RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

TuxedoMoon - SKC, Beograd, 21. februar 2007.
Chris & Carla - Dom omladine , Beograd, 21. mart 2007.

 

ImageIako na više nivoa različiti, TuxedoMoon i The Walkabouts na nekom od prvih pogleda se češu o sličnu priču. Kasnih 70-ih tj. ranih 80-ih TM su u senci tada već legendarnih punk bendova i/ili smišljenih "poza i primeraka" tvorili možda i najkvalitetniju i po pristupu najslobodniju smislenu art-kontemplaciju izniklu na američkom tlu, a koja se (do)ticala "te" i "takve" nove muzike, dok su sa pomalo krhkom građom The Walkabouts (nešto kasnije) bili pomereniji u odnosu na ostalu uglavnom ometaljenu Sub Pop kohortu. Život, vreme i politika su ih učinili disidentno mentalno/kritičarskim desperadosima od ustrojstva svoje države, ali ne i korena, što je ostalo jako bitno za njihov muzički identitet, koji je na svu sreću (p)ostao sve samo ne političarenje, već i uglavnom negovana iracionalna lična borba. TM su, bežeći od reganizma, naseljavali razne prostore od Belgije, Meksika i Grčke, dok su The Walkabouts uglavnom čedo Chrisa Eckmana sa telom i dušom u Sloveniji, gde ovaj čovek posle svoje "Lisabonske priče" živi i plaća račune, a raznorazne falange, udovi i upumpavanje kisika i dalje dolazi iz SAD kada to posao i nameštanje slučaja dozvole. Ono nama najbitnije je da nas oba sastava svojim i "svojim" off/projektima konstantno vizitiraju i zakazuju termine sa ultimativnim dostignućima što je bez sve šale prednost u odnosu na kasna (mada ne zakasnela) pojavljivanja mladalačkih i tinejdž heroja. Da l' pokušavam da ukažem na nešto? Naravno da ne, sem činjenice da i nama u pojedinim slučajevima sreća namigne. I u tome nema baš ničega suvišnog, sem da se manje ili više otvoreno tome radujemo, negde čak i ponosimo.

 

Pre nekoliko godina sam imao zadovoljstvo da provedem jedno dobro fudbalsko poluvreme u sumrak sa Stevenom Brownom na Kalemegdanu pre nastupa njegove Nine Rain internacionale i još uvek polugluv od eha oduševljenja odzivom i reakcijom beogradske publike na Half Mute 2000 turneju i uopšte podrške koju dobija iz Srbije i sa ex-Yu prostora, čovek mi je bukvalno rekao: "...ako je do mene, jedina dva grada na svetu u kojima bih uvek svirao su Sankt Petersburg i Beograd". I eto, nekim čudom i dobrom voljom raznih organizatora i entuzijasta sve se to nama sa strane kao po koncu ispunjava. Uz to, sretna je i po organizatore (nadam se) berićetna činjenica da su TM bend koji uvek može da ispuni bilo koji veći prostor u Beogradu, i šteta što se to ne isproba na još nekim (festivalskim) lokacijama. Ono što je najfascinantnije je da se od prvog koncerta i profila prosečnog posetioca kojih je bio u kasnim 30-im, 40-im pa i šire, svaki put pojavljuje sve mlađa grupacija fanova koja bez problema zna pesme i sjajno/adekvatno reaguje na njih. I tu se čuva onaj sjajni duh sa početka 80-ih, kada nije bilo interneta, foruma, itd. (koji i nisu po sebi loše stvari), već se pored samo jedne (?dve) radio-emisije, zidova, žive reči i dobre volje živi entuzijazam iracionalno širio da bi što više ljudi usrećio saznanjima, pa posle ko voli, nek izvoli. I bude dobrodošao. Nešto ne vidim po domaćim forumima da su TuxDMun, kako ih je nazvao jedan nas medijski serviser, česta tema i to me raduje. Znači, ima života i bez te najdemokratskije globalističke forme izražavanja i pseudoelitističkih krugova koje ne razgovaraju već tipkaju. I to je sjajno. Tuxedomoon i njihova svakogodišnja obnova članstva daju razlog za veselje.

 

Za razliku od prošlogodišnjeg koncerta, kada su očekivali album OST (Bardo Hotel) za specijalno njih reanimiran Crammedov Made To Measure serijal, ovaj put su TM najavili nastupom novi album koji je u fazi pripreme. Ono što smo čuli zvuči fantastično i svi koji su odrastali na albumima kao što su Desire ili Holy Wars imaju dobrog razloga za nestrpljenje. Čitav novi set je bio prošaran na momente starim stvarima, odsviranim na podjednako uverljiv i uzbuđujući način - istovremeno i sa emocijama i proračunatim artizmom za koji su TM sinonim. Mislim da je kompliment kada se osetite kao zatočenik neke muzičke laboratorije, gde elementi zvuče kao eksponati, a onda od maltene sintetičko balzamovanih stvari osetite mirise i lepotu i poželite da nešto od toga što ulazi u vas nikada ne izađe. TM imaju svoj patentiran zvuk koji razgrađuju pa ga ponovo sastavljaju i mada to uvek zvuči prepoznatljivo, uzbudjujuće je i zaprepašćujuće sveže čuti i po hiljaditi put. Ono što me je ostavilo bez daha ovoga puta je inspirativna verzija Some Guys. Za čoveka koji je sada već preko "xxx" (što se kao i taj znak graniči sa mentalnom pornografijom) puta odgledao Der Himmel Uber Berlin, to je blagoslov. Nedostatak vizuelne nadopune u vidu projekcija/filmova/slajdova nije ni bio nedostatak i retko ko je to uopšte i registrovao.

 

Ovoga puta je glavna zvezda večeri, mora se to priznati, bio Blaine Reininger, koji i sam za nekih mesec i po ili dva očekuje izdavanje novog solo albuma. Nine Rain već imaju novi album i čovek se zapita, kome još treba uglavnom nemušti "revival" svega iz osamdesetih što se na raznorazne načine reciklira poslednjih godina. Razdragana publika i bisevi su u Beogradu i za TM u njemu već opšta mesta i nije ni čudo da je sutradan Blaine u Zagrebu zamolio publiku da ima obzira ako negde "omanu" jer su se umorili otpozdravljajući publici u Srbiji. Sad, neću da načinjem temu o tome kako mi je one za mene sjajne večeri Steven Brown rekao da bi voleo i da nastupi na Exitu i da je nešto pokušano(?) - do koga i kako je stigla ta ponuda (ako jeste uopste?) ne želim ni da nagađam. Cena je bila smešna u odnosu na neke beogradske legende kojima ne treba plan puteva iz nekoliko država već pedesetak minuta komotne vožnje. No, ovako je možda i bolje...

 

ImageGro Walksa i dalje živi u SAD, no zaista su preretki muzički dućani gde se mogu naći bilo kakva njihova izdanja (evropski izdavači - ne govori li to mnogo?), a još ređe i situacije u kojima se mogu pogledati njihovi nastupi. Isto kao i TM, bend tamo (skoro) uopšte ne nastupa - ako dobro pamtim poslednji put je to više bilo neko Seattle familijarno okupljanje gde su deca prijatelja, rođaka i slično skakutala ispred i iza bine umesto negdašnjih intoksiciranih dugokosih manekena flanela, a sve iz razloga što je gotovo nemoguće naći bilo koga zainteresovanog da ih pozove (i rizikuje maltene povratak novaca, o zaradi naravno nema ni reči), a za to vreme sve frakcije benda (sem Chrisa solo) napuštaju binu u Srbiji ispraćeni ovacijama. Kakav paradoks. Elem, nakon "razbijačkog" Acetyline albuma, Eckman je najveću inspiraciju za album dobio na ljubljanskom nastupu na ovim stranicama odomaćenih A Silver Mount Zion i njihovog iracionalnog optimizma uprkos svemu. To se i oseti u pomalo horsko-programskom refrenu naslovne Fly High Brave Dreamers (skoro melodijski hommage), koja je u koncertnoj verziji uparena sa parčićima Bowijeve Heroes. Genijalna zamisao, ali kao i sve što je lepo ne traje dugo. Srećom postoje bootlezi, pa je i to ovekovečeno.

 

Treba li trošiti prste i tastaturu o nastupu ovog već odomaćenog dvojca koji se između ostalog napajao i novim talasom na izvoru u Britaniji, a opet nije dostigao ni, recimo, 20 odsto popularnosti nebulozne Courtney Love, koja je i od toga napravila kapital. Novi materijal je obuhvatio i mešanje boja anektiranih obrada i starih pesama (koje i jesu zvučale kao obrade) i već je postao opsesivno iskustvo za one koji vole Chrisa i Carlu. Dve gitare, povremeno izlomljene "skoro pa" dečijim klavijaturama i mnogo ponekad na ličnom nivou preopasnih emocionalnih uspona (a onda se lakše i sa višeg pada) ne za kvalitet izvedbe umetnika već za one koji to primaju, doživljavaju i oživljavaju. Oni koji vole, požele da ne vole, ne bi li se što manje pronašli u stihovima koji deluju ponekad kao slučajan pogled u srce posmatrača i nikada se ne zna šta će da isklija iz tog semena melanholije koje se tako pomalo i nehajno razbacuje. I pored toga Carlin glas nosi neko umirenje, olakšanje ali i slatkastu teskobu, dok je Chris racionalniji, ali samo za neobjektivnog posmatrača. Deluje kao čovek sa hiljadu i sedam priča, i kao neki pogađač koji raspoznaje svačiju tugu. Ne znam za druge, ali moja ima posebne boje u različitim trenucima, i prosto je neverovatno kako nam uvek taj čovek okrnji ljušturu, ne pogledavši je i sa surovim osećajem za detalj isporuči pesmu koja mene/nas gađa u centar. Najbolje su pesme i bendovi za koje mislite da govore vašu priču. Tu i nema mesta slaganju utisaka.

 

U malom govornom intru za (oficijelno) završnu Will You Miss Me When I'm Gone posvećenu na ovoj turneji pokojnom Grantu McLennanu iz Go Betweensa, Chris je spomenuo i svoje uzore sa pra/početaka - Go Betweens i Love (a Triffids?) i to bi bilo to - na mnogim mestima te večeri se videlo da su Will Sargeant iz Bunnymena i Chris učili na sličnim stvarima. Dva bisa, oduševljena publika uz već viđeno na ovoj evropskoj turneji Chrisa i Carle da publika za šankom i u pozadini na momente nadjačava žagorom ljude na bini (i ko kaže da ne pratimo trendove?). Jedini minus je bila nemogućnost da se disk kupi (cenim da su putovanje sopstvenim autom i naizmenična vožnja uslovila da ne ponesu baš nešto mnogo diskova, a izgleda da su rasprodaje u Atini i Solunu stavile tačku i olakšali njima, a nama malo zagorčali), a novi album je bogatiji na svako novo slušanje. Malo me je začudio i pomalo, ajd da budem blag, "nemaran" Carlin odgovor ("Zar nemate prodavnice diskova?"), no... Da ne tražimo baš i previše.

 

Nastup Chrisa i Carle je imao i uvertiru - promociju knjige sada već legendarnog Žikice Simića, tako da se jedno po defaultu sjajno veče za neke pretvorilo u pravi spektakl povezivanjem ova dva doživljaja. Nažalost, Plastelin ne hrani nikoga od nas (niti treba), tako da je uskladiti posao i zadovoljstvo bilo nemoguće, ali knjiga je sada sa malo odloženog vremena već u posedu svih nas i umesto diska Chrisa i Carle večni podsetnik na ovo sjajno veče. Sad - da l' spomenuti da se većina redakcijskih sastanaka i viđenja autora na ovim stranicama održava u psihijatrijskoj instituciji, a pomenuti Simić isto zarađuje za hleb u jednoj sličnoj. No, kao i Walksima, traženje znakova i sličnosti jeste modus operandi.

 

autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement