Vuneny - Beograd, Ana 4 pištolja, 24. februar 2007.

Klub ''Ana 4 Pištolja'' bilo je mesto prijatnog i neuobičajenog dešavanja u subotu uveče. Beogradu su u goste došli mostarski trojac Vuneny, u sklopu promocije njihovog drugog LP-a ''V2'' izdatog za entuzijastičnu hrvatsku etiketu ''Moon Lee Records'' (u Srbiji se njihova izdanja distribuiraju preko Hako Bastards). Ko god se te noći izborio sa nesnosnom beogradskom košavom i došao na mesto događaja, nije otišao razočaran. Pružili su pravo osveženje za naš grad - u smislu forme. Vuneny isporučuju kompleksnu zvučnu sliku sastavljenu od naslaga new wavea, post-grungea, trip-hopa, duba i raggaea (i ko zna još sve čega, mogli bismo dodati i post rocka, no ne želimo preterivati). Vrednost ovog benda, koji tek treba da se u vremenu pred nama potvrdi kao jedna od najvećih koncertnih atrakcija aktualnog trenutka u regionu, sastoji se u umešnosti, kreativnosti (nepretencioznosti) i koherentnosti kojom odiše njihova crossover kreacija, svojevrsni soundtrack svakodnevice urbanog nomada, i više nego kurentan sa sličnim izdanjima tekuće svetske produkcije. U oko sat vremena svirke, publika je povedena na ekskurziju na kojoj su kao stajne tačke, između ostalih, prepoznate Underworld, Tricky, Tool, Fun-Da-Mental, 65 Days of Static (neko je čak pitao: "Liči li tebi ovo na "Welcome to the Machine" od Flojda?") čime je njihova misija dobila na legitimitetu i uverljivosti a može se najsažetije izraziti u staroj i istinitoj tvrdnji da postoje dve vrste muzike: dobra i loša. Simpatični Mostarci su se, bez sumnje, dosta naslušali ove prve, stavljajući prisutne muzičke klasifikatore u stanje potpune konfuzije, dok su drugima, neopterećenim žanrovskim podelama, pružili redak užitak.

Bend nije imao živi bubanj, već matrice, koje su se jasno uklopile u muziku i bile glavni krivci za pokretački ritam, uz tarabuku i udu. Neko bi zamerio zašto nisu uključeni bubnjevi, ali za ovaj senzibilitet sasvim je dobro zvučalo i ne bismo to stavili kao minus, već obrnuto. Muziku su pratile zanimljive vizuelizacije kojima je možda nedostajalo malo više sinhroniteta sa muzikom ali to nije nešto na čemu bi im trebalo zameriti.

autori: Vesna Topolovački & Marko Nikolić