Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Pripovedački dar pronađen u poštanskom sandučetu

 

Teofil Pančić: "Osobeni znaci", Beopolis, Beograd, 2006.

 

ImageNajbolji kolumnisti, kritičari i polemičari imaju tu "retku sreću" da ih književna javnost (najčešće) nikada neće nazvati književnicima, iako u njihovim knjigama ista ta javnost može pročitati niz zaista antologijskih pripovedaka. Nije čudo što se Igor Mandić često obrušava na reč "publicista" i pita zašto ga niko ne potpisuje kao književnika. S pravom! U njegovoj nehotičnoj autobiografiji "Sebi pod kožu" nalazimo tragičnu priču o saobraćajnom udesu u kome pripovedač gubi brata. Na licu mesta, u atmosferi jezivog šoka, on pita policajce da li može da uzme retrovizor razorenog automobila - retrovizor koji čuva "poslednji pogled brata". To osobito ogledalo kasnije stoji na polici s knjigama, a pisac očekuje, svaki put kada ga pogleda, da u njemu vidi lik izgubljenog. Šta bi dali mnogi Književnici za ovakvu priču?! Ili, recimo, priču "Adresa" Teofila Pančića. Pančić nas u uvodu ove pripovetke - da, pripovetke! - upoznaje sa Soliterom u Pirotu, u kome je živeo od treće do sedme godine, da bi potom otišao u drugi grad. Nakon tri decenije pripovedač dolazi u Pirot, i u tom istom soliteru, sasvim slučajno i sasvim neverovatno, u sumračnom haustoru, na neopisivo ruiniranom poštanskom sandučetu, ugleda dva puta napisano prezime Pančić. Pomišlja da je sve koincidencija, slučajna i puna emocija, ali mu žena u prolazu kaže da je sanduče zaista njegovo. Sada prepoznaje rukopis svoga oca i sa tim otkrićem kreće dramatična, čak potresna, sasvim lična, istinita i simbolikom dupke ispunjena pripovetka, o vremenu i porodičnim sećanjima. "Zurio sam dugo u tu Poruku Kroz Vreme (Kakvu? Kome?), u Trag Postojanja mog već šestu godinu mrtvog oca. Posle smo se u obližnjem kafeu šalili - mada meni nešto i nije išlo sa smejanjem - da je možda trebalo da se popnem na šesti sprat: možda bih i tamo na vratima jednog stana, ugledao to isto prezime. A kada bih pozvonio, možda bi mi otvorila moja mlada majka - koje takođe odavno nema ovde - ili moj poletni otac, sveže obrijan i namirisan; a možda bi, ipak, na vrata izašlo zbunjeno crnomanjasto muško derle, koje sam zvonjavom sklonio s prozora, gde je proučavalo šarenilo pirotske Faune Slova." Dovoljan razlog da se "Osobeni znaci" uvrste u Novi prozni voz. "Jedan čovek, jedna žena i jedan dečak i dalje zajedno žive jedan Paralelni život u tom drvenom sandučetu, dokazujući kako nikada ništa ne prolazi i ne nestaje, jer zapravo i nema kuda da ode..."

 

Pored "Adrese", poglavlje "Intimizmi" koje zatvara najnoviju knjigu Teofila Pančića (1965), kolumniste i književnog kritičara nedeljnika "Vreme" - sadrži još nekoliko odličnih pripovedaka, poput one o "Švapskoj kući" ili one o "4. maju 1980". U njima pisac, sasvim iskreno i britko, piše oruđima upravo onakve proze kakvu hvali i promoviše u svojim kritikama. Stvarnosno, lično, iskreno, bez izbegavanja društvenih problema koji na takvu stvarnost više nego utiču. Sećanjima na "Hotele" u kojima je bio ili na knjigu iz detinjstva koja je uvek nešto posebno, Teofil Pančić se predstavlja kao talentovan pisac stvarnosnih autobiografskih storija. Značaj poslednjeg poglavlja "Intimizmi" pronicljivo prepoznaje i recenzent knjige Ivan Milenković, napominjući da su upravo ove lične stvari "u sebe sklupčani razlog knjige, njena svrha koja se pronalazi samim pisanjem... "

 

No, šta čitamo pre "Intimizama"? Čitamo osamdesetak tekstova Teofila Pančića koji se već na prvi pogled, i jezički i sadržinski, razlikuju od "Nuspojava" sa kojima se svake nedelje obračunava u "Vremenu". Kako primećuje i Milenković, "Osobeni znaci" su zbirka tekstova objavljenih u "zabačenim rubrikama", na marginama, često o praznicima i jubilejima, ali, najvažnije, zbirka tekstova - eseja i pripovedaka - koje je Teofil Pančić pisao dozvoljavajući da pripovedačko Ja uzme učešće u priči. Bilo da se radi o tekstovima iz poglavlja POPizmi, geo/grafizmi, hedonizmi, sumrakizmi ili intimizmi - ti su tekstovi napisani iskreno i toplo, ponegde gorko, najvažnije: sa iskrenom emocijom, uvek duhovito i iz lične perspektive, da ne kažemo: u Ich formi, što ih čini sasvim osobenim u stvaralaštvu jednog od najpoznatijih srpskih novinara. Bilo da piše o Minimaksu ili Fleki, autostopu ili baobabu (još jednoj sjajnoj priči!), Zvonku Bogdanu ili TV duelu, Teofil Pančić to čini iz osobene perspektive, što će mu omogućuti da u priču ubaci sećanja, osećanja i uvek onu oštroumnu duhovitost na koju nas je navikao.

 

"Osobeni znaci" nisu prva knjiga Teofila Pančića. Daleko bilo. U 2006. godini objavio je čak tri knjige! Zbirku književnih kritika "Na hartijskom zadatku" u novosadskom "Dnevniku", zatim knjigu "Famoznih 400 kilometara" u zagrebačkom "V.B.Z-u" i "Osobene znake" u "Beopolisu". Prethodno su u prestižnoj biblioteci "XX vek" objavljene njegove kolumne u knjigama "Urbani Bušmani" i "Čuvari bengalske vatre". Ipak, najnovija knjiga jeste po nečemu osobena. Neki njeni delovi otkrivaju pripovedački dar Teofila Pančića, pripovedački dar pronađen u poštanskom sandučetu, u Soliteru, 18300 Pirot.

 

Autor: Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement