potpisala i dodala: "Za Miroslava".

 

Vrati se: 3. mart 2006.
Image Jedva sam dočekao novi film "Vrati se" Pedra Almodovara. Priča o ženama, majkama, sa jednim "duhom" i nekoliko finih zapleta. Uvek sa posebnom pažnjom čitam scenarije španskog reditelja. Iako je svaki njegov kadar prava slika iz života u Španije, ostajem potpuno oduševljen njegovom pričom. Almodovar često govori o tome kako je želeo da pre svega bude pisac. Računajući na njegove scenarije, to i jeste postao. "Volver", iliti "Vrati se", još je jedan dokaz takvoj tvrdnji. Naravno, tu je i Penelopa Kruz, koja je ostvarila sjajno glumačko ostvarenje. Zanimljivo je, iza nekoliko prvih nivoa priče, videti kako je na jedan osoben način predstavljena gastronomija, ljubav prema životu, hedonizam uopšte. Uvek pomalo iskosa, da ne kažem: ušreh, kao i uvek kada je reč o jednom od najvećih filmskih reditelja, ili pre filmskih autora, našeg doba.

 

ImageČetkica za zube: 5. mart 2006.
Ponekad mi se neki junaci romana toliko dopadnu, da napamet učim podatke o njihovim životima koje nam je ponudio pisac. Nedavno sam pisao tekst o novom romanu Ivana Ivanjija "Čovek od pepela" i opet došao na ideju da napravim zbirku "omiljenih literanih junaka". Evo odrednice koja bi mogla stojati pod slovom O. Kada je pripovedač "Čoveka od pepela", računajući na autobiografski karakter priče: sam Ivan Ivanji (Zrenjanin, 1929), bio zatvoren u radnom komandosu koncentracionog logora Buhenvald u Nideroršelu, jedan francuski lekar davao mu je poštedu, tako da je mogao da čita knjige. Baš kao i u celom romanu, Ivan Ivanji se seća ljudi sa kojima je prolazio kroz strahote Buhenvalda, i priča životnu storiju tog neodoljivog lekara Šarla Odika (logorski broj 43105). Posle rata, ovaj je čovek bio gradonačelnik Sevra kod Pariza. Iako je bio socijalista, pobedio je na suprotnoj listi: u društvu degolista i komunista, jer nije voleo Miterana. Kada su ga upitali kako je to moguće, rekao je: "U Sevru, ustvari, postoje samo dve partije, za mene i protiv mene". Imao je dva stana u Parizu, mačka Ron-Rona i dve pustinjske lisice(!?), koje su ga podsećale na dane kada je bio šef saniteta francuske Afrike. ("Kad bih noću morao u toalet", piše Ivanji, "šunjale su se oko mene, zelene oči su im svetlucale u mraku. Bojao sam se da me ne ugrizu za bosu nogu. Mislio sam na Sent Egziperijevog Malog princa. U toj knjizi sam prvi put čitao o njima i shvatio da postoji razlika između lisice i pustinjske lisice, između renarda i feneca.") Kao gradonačelnik Sevra, doktor Šarl Odik je tajno venčao Sofiju Loren i Karla Pontija, a njegova prva žena bila je prijateljica Isidore Dankan. U mladosti je bio ragbista. U starosti uvek nasmejan. A kako je dospeo u logor? "Pričao mi je kako su ga uhapsili u Parizu. Bio je već na terenu, u Pokretu otpora, tvrdi da se još jednom vratio kući samo da uzme četkicu za zube. A tamo ga je čekao Gestapo."

 

27. mart 2006.
Image Pre dva dana došla je do mene tužna vest. Umro je novosadski novinar i pesnik Mita Golić. Potresnu agencijsku vest čuo sam drugačije. Umro je Mita Golić, ujak moje najbolje prijateljice Sare i njenog brata Mira, čovek koji je za mene oduvek bio pesnik, ali i arhitekta(!) - stručnjak za jedan sasvim drugačiji enterijer, iako nikada nije studirao arhitekturu, iako se njome nikada nije zvanično bavio. Za pesnički deo svi znaju, a ovaj "enterijerski" deo njegove karijere, moja je lična stvar. Dnevnici poput ovog takve osobene stvari podrazumevaju, zar ne? Mita je živeo u Novom Sadu. Rođen je u Mokrinu, ali, za mene, opet, on nikada nije bio Mokrinčanin. No, u Mokrinu, u porodičnoj kući, imao je svoju sobu. Sobu sa bibliotekom od nekoliko hiljada knjiga i to onih naslova koje ovaj veliki bibliofil izgleda nije uspeo da prenese u svoju novosadsku kuću. Ta soba je ispunjena slikama, knjigama i uspomenama koje su Miti poklanjali njegovi bliski prijatelji, slikari, glumci, muzičari. Za mene je ta soba bila jedno od onih mesta na kojima se osećate jednostavno lepo, iako ne umete da objasnite zašto. Mita Golić, pesnik - da, i stručnjak za enterijer, uređivao je sobe po svom ukusu, a imao je ukusa, i više od toga! Pregledao sam police njegove mokrinske biblioteke, gledao satima knjige, te drvene police, fotelju, krevet i govorio: ovaj je čovek arhitekta. Ovako sobu ume da uredi samo veliki stručnjak za enterijer! A onda, kada sam sa police skinuo njegovu knjigu "Zeleno minus dva", sve mi je postalo jasnije. Mita Golić je bio stvaralac, kreativan čovek, čovek pun stvralačke energije. Bilo je svejedno da li piše drame, pesme, projektuje svoju policu za knjige, ili tri panja na kojima ćemo sedeti u bašti. On je imao oko umetnika i najobičnijim stvarima, samo jednim potezom ruke, davao je drugo, umetničko lice. Činio je da i parče drveta, dva slova, tri reči - postanu umetnost. Oduvek sam želeo da smislim naslov koji bi glasio tako dobro kao "Zeleno minus dva". Još nisam smislio. Dugo sam želeo da baš tako uredim svoju sobu. Ni to mi do sada nije pošlo za rukom. Zbog toga je za mene Mita Golić bio i arhitekta. Fudbaler Ronaldinjo kaže da je najvažnije pronaći svoj život - posao koji ćeš raditi, posao koji voliš da radiš. Soba Mite Golića, njegove knjige, to ogledalo njegove kreativnosti, za mene su krupni detalji iz detinjstva, miris jedne profesije koju sam baš tamo osetio, te se našao bar blizu tome da postignem taj najvažniji Ronaldinjov gol - barem pokušao da pronađem sebe i svoju sobu. Zbog toga hvala Miti Goliću kome se nikada nisam zahvalio, ni na Sajmu knjiga, u oktobru, kada smo se poslednji put videli i srdačno pozdravili. Mita je umro, pesnici žive večno. Moje uspomene minus dva!

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement