Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (28)

 

Kada bi gluposti bilo manje

 

ImagePrelistavao sam onomad nekoliko ovdašnjih pa čak i regionalnih aktualnih književnih časopisa. I nisam mogao da sakrijem svoje razočaranje zbog nerazumnih uredničkih koncepcija. U domaćim časopisima, za koje više nisam siguran ni da li se čitaju ni koliko imaju uticaja na književni život u Srbiji, postignuta je kohabitacija između repatih i kusih, crvenih i crnih, ovakvih i onakvih. Na jednoj strani, recimo, urednik objavi esej pesnika kome je srpska policija svojevremeno lomila kosti kada ga je hapsila što je na javnom mestu pevao o neprikosnovenom Voždu, a odmah iza njegovog sledi tekst čoveka koga je upravo Vožd plaćao da denuncira i izopštava pojedine književnike kao izdajnike nacije i strane plaćenike. Kako je to moguće? Zar više ne postoji ni elementarna kultura ni obzir prema autorima i čitaocima koji ne zaboravljaju a nisu spremni ni da oproste tako lako sve uvrede i poniženja. Rešim da o tome napišem nekoliko reči svom prijatelju i savetniku, a on mi, za mene potpuno neočekivano, reče: "Svako od nas odgovara za svoja dela, ideje i postupke. A svako društvo je složen organizam i, ukoliko je istinski demokratsko, u njemu postoji onih famoznih 'hiljadu cvetova'. E, sada što se od tih hiljadu meni ne dopada možda i svih devet stotina, to je moj problem, ali ne i dovoljan razlog da isključim postojanje u javnom smislu baš tih cvetova. Ali je moje pravo da svojim javnim postupcima pokažem javnosti kako je ono što ja radim i zastupam superiornije od tih devet stotina i nešto drugih. Tako da mi je prvenstveno važno šta ja radim, a šta rade drugi, to zavisi samo od toga da li mi je stalo do tih drugih. Ako nije, onda mi može biti žao samo na jednoj prilično apstraktnoj humanističkoj osnovi i na jednom pragmatičnom socijalnom nivou koji podrazumeva da bi stvari bile bolje kada bi gluposti bilo manje. Razlike uvek postoje i one su nesumnjive. Zato ja tome pristupam potpuno neideološki: ako neki časopis objavi dobar tekst autora koji mi je inače ideološki stran, nemam ništa protiv toga. Ali sam protiv toga kada objavi bilo čiji tekst koji je loš. To je moja osnovna teza: stvari treba sa terena ideologije premestiti na teren vrednosti. I tada sve postaje jasnije i jednostavnije."

 

Moj prijatelj je, ruku na srce, donekle u pravu, ali mislim da je od tih "hiljadu cvetova", o kojima govori kao o flori koju treba negovati, devet stotina "biljki mesožderki". Već sam na svojoj koži osetio srdžbu onih kojima, kada su ostali bez vlasti, ni dlaka s glave nije falila zbog najrazličitijih gluposti koje su počinili. Čim su ponovo osvojili moć, iskalili su se upravo na onima koji su bili protivnici svake vrste revanšizma. I ko je na koncu ispao lud? Tako to valjda mora u ovde. A šta očekivati od siromašne države koja finansira toliko nepotrebnih budalaština. Ko se prošle godine na Sajmu knjiga prošetao halom 14 imao je prilike da se upozna sa aktuelnim srpskim književnim stvaralaštvom koje finansira ministarstvo za dijasporu. Ako je to književnost koju izvozimo u svet, onda nije ni čudo što s nama niko neće da se druži. Dok smo se provlačili između nekog sveta koji je aplaudirao na svako p(j)esnikovo pominjanje "srpske duše" i "srpskog inata", videvši taj skup koji se otimao za besplatnu kafu, prijatelj sa kojim sam krenuo u obilazak sajamske ponude, reče mi šapatom: "Ma nisam ja nikakav 'književni taliban', ali kad bih morao da biram šta bih bio da nisam ovo što jesam, više bi mi odgovarala uloga 'agenta Mosada'."

 

U jednom regionalnom časopisu čitam predgovor za izbor priča ovdašnjih najmlađih pisaca. Priređivač nije krio svoje gnušanje zbog toga što neki pisci u Srbiji stvaraju ogavnu angažovanu književnost. "Šta tu ima da se priča? Rat je prošao, zločinaca i žrtava je bilo na svim stranama, režimi se menjaju. Sve je jasno kao dan: mi smo drugačiji, ovde smo jedino bitni mi. Posle nas, može i potop." Verovatno je neki Noje već počeo da gradi barku za svu tu književnu menažeriju.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement