Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Mihajlo Spasojević

 

Prizori iz bračnog života

 

ImageZvuk zvona je još uvek raznosio istrunule ostatke proleća po školskom dvorištu kada sam pripalio onu čuvenu, marfijevsku cigaretu: razlio sam se, zajedno sa opojnim dimom, uživao u čarima aromatizovane smrti u malim, malecnim dozama, a u stvari sam želeo...
Mala dijabola bi već mogla da se pojavi - eto šta sam želeo.
Pušio sam Marlboro. Naravno. Zapravo, hteo sam da verujem da je tako.
Osmotrio sam cigaretu. Marlboro - lepo je pisalo na njoj. Nije bilo sumnje. Mada, bilo je verovatnije da je ta cigareta sklepana u nekoj podrumskoj manufakturi u Turskoj, Albaniji, Srbiji, na nekom od tih vražjih mesta, ali ja nisam mario za te stvari. Kao što nisam mario ni za onaj čuveni natpis na kutiji koji me je obaveštavao da to što činim vodi u smrt: ne baš direktno, ali pouzdano. Uostalom, sve je stvar izbora. Dobro: manje-više.
Između nogu, kako sam uspeo da napipam, moj penis je nestrpljivo uspravio svoja leđa i napunio krvlju sve sunđerčiće. Verovatno je i njemu bilo dosta čekanja.
Nedaleko od njega, u dubinama džepa, jednako erektivan i čvrst, baškario se jedan Snikers, sa jasnom porukom: Još veći, za istu cenu! pisalo je duž smeđe kesice. Ostao sam zapanjen. Bar za tren. Pokrio sam taj deo tela jaknom i stao da se ispipavam: malo penis, malo čokoladica, malo čokoladica, pa još mao pen... Sledeći dim je razbio svaku nedoumicu. Potreba čokoladne industrije da pravi što veće za istu, ili manju cenu, još uvek nije ugrožavala moj muški ponos ali sam, za svaki slučaj, odlučio da joj ubuduće kupujem manje čokolade.
Devojčice iz starijih odeljenja samouvereno su pronosile očvrsle naslage masti na svojim kukovima i grudima pokraj mene, efektno upakovane u raznorazne krpice iz ilegalnih fabrika trikotaže sa juga, doduše iskićene etiketama najčuvenijih modnih kreatora i tek skinute sa raznoraznih pisti, automobilskih ili aerodromskih, ali to već nije bilo važno: važno je da mi je par guzova izmamio neskrivene uzdahe. Jebiga. U vreme kada sam ja išao stazama našeg samoupravnog obrazovnog sistema čak i u starijim odeljenjima srednjih škola bilo je teško pronaći devojke koje su mogle da se pohvale ozbiljnijim seksualnim iskustvom. I ne samo to: tada devojke nisu bile svesne značenja i moći toga što je pupilo na njima i nisu mogle da shvate koliko lako dobar guz može da se iskoristiti za popravljanje uspeha u školi, ili kako se par ušiljenih sisa može zameniti za udobnosti života.
Ove klinke što su žurile pokraj mene trudile su se da pokažu kako su svesne da ih gledam i zašto ih gledam, ali i da mi stave do znanja da nemam valutu koja bi mogla da se zameni za draži koje su one u stanju da pruže. Zato su uletale u parkirane BMW- ove, audije, opele, pa čak i jugiće, u kojima su ih čekali već naoštreni Snikersi, ili neki slični slatkiši. Pored mene su prolazile kao pored Kuće cveća: zakržljali ostatak starog, saginjućeg i dupedavajućeg sistema. Naše vršnjakinje su, svojevremeno, pored nas prolazile kao pored kuće užasa: jeste da su nam se smeškale, jeste da su nas merkale, štipkale i pipkale, ali bi projurile pored, poput vozića u luna parkovima, čim bi prišle dovoljno blizu našim kolekcijama bubuljica.
Duboko sam uzdahnuo, setno-neveselo, kao da sam upravo izašao iz neke od onih južnjačkih zapevki. Onda sam povukao jedan snažan dim, od kog sam se skoro zakašljao, dok se jedan audi, uz škripu i dranje guma, zaletao u noć i... Eh... Ko zna šta još...

 

I šta čovek više da uradi: politike su se menjale, istorija se menjala, obrazovni sistemi, države, pa onda ratovi, krljanja, klanja... I opet ništa. Nikako da žene počnu da se prema meni odnose kao prema robnoj kući, ili prema prodavnici cipela, nekoj od tih stvari kojima se bespogovorno i bez razmišljanja daju.
Eto, još dok sam bio sasvim, sasvim mali, kada je još bilo ženskih osoba spremnih da konstatuju kako sam sladak, slađušan, pa čak i da mi prođu prstima kroz kosu, koja mi je tada, naravno, još uvek štrčala na glavi, nežno me pomaze, bez obaveze, u davno, davno doba, desilo mi se nešto poučno. Dakle, ušunjam se ja tako u neko seosko dvorište, kad neka pernata, krestavokljunata neman, kakvu nikada pre toga nisam video, poče da skače na mene i da me kljuca. I onda bol, krv, strah, kako to već izgleda kada vas neko prvi put kljucne. I ja vrišti, urlaj, skiči, sve dok me neki seljak nije izvukao iz tog užasa, prvog bola. To je, uglavnom, ta priča, mada, kad malo bolje razmislim, ne vidim šta je u svemu tome pouka! Ah, da: ostale kokoške su se odmah okupile oko pernatog zavojevača, koji se ponosno šetkao uokolo i s vremena na vreme naskakao na neku od njih. To skakanje za mene tada nije imalo nikakav drugi smisao sem onog koji je imalo, odnosno... Mislim, pouka je bila jasna: ako naskočiš na dečaka i još ga kljucneš... Ovaj... Nije ni bitno!
Dok sam gnječio nedužan, marfijevski opušak, devojčica se konačno pojavila: ogromna glava, plava punđa, stomak i ostalo… Smeškala se i to… Ne volim decu. Pogotovo ne svoju.
Pored nje je šetkao neki mršavi čova, rošavog lica i sa pravim-pravcatim pepeljarama na očima. Pomislio sam: da nisam bacio cigaretu, sad bih mu je ugasio na tim staklima! čim je primetio da joj se približavam, čovek je elegantno zdimio. Dobro, ne baš sasvim elegantno: pomalo unezvreneo se osvrtao ka nama i uopšte je delovao prilično čudno, nervozno i... Jednom rečju sumanuto. Ruku na srce nisam ga lišio prekorno-ispitivačkog pogleda. Naravno, nisam skakao na njega. Nisam ga kljucao. Sam je zdimio.
Hej, lepi! ćao!
Glasić me je zapljuskivao odozdo.
Pogledao sam je i prasnuo u smeh: mala je već grickala Snikers, što me nateralo da se ponovo osvrnem za cvikerašem koji je zastao kada je izašao na ulicu i poskakivao s noge na nogu.
Vratio sam pogled na nju: desnom rukom je muljala onaj Snikers po ustima, dok je levi dlan bio ispružen ka meni, u iščekivanju.
šta je, mala? Pa već si dobila čokoladu! Uostalom, ko ti je onaj ludak? trudio sam se da odglumim ozbiljnog i odgovornog roditelja, mada sam već kasnio na sastanak i nije mi bilo ni najmanje potrebno da gubim vreme i sa njom.
Ali, klinka nije nasela na moju glumu: lupila je nogom u zemlju i jače ispuržila dlan. Ni ona nije htela da dangubi. Meseci zajedničkog rada su bili iza nas i ona je već naučila da joj čokoladica svakako sleduje, pre ili kasnije, a da je sve ovo moje bilo najobičnije prenemaganje. Svakako manje zanimljivo od Snikersa. Zato je odlučnije ispružila ruku.
Roditeljski ponos je proradio u meni: odrično sam zavrteo glavom. Lice je počelo da joj se pali, a suze su joj zapljusnule oči.
Ali, tata !!! vrištala je. Onda ćeš ti da me vodiš kući i nikada više neću sama da idem! Nikada!
Krajičkom oka me je pogledala i kada je shvatila da nisam odreagovao, nastavila: I sve ću da kažem mami: da me ne vodiš kući i da ti nemaš nikakve probe, nego da ideš sa onom tetom! A ja moram sama da se šetaaaam!
Pokušala je čak i da me udari, ali se Snikers već klatio pred njom. Krenula je da ga uzme, ali sam joj ga istrgnuo iz ruku.
Slušaj mala: to si sada pomenula i nemoj više da se zajebeš! Je l' jasno?
Oduševljeno je potvrđivala glavom. Ponovo je pokušala da ugrabi čokoladicu, ali sam je ponovo prevario.
I nemoj tu da mi cmizdriš! Jaka stvar što moraš sama da se prošetaš! Uostalom...
Ponovo sam zaljuljao Snikers. Tik-tak, tik-tak... Sada ga je već dodirivala prstima, ali sam ja i dalje držao drugi kraj.
I ni reči mami!
Ni, ni, ni! poskakivala je od zadovoljstva, jer je stari Snikers već došao do kraja.
Nasmejao sam se. Sada ga je već zaslužila. Zgrabila je čokoladicu i otrčala ka ulici. Odahnuo sam. Još neko vreme sam gledao za njom, dok na mene nije naleteo onaj rošavi cvikeraš.
Hej, lakše malo! viknuo sam, ali se on nije ni osvrnuo. Odjurio je u pravcu u kom je otišla moja mala.
Ts, ts, ts! Pravi manijak! promrmljao sam.
Slegnuo sam ramenima i požurio u park, mlatarajući rukama kao oduševljeni klinac iz nekog mjuzikla, sve dok nisam osetio Anin dlan u svom.

 

* * * *

 

Kako to da si se tako mlad oženio? I još dobio dete, čoveče! pitala je, dok smo se svlačili.
Zviždukao sam, pokušavajući da skinem levu čarapu, a da ostanem na nogama. To nije bio ni malo lak zadatak, tako da nisam mogao da mislim i o njenim glupim pitanjima.
Ali cura je bila uporna. Kao i uvek.
Hoćeš mi odgovoritiveć jednom? I prekini sa tim zviždanjem!
Izvini, ali ja sam sada zvanično na probi, pa moram da sviram!
čarapa je poletela ka njoj, ali je promašila i završila u zavesi.
Baš si našla šta ćeš da me pitaš! Da nećeš da mi postaneš bračni savetnik? Ili možda simpatišeš moju ženu, kao razumeš je i tako to?
Bio sam precizniji sa gaćama: pogodio sam je posred lica. Jedva se iskobeljala iz njih.
Ne seri! viknula je. Nije volela gaće na svojoj glavi, mada bi joj, po onome što je u toj glavi nosila, više pristajale od njenih šeširića.
Imam pravo da znam s kim se tucam! Uostalom, neću da i meni napraviš isto sranje!
Onda su njene gaćice doletele do mog lica. Omirisao sam ih. Njam, njam! Za razliku od nje ja sam voleo gaćice na licu: oduvek sam sebe smatrao guzicom i to guzicom koja se pali na ženski veš.
Pa dobro, ako baš hoćeš da znaš! Kučka me je ucenila: ili Zvezda - Bajern, ili ona! I ja klinac, kretenčina, ostanem s njom! Zamisli! Ali smo zato gledali prenos kod mene. He, he... Znaš na šta mislim?
Kucnuo sam je laktom, namigujući. Klimnula glavom, ali teško da je shvatila.
Mislim, sto puta smo to radili, nastavio sam, uvlačeći se u krevet, i nikada nije bilo problema, ali nikada nije bila tako važna utakmica! Kako je Bajern poveo ja sam se skroz ohladio. Mislio sam da nikada neću svršiti! Ali, znaš i sama kako je sve to završilo: kada je Zvezda dala drugi gol, ja sam se ukočio i momentalno izlio! Paf, i gotovo! čak sam počeo da plačem od sreće! Nisam bio svestan šta sam uradio. Mislio sam da i ona plače zbog gola!
I kao i uvek kada bih se setio tih otkačenih fudbalskih dešavanja moj penis se oduševljeno uspravio i ja sam bio spreman za akciju.
Ostala je da stoji pored kreveta. Delovala je zamišljeno, ali ja nisam imao vremena za njena prenemaganja: zgrabio sam je oko struka i tresnuo pod sebe.

 

* * * *

 

Iako je sve već prilično dugo trajalo, bili smo daleko od vrhunca. Jednostavno, Anino telo me više nije uzbuđivalo. Već sam znao svaku boru, svaki pregib njene kože, tako da je naš seks postao rutinska aktivnost: in-out, in-out, in-out, i ništa više od toga.
Da… li… si… čuo za… mani… ja… ka… štoooo… napa…dadaaaa… klinkeeee… poče ona, iznenada, u pauzama uzdaha.
Ovo me je prilično iznerviralo. Zato sam se pridigao, uhvatio je za ramena i oborio na leđa.
Naravno da sam znao za manijaka. Ceo grad je brujao o njemu. Zbog toga sam i morao da pratim ćerku iz škole što, naravno, nisam činio. Tucao sam se sa Anom. Malu sam podmićivao čokoladicama. Ipak, to je bio impuls kom se nisam nadao: pomislio sam kako taj ludak grabi neku klinku i odvlači je u šumarak, u neki ulaz, u mrak, kako joj širi nožice, kida gaćice...
Sada ću da ti pokažem ko je manijak! viknuo sam i uleteo u nju. Manijački.
Mmmmm, siiloovaanjee! pomislio sam.
Ali… stvarno… napadadadaaaa… decu… daadaaaaa… čokooo… laaa…dicu…paaa…ih… naaaa….maaa…miiii…bila je uporna sa tim manijakom.
Da! viknuo sam ljutito. Verovatno je rošav... mršav... evo ti ga... sa ogromnim... da... cvike... rima... evo ti ga, da! vikao sam, odlučan da svršim.
Vidiiiš… dadada… znaššš… potvrdila je ona i u istom trenutku dobila mlaz moje sperme.
Jebote lebac! vrisnuo sam.
Skočio sam, pokupio odeću i istrčao, navlačeći je usput, praćen njenim psovkama.

 

* * * *

 

Dim je počeo da štipka oči, a i alkohol me je lagano nagrizao. Ljudi za stolom su se povijali od smeha. Naravno, to se prenelo i na mene: zakikotao sam se toliko da mi se činilo da će mi lice zauvek ostati iskrivljeno u toj grimasi. Napetost koju sam osećao čitav dan, čitavu nedelju, čitav mesec je iznenada nestala... Oduvek sam smatrao kako je ova polumračna, jedvadišuća atmosfera izuzetno okrepljujuća. Već godinama ovi isti ljudi svako veče sede za ovim istim stolovima i raspravljaju raznorazne belosvetske probleme: uglavnom jedne te iste. I sve to ide uobičajenim tokom, lagano se zahukta i kada dostigne vrhunac, kada dođu nadomak rešenja, već su toliko pijani da više ne mogu da se sete oko čega su počeli raspravu. I tako kući uvek odlaze zadovoljni, svesni da rešenja postoje, mada im izmiče postojanje problema.
I? viknu jedan od njih, dajući mi signal da nastavim.
Ma ništa! Ja odjurim kući, navrat-nanos obučen, možete misliti kako i skoro lud, utrčim u stan, kad imam šta i da čujem: ‘Hej budalo, ostavi me!’ čuo sam ženu kako viče, i to u kuhinji. A meni se noge odsekle! Pomislio sam da je gotovo i bio sam spreman da ubijam!
Tu je ponovo usledila salva smeha. Da ubija, ej! vikao je neko i gušio se od smeha. Iskoristio sam trenutak i trgnuo malo piva.
Uletim ja u kuhinju, vidim rošavog da stoji pored stola i fljas, fljas, fljas!
I tu se potrudim da gestom dočaram uverljivost udaraca. Te pesnicom ovako, te pesnicom onako, kroše-aperkat kombinacija.
Zviznem ja rošavog nekoliko puta po labrnji, sastavim ga, normalno, sa patosom i tek tada se okrenem ka ženi i ćerki, a one zinule i ni da beknu!
Joj, upišaću se od smeha! reče jedan.
Trgnuo sam još malo piva.
I tu se, blago meni ispostavi da je tip koga sam nokautirao razredni starešina moje male! Primetio, kao, da klinka ide sama kući, iako je direktor škole naredio da roditelji dolaze po decu, zbog onog manijaka. I došao čovek lepo da vidi zašto niko ne dolazi po dete! Zamislite! Ja u zemlju da propadnem! šta sam mislio - nemam pojma! Da sam nešto mislio, ne bih uradio to što sam, je li, uradio! I samo molim boga da mala ne počne da priča!
Trgnuo sam pivo do kraja.
I tu ja laži-maži, da i ne govorim o izvinjavanju i tim glupostima i nekako se provučem! Ali zato sada moram stvarno da pratim klinku iz škole.
Nema! viknu jedan od njih, kad ženica zauzda, nema više vrdanja!
Vala, mene neće nijedna zauzdati! viknu drugi.
Jok, sve mislim! nastavio je prvi. Nemaš ti pojma koje su to veštice! Vidi, bre, našeg prijatelja: ne sme ni da prdne! A nema mesec dana kako je profe patosirao! I hteo da ubija, ej!
Ponovo su prasnuli u smeh. Već sam slutio šta će biti večerašnja tema: ispiraće usta ogovarajući mene i bračni život, sve dok im se jezičine ne sasuše i dok ne zaborave o čemu su počeli da razgovaraju.
Ali, dok su se oni kucali kriglama nove ture, ja sam već bio na vratima.
Kada sam izašao na ulicu, kao da sam se preporodio. Jeste da mi je u glavi bilo još prilično zagušljivo, da su mi noge poigravale i podrhtavale po nekakvoj svojoj volji, ali sam bio zadovoljan. Zbog vazduha, svežine večeri i svega što me je teralo da se osećam tako slobodnim. želeo sad da ponovo odem kod Ane, da nastavim ovu šetnju do sitnih sati, do jutra, do sutra…
Kada sam stigao do škole i ugledao svoju debelu ćerku rošavi nastavnik je već bio sa njom. Izgledalo je da je, iz nekog razloga, njegovo prisustvo veoma raduje, tako da nije bila nimalo oduševljena kada me je ugledala.
Sada moram da idem! čuo sam kako mu govori.
Stisnuo sam pesnice u džepovima. Nije mi bilo prijatno da se sretnem sa tim čovekom, nakon svega. Skakutao sam s noge na nogu, piljeći u vrhove cipela.
Dobro veče, nastavniče! promrljao sam, na šta su se njih dvoje nasmejali, a nastavnik je, nakon kraćeg razmišljanja, uzvratio pozdrav. Bilo mi je razumljivo što se snebiva da mi otpozdravi, ali me je nervirao njegov lukavi osmeh i ta glupo oduševljena devojčica. Pomazio sam je. Očigledno joj je bilo lepo s njim. Sinula mi je zanimljiva ideja.
A možda bi ti sa čika nastavnikom da ideš kući? upitao sam. Zbunjeno me je pogledala.
Sa nastavnikom? ponovila je, začuđeno, kao da ne veruje onome što čuje.
Da, sa nastavnikom! potvrdio sam.
He, he, nastavnik! nasmejala se, i dalje zbunjena.
Dakle, hoćeš li? ponovio sam pitanje.
Pa, je l’ mogu? oduševljeno je kriknula, kao da je tek tada shvatila šta je pitam.
Ako nastavnik nema ništa protiv, možeš!
Bio zbunjen kada sam ga napokon pogledao, kao da ne veruje onome što čuje, ali je ta zbunjenost ubrzo nestala. Slegnuo je ramenima i nasmejao se. Bilo mu je svejedno, ili se bar trudio da tako izgleda.
Tatice, hvala ti! viknu mala, oduševljeno.
Uhvatila ga je za ruku i povukla sa sobom.
čuvajte se manijaka! doviknuo sam im, a on je samo odmahnuo rukom, ne osvrćući se.
Sačekao sam minut-dva i onda počeo da drhtim od oduševljenja. Mislio sam na Anu. Na njene guzove, zapravo, namreškanost celulita na butinama i one pregibe sala na bedrima. Jurnuo sam niz ulicu, preko klupa, parkova, automobila, do njene zgrade, pa juriš uz stepenice…
Pozvonio sam. Jednom. Pa još jednom. Lupio sam rukom u vrata.
Otvorio mi je... Muškarac! Mršav. Rošav tip... Sa ogromnim cvikerima! U trenutku sam ostao zapanjen, a onda sam snažno gurnuo vrata, oborio ga na zemlju i: tres, dum, drm. Posred lica: pesnica, pa šamar!
Jebeni manijak! vikao sam. Jedva da se branio: štitio je samo svoje glupe naočare. Tada se pojavila Ana i počela da viče na mene:
Ostavi ga! Ostavi ga na miru!
Zastao sam.
Pa ti nisi... vezana? Nisi iskasap... šta se to... šta ti imaš sa ovim manija...
Pogledao sam pod sebe, na čoveka kome sam klečao na grudima i koji je mlatarao svojim kržljavim rukama. Odmah sam ga prepoznao.
Nastavniče, jeste li dobro? Nastavniče? upitala ga je Ana.
šta vi kog vraga radite ovde? upitao sam ga ja. Prosto nije znao kome pre da odgovori.
Ma dajte, molim vas…Uostalom, šta vi ovde radite? Zar ne pratite ćerku kući? viknu nastavnik.
Onda je Ana krenula da urla na mene, ali sam ja već izjurio napolje, praćen njenim glasnim smehom i neizbežnim psovkama.
Hitao sam niz ulicu, po upljuvanom trotoaru… Oblivao me je hladan znoj…Tri puta sam se preznojao i sve ostalo što obično ide uz takve situacije! Očekivao sam da začujem policijsku sirenu, ili zavijanje hitne pomoći, vrištanje moje male… Njena mama, da ne kažem moja žena je bila kučka, a i mala je bila dosadno kopile. Ipak, voleo sam svoje dete! Zaista! Neka kaže ko šta hoće i šta god da sam govorio! Nisam je zvao na ovaj svet, ali ni moji roditelji nisu zvali mene! Ali, kada je već tu...
Kada sam utrčao u stan, prvo što sam ugledao bila je mala. Iznenadila me je njena bezbrižnost a i začudio sam se kada sam je video u jednom komadu i potpuno obučenu. Ne znam koliko sam stajao na vratima, pokušavajući da dođem do daha, ali i do objašnjenja ove situacije.
Sedela je u kuhinji i u ustima muljala bar pola metra dugu čokoladu! Kada me je ugledala, zastala je, za trenutak: i ona je bila iznenađena. Nekoliko trenutaka je iščekivala moju reakciju, ali je izazov čokolade bio suviše snažan za tu malu glavu i taj stomačić. Ta grdosija od čokolade je potpuno negirala moju muškost!
Onda mi se sve razjasnilo. Razbistrilo. Razvedrilo. Baš sve. Nasmejao sam se. Pomilovao sam je po kosi, dok me je ona uplašeno posmatrala, ne prestajući da gricka.
đubre malo! mislio sam. Ne kažem, nije odavala moje tajne, ali nije morala da ćuti o njenim!
Onda se začuo vrisak u spavaćoj sobi:
Gol, gol, gol!!! Nebo se otvorilo! Stadion je eksplodirao!
Provirio sam tamo: rošavi je ležao na mojoj ženi, zapravo malo se pridigao, pogleda prikovanog za ekran, moj ekran, mog televizora, na kom je išla slika snimka utakmice Zvezda - Bajern. Mog snimka.
Pretpostavljam da je dostizao vrhunac.

 

Severni bunker, broj 7, april 2001.

 

Beleška o autoru: Mihajlo Spasojevic (1974.) Sremac. Piše prozu i književnu kritiku. Podržava FK Crvena Zvezda i Liverpool FC. Objavio zbirku priča "Labudova pesma Faustina Asprilje" (Fabrika knjiga, 2001). Živi u SAD.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement