Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Tomislav Marković: Apsurdistan za početnike (13)

 

Skrivene kamere
(pokretne slike iz bivšeg i budućeg mandata)

 

Image(animirana serija)

 

Prva epizoda

 

Televizijski studio. Zid gusto načičkan ekranima na kojima se smenjuju prizori sa beogradskih ulica, iz državnih institucija, privatnih stanova... Ispred ekrana stoji voditelj, mladić star oko trideset godina.

 

VODITELJ: Dobro veče, dragi gledaoci. Dobrodošli u Skrivene kamere, emisiju koja će vam otkriti sve što ste oduvek želeli da znate o srpskoj političkoj eliti, a niste se usuđivali da pitate. Zahvaljujemo se našem generalnom sponzoru, jednoj tajnoj službi koja je, iz razumljivih razloga, želela da ostane anonimna. Oni su nam iz svoje bogate arhive ustupili ekskluzivne, supertajne snimke koje ćete večeras videti. U prvom večerašnjem prilogu videćete kako je protekao susret predstavnika Evropske banke za obnovu i razvoj i političkog vrha naše države. Sastanak je održan iza zatvorenih vrata, ali to nije sprečilo naše skrivene kamere da snime svaki detalj ovog događaja.

 

Koktel sala. Boris Tadić i Velja Ilić stojeći pijuckaju piće. Malo dalje stoje Bankar 1, Bankar 2 i Bankar 3, pijuckaju piće i nešto se došaptavaju. Otvaraju se vrata i pojavljuju se Koštunica, Drašković i Dinkić. Drašković i Dinkić pokušavaju da uguraju u salu Koštunicu koji se otima. Borba je neravnopravna i Koštunica na kraju popušta.

 

KOŠTUNICA (vidno iznenađen): Gde ste me ovo doveli? Ko su svi ovi ljudi? A, bankari? (Bankarima) Bez obzira na sve vaše ponude mi nećemo izručiti naše generale koji su herojski... (Vuk mu nešto šapuće) Molim? Već su isporučeni?... Dakle, kao što sam već rekao, više nikada nećemo izručiti naše generale koji su već izručeni...
VUK (šapatom): Ćuti, bre, Vojo, ne palamudi! (glasno) Izvinite, dragi gosti, premijer nam je malo indisponiran, zaboravio je da se umije osvećenom vodicom vodicom, a i sova mu je nešto pobolela... Nego, ja kao doživotni predsednik Srpskog pokreta obnove i razvoja dođem vam nešto kao kolega, pa biste mogli da odvojite koju kintu. Vreme je da malo obnovim garderobu, laktovi na ovom "Armaniju" samo što nisu progledali, a i Dana je zašla u godine, dođe zeman za silikonsku obnovu...
BANKAR 1: Ko ima daće mu se. Ko nema, uzeće mu se i ono malo što ima.
DINKIĆ (Vuku): Pusti sad to, Vuče. (baca se na kolena pred bankare) Ljudi, pomagajte ako Evro znate! Ako mi ne date pare, mesto ministra finansija će izgubiti svaki smisao, doživeću monetarni udar, a to moja trošna srčka neće izdržati. Nosićete me na duši dok ne iskilavite.
BANKAR 2: O čemu pričaju ovi domoroci? Ništa ih ne razumem.
BANKAR 3: Nemam pojma. Ćuti i smeškaj se. Samo da ih ne iznerviramo, mogli bi da nas pojedu...
TADIĆ (ubacuje se između Dinkića i bankara): Dozvolite da se predstavim, my name is Boris, a u katakombama Akademije me znaju i pod imenom Ljubin mali. Od kada su me izabrali za mis demokratskog bloka shvatio sam da para vrti gde burgija ne može. Naši džepovi su kao bunari želja, ubacite neki novčić i nećete se pokajati.
BANKAR 1: Dobro de, daćemo vam neku siću kad ste baš navalili.
BANKARI 2 i 3 (preturaju sitninu po džepovima, a zatim je razbacuju naokolo u maniru "Kume, izgore ti kesa". Svi, osim Koštunice, bacaju se na pod i skupljaju novčiće)
KOŠTUNICA (izlazeći iz transa): Nebeski narod se ne prodaje za šaku dolara, ali vaš poklon ćemo ipak primiti, da vas ne uvredimo. Srbe nije održalo zemaljsko blago, već duhovne vrednosti, pesma poglavito. (peva) Neću, neću dijamante, suvo zlato, brilijante...
VELJA ILIĆ (dok skuplja siću okreće glavu ka Koštunici): Ćuti, bre, avetinjo, biiip! te neobaveštenog! Vidiš da smo dobro učinili što smo se razvili u strelce i prosili samostalno, više evrića dobismo za kapitalne malverzacije.

 

Studio.

 

VODITELJ: Eto, još jednom se pokazalo da je princip kojim se naša zemlja rukovodi u vođenju spoljne politike krajnje jednostavan i mogao bi se sažeti u dve reči: Udelite siromahu. A sada ćemo videti kako se naša Vlada bori protiv elementarnih nepogoda i srodnih pošasti...

 

Scena na otvorenom. Predrag Marković drži papire u rukama. Oko njega se tiskaju ministri. Vide se samo gornje polovine njihovih tela. U pozadini nebo po kome se lagano skupljaju tmurni oblaci.

 

MARKOVIĆ: Poštovana gospodo ministri, želim da vam svečano saopštim da je problem elementarnih nepogoda rešen jednom za svagda. Narodna skupština je, na moju inicijativu, donela Zakon o zabrani poplava, suša, cunamija, zemljotresa i smaka sveta. Pročitaću vam članove Zakona koji se odnose na poplavu, tek da naslutite o kakvom je čudu modernog prava reč. (Čita)
Član 1.
Rekama se zabranjuje da se izlivaju i da plave kuće, okućnice, stoku, živinu i imanja seljaka i svih onih koji se tako osećaju. Ako prekrši zakon, reka će biti isušena, a njene obale će biti zašivene.
(Aplauzi i ovacije).
Član 2.
Žitelji Poibarja u slučaju nabujalosti reke moraju pevati "Stani, stani, Ibar vodo" bez falširanja dok prinose žrtvu-paljenicu na vekovnom ognjištu da bi umilostivili bogove.
(Aplauz, čuju se povici: Bravo, majstore!)
Član 3.
Gospodu Bogu se zabranjuje da otvara ustave nebeske i da šalje potop na Srbiju, pošto nas ništa ne može da opere. Ako je Bogu do potopa, neka ga šalje na Ameriku i ostale imperijalističke sile.
VELJA ILIĆ: Ala si mu očitao, svaka ti čast!
MARKOVIĆ: Član 4.
Kumovima se zabranjuje da deci daju ime Noje, kako muškoj tako i ženskoj, da se ne bi prizivala nesreća i provociralo Božije strpljenje.
VELJA ILIĆ: Povlačim reč. Nikad od tebe čovek, Peđa!
MARKOVIĆ: Bez zluradih i antidržavnih komentara, molim. Član 5.
Zabranjuje se upotreba narodne poslovice "Voda sve opere do crna obraza" zbog prizivanja zla i vređanja Vlade. Ko zakon prekrši, da mu se oči iskopaju i da dobije status slepog guslara.
VELJA ILIĆ: To, lutko! A ja ću da im organizujem guslarski festival u Guči.
MARKOVIĆ:Član 6.
Zabranjuje se građanima Srbije da plaču nad svojom sudbinom jer bi to moglo da dovede do prirodne katastrofe planetarnih razmera. Građanima je dozvoljeno da se zavuku u mišju rupu i da tamo tiho cvile kako bi sebi olakšali muku.
(Ovacije).
MARKOVIĆ: Član 7... Gde mi se denuo 7. član?
PARIVODIĆ (dodaje mu vlažan papir): Evo ga, Peđa, malko se ukvasio.
MARKOVIĆ: Nema veze, može da se pročita. Član 7.
Kiše mogu padati samo uz odobrenje Vlade. Kišama je strogo zabranjeno padanje u primorskim mestima za vreme letovanja članova Vlade da im ne bi pokvarile odmor i time ugrozile političku stabilnost Srbije. Provale oblaka nisu dozvoljene zbog osvedočene neduhovitosti istih. To bi bilo to.
(Buran aplauz, a zatim čestitanja, grljenje i ljubljenje. Kad uzbuđenje malo splasne kamera se polako spušta i vidimo našu družinu na rabatnom drvenom splavu nasred otvorenog mora. Nigde kopna na vidiku. Naoblačilo se, čuje se grmljavina).
VELJA ILIĆ: Neće valjda kiša. To je nemoguće...
MARKOVIĆ: Sve je moguće. Zakon još nije stupio na snagu.
PARIVODIĆ (okreće dlan nagore, jedna kaplja mu padne na dlan): Evo, izgleda da počinje.

 

Studio.

 

VODITELJ: Dragi gledaoci, nema razloga za brigu. Spasilačke ekipe su bile u blizini i sve se srećno završilo. Javljaju mi iz režije da je vreme novac, zato idemo odmah na sledeći prilog. Pošto pregovori o statusu Kosova ne idu baš najbolje, članovi našeg pregovaračkog tima su u saradnji sa čelnim ljudima Srbije odlučili da naprave tajnu strategiju za Kosovo kojom bi, u odlučujućem trenutku, potukli albansku stranu do nogu...

 

Kabinet premijera Koštunice. Za stolom sede Aleksandar Simić, Slobodan Samardžić i Sanda Rašković Ivić. Boris Tadić se nervozno šetka po kabinetu. Simić dobuje prstima po stolu i čupka bradu, Samardžić gleda na sat, a Sanda namešta nabore na svojoj živopisnoj haljini sa ljubičastim žirafama. Otvaraju se vrata i ulazi Koštunica, zadihan i seda za sto. I Tadić im se pridružuje.
KOŠTUNICA: Pomaže Bog, dobri ljudi! Izvin'te što kasnim, morao sam da nahranim sovu zlatokrilu, a ona jede k'o mećava...
SANDA: Ćuti, bre, Vojo, ne palamudi, nego vadi tu strategiju na sunce ako žena nisi!
KOŠTUNICA: Strategiju? Kakvu strategiju?
SAMARDŽIĆ: Vojo, ne pravi se lud! Tajnu strategiju za Kosovo koju smo ti dali da pričuvaš na hladnom i nadasve tamnom mestu.
KOŠTUNICA: A, za Kosovo. Pa zar to nije kod Borisa?
TADIĆ: Naravno da nije! Šta će meni strategija? Em ne mogu da je uparim sa kravatom, em mi se ne slaže sa frizurom. Mislio sam da je kod Sande, ipak je ona najviše emotivno vezana za to Kosovo.
SANDA: Otkud meni strategija? Ja ne znam ni gde su mi dva oka u glavi, ne mogu još i o trećem oku da vodim računa.
KOŠTUNICA: Pa dobro, ljudi, su čim ćemo pred Miloša izaći, mislim pred Lazara, odnosno pred srpski narod? (za sebe) Stvarno ne znam šta mi je dan-danas.
SIMIĆ: (Koštunici): Čoveče, ja ti ne bih dao da čuvaš ni dve nacrtane ovce, a nekmoli plan za Kosovo, ali sad - šta je, tu je. Moraćemo improvizovati, pa nek' bude što biti ne može.
KOŠTUNICA (Simiću): Kao prvo, ne možeš ti sa mnom tako da razgovaraš, nisam ja s tobom ovce čuvao. Kao drugo, ja nisam vlastan da čuvam nacrtane ovce, to ne bi bilo u duhu legalizma. Mene su građani izabrali da sačuvam najskuplju srpsku reč ili bar njeno prvo slovo. Kao treće...
SANDA: Junaci, smirite se ili puštam goluba mira! A možda pozovem i Ahtisarija da vam nalupa čvrge.
SAMARDŽIĆ: Znači, niko nema plan. Ništa plus ništa jednako je ništa. Matematika je jasna - plan nije ni postojao.
TADIĆ: Sfinga! Pardon, eureka! Imam ideju! Šta kažete na formulu "Manje od nečega, više od ničega"?
KOŠTUNICA: Zvuči mi nekako, ne bih rekao kako, mada možda... Svaka čast, majstore! TADIĆ: Bože, što mi dade talenat?!
KOŠTUNICA (ustaje od stola i širi ruke prema Borisu): Momče, padni mi na grudi! (Boris ustaje i grli Koštunicu) Oho! Je l' ti to klip slobode u džepu ili si samo srećan što me vidiš?
SIMIĆ: Čekajte, ljudi, to je već viđeno. Isto sranje - drugo pakovanje. Treba nam nešto novo, takoreći čudo neviđeno.
SAMARDŽIĆ: Ne mogu da vam pomognem - nisam gledao taj film.
KOŠTUNICA: Evo kako ćemo. Borićemo se za najbolje rešenje, pošto boljeg nema, što je i logično. Ne pristajemo na ucene, osim ako nas lepo zamole, a onda nije red da ih odbijemo. Sačuvaćemo Kosovo čak i po cenu da ga izgubimo. Amin.
SANDA: Vojo, svaka ti je ka' Njegoševa. Samo bih dodala da polje nije samo kosovo, već da u skladu sa tekovinama demokratije pripada i drugim pticama.
TADIĆ: Ubeleži i ovo: Kosovo je srce Srbije koje treba čuvati kao zenicu oka.
KOŠTUNICA: Ubeleženo. To bi bilo to. 'Ajde da popijemo po jednu, pa da se razilazimo. Ubiće me Zorica što sam ovako kasno zaglavio s društvom. (Vadi flašu šampanjca i čaše iz bifea. Rez. U sledećoj sceni svi su pijani, igraju zagrljeni i pevaju): 'Ajde, Jano, kuću da prodamo...

 

Studio.

 

VODITELJ: To je bila još jedna epizoda iz reality sapunice U potrazi za izgubljenim Kosovom. A sad da vidimo kako izgleda radni sastanak u ministarstvu za kapitalne investicije...

 

Kabinet Velje Ilića. Na zidovima vise portreti Veljinih predaka u narodnim nošnjama, jelenski rogovi, džinovski opanci, gusle i slični folklorni rekviziti. Na sredini dugačak sto od hrastovine. Na vrhu stola sedi Velja i ždere praseće pečenje golim rukama. Za stolom, sa obe strane, sede savetnici u odelima.

 

VELJA: Biiip mu čapar detinji, čovek više ne može ni da ruča na miru! Biip vam sve po spisku, sve ću ve otpustim dok si rek'o piksla! Letećete vi meni na Ibarsku magistralu, odakle sam vas i dovukao. Šta ste se tako uparadili? Jesam rek'o da se oblačite k'o svaki normalan Srbin: jelek, opanci, šajkača, bridž pantalone... A ovo svečano samo kad idete pred kamere...
SAVETNIK 1 (pokazuje očima levo desno na nevidljive kamere): Ali gosn ministre... VELJA: A, da. Zaboravio sam. Dobro, šta je to toliko bitno? Ajde ti, mali, pričaj! (nastavlja da krka)
SAVETNIK 1: Gospodine ministre, izvinite što Vas prekidam u ovako delikatnom trenutku, ali stanje je alarmantno! U poslednjih mesec dana rejting nam je opao čak za 3,6 posto. I to prema istraživanjima one vaše agencije što ste nam je preporučili. Kakvo je pravo stanje stvari ne smem ni da pomislim. Sve smo pokušali, ali ništa ne pomaže. Šta da radimo, gospodine ministre? Ako ovako nastavimo, nema nam života!
VELJA (oglođe rebarce, baci ga u ćošak, zatim žvaćući procedi): Moj te mota oko plota! (nastavlja da jede)
SAVETNIK 2: Gosn ministre, i ja se izvinjavam, ali imamo ogroman problem sa radovima širom Srbije. Sve smo započeli, ništa nismo završili. A kako stvari trenutno stoje - i nećemo. Stranci su prestali da šalju pare zbog onog kletog Mladića koji neće te neće da se preda. Znam ja da vi niste ni planirali da ispunite obećanja, ali trebalo bi bar nešto da privedemo kraju, tek da narodu zamažemo oči. Ali šta da radimo kad smo ostali bez cvonjka? Šta predlažete? Kako da izađemo iz ovog beznadežnog stanja?
VELJA (između dva zalogaja): Moj te ganja oko panja!
SAVETNIK 3: Gosn ministre, pokorno javljam da se narod ućutao, a vi znate šta to znači. Bojim se najgoreg. Kad se digne kuka i motika ima da nas razjure k'o mačke s jebišta. Prestali su čak i da psuju Vladu, samo se povremeno čuje retoričko pitanje: Kud nas to ovi manijaci vode?
VELJA (mljackajući): Moj te bode ispod vode!
SAVETNIK 4: Gospodine ministre, ona novinarska bagra je opet počela da se roguši na vas. Optužuju vas za sve i svašta: da ste kupovali neispravne vozove i to bez tendera, da ste proneverili narodne pare, da zlostavljate potčinjene... Čuo sam čak i da se ona mala iz Autsajdera raspituje za vas. Ja ne bih da se mnogo s njima preganjamo, sve to treba po kratkom postupku. Tražim dozvolu da ih sve pokokam, diskretno i bez tragova. Ne mogu više s njima da se patim!
VELJA (čačkajući zube): Moj te mlati u salati!
SAVETNIK 5: Gospodine ministre, da izvine ovaj ručak, u govnima smo do guše...
VELJA (ustaje od stola besan kao ris): Pa vi stvarno niste normalni! Dosta mi je tih vaših sranja! Marš napolje, stoko bezrepa! (gađa ih tanjirom, oglodanim kostima, zatim stolicama, savetnici beže i trkom izleću iz kabineta) Meni ste našli život da zagorčavate, biiip li vam dete u detetu! (smiruje se, seda za sto i uzima telefon) Alo, Cano... Ja sam, bre, Velja Tri Portfelja. Skokni, molim te, do pečenjare i donesi mi još kilo prasećeg i šopsku.

 

Vraćamo se u studio usred svađe voditelja i režije.

 

VODITELJ: Dobro, ljudi, to stvarno nema smisla. Neću da pustim i tačka! Koga ćeš ti, bre, da otpustiš? Je l' znaš ti ko je mene ovde doveo?... Šta?... On je naredio da se pusti?... Što ne kažeš? Pa, onda u redu. Kad se mora nije teško. (okreće se prema kameri) A, već smo u programu. Izvinite, dragi gledaoci. U prilogu koji sledi zavirićemo malo u privatni život naše političke elite. Uživajte.

 

Žurka u stanu premijera Koštunice. Sve vrvi od poznatih faca koje piju, đuskaju, ćaskaju, a neki parovi su se već podohvatali po mračnim ćoškovima. Enterijerom dominiraju ikone kojih ima na sve strane. Glave nekih gostiju su "raspikselisane", kao kod zaštićenih svedoka u Hagu. Na trosedu sede Koštunica i jedan raspikselisani.

 

KOŠTUNICA: Kažeš, mali je talentovan?
NN: Kažem ti, čudo od deteta. Šteta da takav talenat trune kod nas.
KOŠTUNICA: A šta mu najbolje ide?
NN: Sve. Komponuje, piše tekstove, svira. A i naočit je. Bio bi idealan voditelj neke zabavne emisije.
KOŠTUNICA: A čiji je mali?
NN: Borin. Znaš Boru? Poštena antikomunistička porodica.
KOŠTUNICA: Odlično! Je l' stigao?
NN: Tu je. Sad ću da ga pozovem. Mali, dođi ovamo! (pojavljuje se voditelj naše emisije) Premijer hoće da te upozna. (Koštunica i voditelj se rukuju) 'Ajde, uzmi gitaru, pokaži premijeru šta znaš.
VODITELJ (dodaju mu akustičnu gitaru, počinje da svira Računajte na nas):

 

U ime svih nas iz DB-a i KOS-a
Za zakletvu Voji ja spev'o sam stih.
Ne spominjem Čede, ni Bebe iz DOS-a,
Mada radio sam i protiv njih.
         Računajte na nas!

 

Al' u zemlji se još liberala skriva
Koji ugrožavaju poredak njen,
Čekaju nas nove pljačke i ubistva,
Jer moramo sačuvati plen.
         Računajte na nas!

 

Sumnjaju neki da nosi nas povesti tok
I da nam je trajanja istek'o rok,
Al' mi smo večni k'o olimpijski plam,
I kažem vam šta dobro znam:
         Računajte na nas!

 

Mi smo sudba i UDBA budućih dana,
Nedremano oko i apsolutni sluh,
Slobodnog društva mi smo rak-rana,
Jer znamo zašto smo tu.
         Računajte na nas!

 

(Tokom svirke gomila se okupila oko voditelja. Po završetku pesme svi aplaudiraju) KOŠTUNICA (prilazi voditelju i čestita mu): Bravo, mladiću! Zemlja koja ima ovakvu mladost ne treba da brine za svoju budućnost.
VODITELJ: Hvala, gospodine premijeru.
KOŠTUNICA: Za prijatelje - Voja. Videćemo se mi još. Ništa ne brini, sve će da bude sređeno. Pozdravi tvoje.
VODITELJ: Hoću, gosp... mislim Vojo. Hvala, doviđenja.
Koštunica seda pored NN-a.
NN: A? Šta sam ti rekao? Mali je vatra živa.
KOŠTUNICA: Bio si 100 odsto u pravu. U srce me je pogodio ovom pesmom. Kakvu emisiju si malopre pominjao?
NN: Ma, ništa posebno. Mislio sam da ustupimo neke naše arhivske snimke nekoj televiziji, a mali nek vodi program. Nek se narod malo zabavi. Da mu malo skrenemo pažnju sa pravih problema.
KOŠTUNICA: Odlična ideja! Samo pazi šta puštaš i pazi da je legalno.
NN: Nemaš brige. 'Ajd živeli! (kucaju se)

 

Studio.

 

VODITELJ (rumen kao bulka): Dragi gledaoci, to je bilo sve za večeras. Vidimo se ponovo za nedelju dana. Ne zaboravite: Nas gledaju svi, ali i mi gledamo svakoga. Prijatno veče, ostanite uz naš program.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement