Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Sreten Ugričić, filozof, književnik, direktor Narodne biblioteke Srbije

 

Strah od griže savesti

 

ImageSreten Ugričić je jedan od retkih srpskih pisaca koji poetički i angažmanom konstantno pruža otpor kulturi inercije, podaništva i poretku koji se zasniva na poricanju zločina i bekstvu od odgovornosti. Do sada je objavio tri knjige priča, jedan roman i "Infinitiv", teorijsku studiju o jednom savremenom izmišljenom filozofu. Nova Ugričićeva knjiga, zbirka ogleda, "Uvod u astronomiju", pojavila se krajem oktobra prošle godine u izdanju "Stubova kulture". Javnost je reagovala očekivano - gotovo unisonim prećutkivanjem knjige koja precizno analizira pervertirani socio-simbolički poredak u Srbiji.

 

Tomislav Marković (Plastelin): - U podnaslovu Vaše knjige stoji "ogledi o statusu uobrazilje i odgovornosti u Srbiji". Zašto baš uobrazilja i odgovornost?
Sreten Ugričić: - Progresivne zajednice i kulture, kao i pojedinci, razlikuju se od regresivnih prema statusu uobrazilje i odgovornosti. Takođe i prema statusu znanja, institucija, ekonomije itd. Ali status uobrazilje i odgovornosti posebno je kritičan, jer neposredno određuje status slobode. Uobrazilja i odgovornost su primarne forme - artikulacije, medijumi - slobode. Odgovoran je samo onaj ko je slobodan i obrnuto - ako nisi odgovoran, poništavaš svoju slobodu. Slično je i sa imaginacijom: maštovit i kreativan je samo onaj ko je slobodnog i otvorenog uma i obrnuto - ako nisi maštovit i kreativan, bitno redukuješ svoju slobodu. Ako su nam uobrazilja i odgovornost jalovi, ubogi, isprazni, lažni, onda nam sleduju teški i dalekosežni problemi. Jalova, siromašna i redudantna mašta ima za posledicu veliki manjak radosti, a zanemarena i zaboravljena odgovornost ima za posledicu strahoviti manjak poverenja. Isčezavanje radosti i poverenja pogubni su po svaku zajednicu, pa i po našu, srpsku.

 

Da li uobrazilja i odgovornost u Srbiji imaju status medi-rejda?
- Medi-rejd: to što se ne može opaziti, ne znači da ne postoji. To što postoji može ostati i nedostupno javnosti, spektaklu, poretku stvari i ljudi, režimu... Medi-rejd u užem smislu je estetska kategorija, kad se tiče ekstremnog statusa umetničkog dela hermetički izdvojenog od javne scene, recepcionih i tržišnih procedura i integracija, a u širem smislu je kulturna kategorija, kad se tiče ekstremnog statusa ukupnog konteksta i sociosimboličkog poretka koji nije funkcionalan. Da, za Srbiju važi da ne proizvodi i ne razmenjuje dovoljno smisla, za Srbiju važi da su uobrazilja i odgovornost u pretežnom obimu nedostupni, sa one strane javnog prostora i socijanog kapitala, koji je stoga u stanju permanente borbe za preživljavanje.

 

Kao što su medi-rejd i još čitav niz pojava, praksi, institucija.
- Počevši od Parlamenta i Ustavnog suda, preko automobilske industrije, našeg ratnog vazduhoplovstva i ratne mornarice, našeg atomskog reaktora i akceleratora, naših nalazišta nafte, gasa i plemenitih metala, naše vrle akademije nauka i umetnosti, našeg pravosuđa, zdravstvene zaštite za sve građane, naše berze, našeg budžetskog suficita, naš GDP-a, našeg fudbala, prirodnog priraštaja stanovništva, zaključno sa našim Kosovom. Ima svega toga u Srbiji, nije da nema, ali nekako neprimetno, nedohvatno. Hajde da budem skroz ciničan: more je naš tipičan medi-rejd. Šalu na stranu, invalidna, reduktivna i tabuizirana uobrazilja je način života, sama realnost Srbije.

 

To je ta totalnost, to je taj žanr u kome svi nastupamo, voljno ili nevoljno.
- Bez dovoljno i bez funkcionalnih uobrazilje i odgovornosti, Srbija jednostavno ne proizvodi i ne razmenjuje, ni ka unutra ni ka spolja, dovoljno smisla. U Hrvatskoj, ili u Crnoj Gori, bar imaju more, njima možda smisao ni ne treba.

 

Pored toga, po Vama, mašta i odgovornost utemeljuju uverenja.
- Tako je. Utemeljuju merilo, nazor, veroispovest, ubeđenje... Mašina istorije ima nepokretnog pokretača - to su uverenja, uvek sukobljena, uvek drugačija, a uvek ista, do banalnosti opetujuća iz generacije u generaciju. A uverenja su alfa i omega istorije. Dominantna predstava sveta određuje domintno iskustvo sveta. Uobrazilja i odgovornost su pretpostavke poretka, a istoriju čine posledice poretka. Političari upravljaju predstavama, a umetnici ih razumeju i artikulišu. Uverenja mogu biti zasnovana na znanju, kreativnosti i odgovornosti, ili na neznnju, pasivnosti i jalovosti i iracionalnosti. U tome je sva bitna razlika. Mi biramo jedno od ta dva i time biramo svoju sudbinu.

 

U čemu je zakazala imaginacija u Srbiji? Šta je to što je defektno u uobrazilji građana Srbije što ih sprečava da Srbiju-žanr, Srbiju-dijagnozu preobraze u Srbiju-državu?
- To je kao kad bi me pitali zašto je u TV-sapunici ili nekom rialitiju sve tako trivijalno i zašto tu nema više duha, imaginacije, dubljih uvida u fenomene i zakone života... Srbija nije, hvala bogu, totalitarna, ali je zato totalna. Zakon žanra nalaže da je u njemu moguće i uobičajeno nešto što u drugim žanrovima ne važi. Aberacija nastaje najčešće izdvojenom retoričkom hipertrofijom po kojoj se jedan žanr razlikuje od drugog, prenaglašenošću ili redukcijom. U Srbiji aberacija, to nešto, nastaje vulgarnom bukvalnošću hipertrofije, koja je iz prodrla u okruženje, u ukupnu stvarnost. Glavna primamljivost i učinak krije se u uspostavljanju prećutnog pakta između žanra i njegove recepcije, da ćemo se praviti da to tako može iako znamo da bi to van žanra bilo nemoguće, neverovatno, neprimereno, neprihvatljivo, groteskno, ludo, bolesno... Od svih poredaka na svetu, Srbima se najviše sviđa da žive u žanru, pa nek košta šta košta... U Srbiji, na primer, institucije služe da nelegitimno učine legalnim i da nelegalno učine legitimnim. Da je Srbija žanr, to znači da ovde može i biva i da je sasvim normalno što nigde ne može i ne biva i da su svi na to skroz adaptirani i anestezirani, kao da hiljade stvari koje su drugde sasvim normalne, koje se podrazumevaju, koje po difoltu svima pripadaju i svi ih praktikuju kao što dišu ili govore bez dodatnog napora i stvaranja posebnih uslova za to - e, takve stvari ovde nisu normalne, to ovde ne biva i ti moraš uvek iznova da se za njih boriš, za svaki sledeći uzdah i izdah, za svaki sledeći korak napred, za svaku sledeću jasnu misao, za svakog čoveka ponaosob.

 

A zašto se baš tako radi u zemlji Srbiji?
- Strah, očaj, lenjost duha... Lakše je slagati, teže je reći istinu. Lakše je mudrovati, samouvereno i isključivo, o onome što ne znamo ili poznajemo tek površno - teže je znati, biti upućen, iskusan, kompetentan za stvari i poslove o kojima iznosiš stav. Lakše je prepustiti se da te vara i zabavlja opsenar, teže je gledati svoja posla. Lakše je odmah poverovati - teže je znati i shvatati. Lakše je ukrasti - teže je zaraditi. Lakše je psovati i galamiti - teže je svirati Baha, Satija, Šopena. Lakše je odustati - teže je istrajati. Lakše je obećati - teže je ispuniti. Lakše je potući se - teže je uraditi kako treba. Lakše je povrediti - teže je odbraniti. Lakše je pretvarati se da si gluv i slep - teže je čuti i videti. Lakše je poricati - teže je okajati. Lakše je biti Srbin, ili Hrvat, ili Amerikanac, ili komunista, ili estradni umetnik, ili bilo šta - teže je biti čovek. Lakše je pretvarati se da si gluv i nem, teže je čuti i izjasniti se razgovetno. Itun. I tako u nedogled. O da, lakše je… Ali je takav izbor poražavajući. Dakle nemerljivo teži. Jer tako se uludo troši i ponižava i obesmišljava ono najdragocenije čime raspolažemo: moralnost, principijelnost, čovečnost, sloboda. Preskupa je ta naša lakoća.

 

ImageU ogledu "DeLilo u Srbiji" govorite da se DeLilo bavi opštim mestima Amerikane -rokenrolom, ubistvom Kenedija, berzom, reklamokratijom itd. - da bi preko njih došao do pretpostavki dominantnog simboličkog poretka. Koja su opšta mesta Srbijane i kakav je njihov odnos prema mitu o Kosovu, koji je, po Vama, centralno mitsko jezgro srpskog simboličkog poretka?
- DeLilo je od onih pisaca koji izbegavaju da se pojavljuju u javnosti. Na dodeli Američke nagrade za knjigu godine proglašavaju njegov roman "Bela buka" za pobednika. DeLilo ustaje i obraća se okupljenima u svečanoj sali Njujorške javne biblioteke, rečima: Žao mi je što nisam u mogućnosti da ove večeri budem sa vama. I opet seda za svoj sto. Tajac. Potom nekolicina ustaje i počinje da mu aplaudira. Svi ustaju i frenetično mu aplaudiraju.

 

Pa šta to treba da znači?
- Delirijum nesporazuma. Oni ništa ne razumeju. Nije bitna ličnost, nego poredak, režim, jer je ličnost uvek funkcija i učinak poretka. Oni aplaudiraju njemu, a on, kao i u svojim tekstovima, poručuje: ličnosti su podređene režimu, a ne obrnuto, ne gledajte u ogledalo nego u mašinu koja nas melje, zanemarite likove i psihologiju, obratite pažnju na silu koja upravlja glavama i udovima.

 

Ti kojima smeta što kod DeLila nema psihologije kao da nisu čitali Kafku, Beketa, Šulca, Borhesa, Harmsa, Gombroviča, francuski novi roman, Hiljadu i jednu noć…
- Uostalom, ni u Bibliji nema psihologije, Hristos nam ne donosi psihologiju, nego poredak - simbolički, socijalni, kulturni, duhovni, ekonomski, politički - koji je Sinom Božjim uspostavljen i koji treba da bude večan i da ne zavisi ni od kakve psihologije, jer su sve psihologije njime zauvek regulisane.

 

Vi ste agnostik, a koliko znam, sve Vaše knjige su o Bogu. Kako to?
- Da. Ali i o drugim važnim i tajanstvenim pitanjima, o ženama, o odrastanju, o umetnosti, o Srbiji, o jeziku, o najvišem dobru, o odlukama i pravilima od kojih sve zavisi…

 

Niste odgovorili na pitanje koja su to opšta mesta Srbijane.
- Opšta mesta Srbijane su, kao što i treba da budu, svima znane i bliske: Vidovdani, od 1389. do onog iz 1914. ili do onog iz 2001. kad smo isporučili Slobu svetskoj pravdi. Zatim tu su četnici i partizani, Guča i Exit, mantra "Beograd je svet", a kad je stvarno bio svetski niko to nije morao da viče i spinuje, pusto tursko i imitirano evropsko, domaćin i slava, kultura splavova i kultura poricanja, Dobrica Ćosić versus Rade Konstatinović, Karađorđevići versus Obrenovići, Koštunica versus Đinđić, odložena adolescencija i odložena tranzicija, EKV versus Riblja čorba, kajmak i rasol, Kusta kao Nemanja... Ima toga koliko god hoćete. Strašna je ta manipulacija identitetom. Zato i kažem: odgovornost umesto identiteta. Mi smo samo ono za šta smo odgovorni, ni manje ni više od toga. To je jedini realni smisao kategorije identiteta, sve ostalo su mistifikacije i instrumentalizacije.

 

Zašto se u Srbiji još nije pojavio umetnik koji bi, poput DeLila u Americi, raskrinkao ono što Vi nazivate PMU (poredak/matrica/ustrojstvo)?
- Samo da slova poređamo pravilnije: UPM, akronim isto znači ali u ovom redosledu osvaja i referencu na najučestaliju našu psovku, pa je simbolički ovako mnogo življi, a ima ima i dodatnu deskriptivnu i eksplikatornu vrednost. Kako neko jezgrovito nedavno reče: ili idemo u Evropu ili idemo u pičku materinu. Ovo drugo nam je nekako bliže, prisnije, sigurnije. Jeste da je regresivno, kukavički, ali je bar naše. Šalu na stranu, kad sam u Evropi, obavezno postavljam nezgodna pitanja, pa mojim prijateljima odande ponekad nije jasno ko govori. A kad sam u Srbiji, obavezno postavljam ne samo nezgodna pitanja, nego činim koliko god mogu nezgodnih i u izvesnoj meri neočekivanih gestova, akcija, projekata, inicijativa, za svoju formalnu javnu poziciju Upravnika nacionalne biblioteke i neformalnu javnu poziciju pisca i filozofa. Kad si u socijalizmu, van demokratskog okruženja, naravno da moraš da kritikuješ i da se boriš za demokratiju, a kad si u kapitalizmu i demokratiji, onda moraš biti za socijalizam.

 

Morate da kritikujete ograničenja mita o nacionalnoj državi i demokratiji.
- Tako je. Vaša je demokratija, gospodo, govorim prijateljima na zapadu, u Evropi i Americi, loš prevod sa originala. Pri tom, naša demokratija je daleko gori prevod sa istog originala. Naravno, original je izgubljen, nedostupan, medirejd, svi ga mi samo zamišljamo. Tanka je linija između demokratije i populizma, lako se kida i prekoračuje. Istovremeno, veoma je debela linija između populizma i demokratije. Ova, pak, linija je neprelazna, bodljikava i kroz nju teče struja visokog napona.

 

Genealogiju srpske proze na prelazu iz XX u XXI vek opisali ste kao konverziju dihotomije soc-realizam - soc-estetizam u nac-realizam - nac-estetizam. Ko su nac-realisti, a ko nac-estetisti u srpskoj književnosti? Kakva je njihova uloga u kreiranju dominantnog kulturnog modela?
- Pre svega, ovde se ne radi o tome ko je pisac, a ko nije, nego o tome koga sve mašina srpskog low budget i low moral spektakla proizvodi u pisca, a koga ne. Tamo gde je najveća tišina, tamo bih preporučio da se traga za pravim piscem.

 

A od ovih koji nam se do bola nameću?
- Nacionalistički realisti su stara garda koja se još ne da i uporno objavljuje: Ćosić, Kapor, Milovan Vitezović, Radoslav Bratić, Mića Danojlić, Mladen Markov, Dragoslav Mihajlović, Dobrilo Nikolić. A nacionalistički estetisti bili bi: Pavić, Beli Marković, Goran Petrović, Miro Vuksanović. Onda imamo dodatno i realiste naredne generacije, koji nisu nacionalisti, ali su ipak realisti: rani Arsenijević, Vidojković, Mika Pantić, Srđan Valjarević, nišlije Ćirić i Karanović,... Taj je realizam forma tradicionalističkog duha, bez obzira što se bavi urbanim zavičajam, a ne više ruralnim.

 

Ah, ali zavičaj beznadežno ostaje zavičaj. - Mentalitet beznadežno ostaje mentalitet, sentiment beznadežno ostaje sentiment, scenografija beznadežno ostaje scenografija.

 

Pa šta bi onda Vi preporučili iz aktuelne prozne produkcije?
- Dva najbolja romana iz prošle godine, ubedljivo, poetički i tematski bukvalno savremeni, živi, zdravi, pravi pravcati, alive and kicking, pun pogodak pravo u centar, to su "Kuvarove kletve i druge gadosti" Tešina i "Izlaženje" Barbi Marković.

 

U ogledu "Post-balkanska simbolička infrastruktura" napisali ste da su "svi problemi Balkana bili problemi balkanske kulture, problemi svojstveni kulturnoj matrici neodgovornosti, nekompetentnosti, podaništva, nedoslednosti, samozaborava". Vaša knjiga je korak ka promeni te matrice. Šta još sve treba da se učini da bi došlo do promene dominantnog kulturnog modela?
- Presudni preokret zahteva da naše zajednice, kulture i identiteti, koji su zajednice, kulture i indentiteti kontrole uverenja moraju da se preobraze u zajednice, kulture i identitete kontrole posledica uverenja.

 

Da li u pokušaj promene kulturnog modela spada i rad na kritičnom kvalitetu preko nagrade koju Narodna biblioteka Srbije od ove godine dodeljuje za najbolju, a ne za najčitaniju knjigu?
- Ne od ove, nego od pre dve godine. U to vreme, na primer, na Sajmu knjiga najveće interesovanje bilo je - pored standarne Habajnovićđurović, Bobićmojsilović, Bjelicapšenica itako to - za knjige Ulemeka Legije i Karadžića Radovana. E, u tom trenutku rekao sam: ovako više ne može. Postoji ozbiljan rizik da sledeću nagradu moram da odem da dodelim u zatvoru ili u šumi. Ponovio sam to više puta, javno i manje javno, službeno i manje službeno, uključujući i jedan skup Ministarstva o kulturnoj politici.

 

I tako, već ste dva puta dodelili nagradu po izmenjenim kriterijumima.
Image - Prvo Vladimiru Tasiću za roman "Kiša i hartija", a potom Vidi Ognjenović za "Preljubnike". Ne dodeljujemo više godišnju nagradu najvažnije nacionalne ustanove kulture za delo koje najuspešnije i najproračunatije pogađa ukus najšire ciljne grupe. Narodna biblioteka Srbije hoće da se založi za kritični kvalitet u kulturi, a ne za kritični kvantitet. Ne bavimo se mi masovnom proizvodnjom i prodajom, ili političkim marketingom pred izbore, nego izvrsnošću, znanjem, mudrošću, maštovitošću... Pada mi na um onaj mali incident, kad je na TV-u pitalo našeg ministra kulture na šta ga asocira akronim NBS, a on će kao iz topa; Narodna banka Srbije. Kako, molim - začudi se novinar - zar za vas prva asocijacija nije Narodna biblioteka Srbije?

 

Kakav je bio Vaš komentar?
- Pa da nije čudno što je čovek pogrešio, jer se obe kuće - i Narodna banka i Narodna biblioteka - bave hartijama od vrednosti, samo što su ove naše neprocenjive, a one druge suviše sklone inflaciji i devalvaciji.

 

Vaša je teza i namera pružanje otpora kulturi ulagivanja, opcenjivanja i podilaženja.
- Mi pružamo otpor, mi promovišemo drugačije mišljenje, standarde, mi nećemo više da nagrađujemo Ljiljanu Habjanović-Đurović i njoj slične skribomanke i skribomane. Ali! Ne lezi vraže, ova druga strana uzvraća iz najtežeg oruđa: pre par meseci, ni manje ni više nego naš Patrijarh lično, Njegova Svetost Gospodin Pavle, dodeli na pravdi Boga orden Svetog Save istoj toj i takvoj Ljiljani Habjanović-Đurović, za njeno književno delo. O tempora, o mores! Tako smo se, ovom simboličkom akcijom izmenjenih kriterijuma, naizgled sa najtiše i najskrajnutije margine javnog prostora - iz biblioteke - našli u direktnoj opoziciju naspram takvih dominantnih ikona kakve su Patrijarh Pavle i Legija Ulemek.

 

U istom ogledu tvrdite da Evropa danas zakoračuje u doba odgovornosti i da "ljudska prava moraju biti pripojena odgovarajućim ljudskim odgovornostima". Da li tu mislite na ideju Simone Vej da pojam obaveze ima prvenstvo nad pojmom prava, jer "pravo nije delotvorno samo od sebe, već jedino preko obaveze kojoj odgovara"?
- Zajamčenim pravima raspolažu i odgovorni i neodgovorni. Prava se, međutim, zaslužuju, a ne dobijaju od prirode i mame i tate. Samo onaj ko je odgovoran u jednom domenu ljudskosti ili aktivnosti, ima prava u tom domenu. Neodgovorni sami sebi ukidaju prava. Pravni sistem ne poznaje ovu distinkciju, jer štiti ili kažnjava kao da se svi ljudi jednako odgovorno ponašaju. Ali nisi nedužan ako si neodgovoran. To je bitna granica paradigme vladavine prava i zato je ona u velikoj krizi, uprkos aktuelnoj istorijskoj slici opšte globalne prihvatljivosti i dominacije. Tek odgovornost je dovoljan uslov slobode. Ako hoćeš slobodu, moraš biti odgovoran. Garancija prava ne zadovoljava, ako hoćeš da si slobodan potrebna je garancija tvoje odgovornosti. Ko se odriče odgovornosti, odriče se slobode. Jer samo slobodan čovek može da odgovara za svoje postupke i odnose prema drugima i prema sebi. Ovde se sve radi upravo obrnuto, da bi se održavala i učvršćivala kultura i poredak podaništva, pa je sloboda nepoželjna, suvišna, breme koje treba odbaciti.

 

U ogledu "Političarima", u odeljku naslovljenom "Tri prema jedan" napravili ste podelu ljudi u dominantno nacionalističkim zajednicama na dve grupe: nad-nacionaliste i pod-nacionaliste, a svaku od ovih grupa ste podelili na još dve. U koju grupu spada onaj ko veruje da je prezir prema svom narodu najviši oblik patriotizma?
- U nad-nacionaliste, svakako. Takvo svstavanje je neizbežno u drastično nacionalističkim sredinama. Prezir rodoljubivog tipa je vapaj umirućeg u pustinji. Krik očajanja u neznadnom pokušaju buđenja okruženja iz učmalosti i zadrtosti, gluvoći i indiferenciji. Ali, em je beznadno, em opasno, em mora uvek dodatno da se obrazlaže. Ali to su u ovom žanru prosto iznuđeni stavovi, to su neka klasična ograničenja demokratije uokvirene državom ustrojenom na nacionalističkoj ideologiji. Sve su eks-ju države takve.

 

Napisali ste da "totalna Srbija leži u dubokoj komi, u smrtonosnom zagrljaju moćnog sistema poricanja i osporavanja očiglednog, u totalnoj dezintegraciji realnosti." Paradoksalno, ultimativnu nadu Srbije vidite upravo u fantazmagoričnim razmerama poricanja.
- Enormna i očajnička energija uložena u poricanje govori da postoji enormni strah od griže savesti. To znači da griža savesti radi neprestano i vrlo moćno, samo je potisnuta za jedan nivo dublje, iz svesti u podsvest. I tu je taj skriveni momenat spasa, emancipacije, preokreta... To se još ne događa jer kukavica mora da se preobrazi u junaka. Savest je u jednom času bila odbačena, jer je obavezivala na ozbiljan, ljudski dosledan način, pa je bilo lakše odreći je se. Treba osvestiti poreklo poricanja, treba se otrgnuti od opsena o sopstvenoj bezgrešnosti i žrtvi, u ime kojih se opsena zgrešilo, treba pogledati strašne posledice, treba osetiti veliku bol, treba vratiti savest u svest. Treba se suočiti sa posledicama svojih nerazumnih, varvarskih postupaka, treba poželeti da se opet bude legitimno ljudsko biće, treba priznati, treba se pokajati, treba zamoliti za milost oproštenja. Histerično poricanje simptom je duboko potisnute griže savesti koja ne prestaje da obavlja svoju funkciju i u tome se krije mogućnost paradoksalnog preokreta. Konačni poraz bila bi tek potpuna indiferentnost.

 

O kakvoj nadi uopšte može da se govori ako "Milošević i dalje vlada jer još uvek isisava poslednje kapi moralne supstance sopstvenog naroda, to je njemu najslađi resurs"?
- Podsećam da sam taj esej napisao i objavio još dok je Milošević bio na vlasti. Njega više nema. Nema ga na mnogo načina i u mnogim domenima. Ali ostao je na dve ključne, na dve poslednje linije odbrane, u dva bunkera svoje vučje jazbine: u moralnoj sferi i u tajnim službama. U Srbiji su, kao što znate, ta dve sfere neraskidivo povezane. Tu pupčanu vrpscu moramo što pre raskinuti. NBS je, na primer, započela ciklus javnih predavanja pod naslovom "Politike tajne", o tajni i tajnim službama. Želimo da doprinesemo rasvetljavanju tih spona, tih fatalnih preklapanja. Oni i dalje bitno određuju kulturu i javnost savremene Srbije.

 

Ironično ste primetili da "u zemlji Srbiji samo još časovnici funkcionišu odgovorno, principijelno, nepristrasno, pouzdano". Gospodine Ugričiću, koje vreme pokazuje Vaš časovnik?
- Sva srpska takozvana najvažnija pitanja rešili su umesto nas i skinuli su sa dnevnog reda - drugi: Kosovo su nam rešili Albanci, Jugoslaviju su nam rešili Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Makedonci, Crnogorci. Komunizam nam je rešio Gorbačov. Put u Evropu nam rešava Evropa. Ekonomiju nam rešavaju strani investitori. Vojsku nam rešava NATO. Bezbednost nam rešavaju kriminalci. Obrazovanje nam rešava Bolonjsla deklaracija. Život, zdravlje i potomstvo nam rešava smrt, koja je u stalnom statističkom i bogami konkretnom naletu koju nazivamo bela kuga. Dalje neću da nabrajam. Šta je tu je, satovi u Srbiji su stvarno endemska vrsta, kulturna manjina u izumiranju. Samo još oni rade pouzdano, nepristrasno, tačno, opravdavajući smisao svog postojanja, neprestano. Samo još u časovnike građanin Srbije može da se pouzda, sve drugo je sa one strane objektivnosti, izvesnosti, solidnosti.

 

Razgovarao: Tomislav Marković

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement