Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: O plagiranju romana ili o običnoj zaveri novinara i bibliotekara

 

Ko je napisao moje knjige?

 

Image"Kad bi Cigani znali šta su autorska prava, Goran Bregović ne bi imao hleba da jede", glasi jedna ovdašnja rokerska izreka koju sam nedavno pročitao u "Omnibusu". Da se razumemo, pojam "plagijata" ne treba mešati s pojmom "imitacije", jer imitacija nije prisvajanje, nego oponašanje drugog. Ovih dana je svetom kružila vest: "Američki pisac Den Braun nije kopirao zaplet knjige 'Sveta krv, sveti gral' Majkla Bejdženta i Ričarda Lija, iz 1982. godine." Dakle, Braunov bestseler "Da Vinčijev kod" nije plagijat - tako je odlučio sud u Velikoj Britaniji. Taj roman je, uzgred, preveden na 44 jezika i prodat u preko 40 miliona primeraka, a njegov autor je postao multimilijarder.

 

Den Braun nije prvi slavni pisac kome je zalepljena etiketa da je plagijator. Nedavno sam čitao da je Nabokov zaplet "Lolite", svog najpoznatijeg romana, navodno prepisao od jednog nemačkog novinara, koji je, uzgred, bio i vatreni Hitlerov obožavalac! U svakom slučaju, kontroverzna Lolita Vladimira Nabokova, tinejdžerska heroina koja je upoprastila jednog profesora književnosti, opet je prouzrokovala skandal. Mihael Mar, nemački književni kritičar, tvrdi kako se u romanu "Lolita", koji je 1916. napisao Hajnc fon Ešvege, mogu pronaći ni manje ni više nego baš velike sličnosti s Nabokovljevim romanom iz 1955. godine štampanim u Parizu, jer su američki izdavači bili protiv objavljivanja opisa seksualnih strasti koje profesor Humbert oseća prema dvanaestogodišnjoj Dolores. S druge strane, pre nego što je postao ugledni novinar, Fon Ešvege se krio iza pseudonima - Fon Lihberg, a za vreme Trećeg Rajha je pisao oduševljene hvalospeve posvećene nacistima. Njegov roman opisuje sličnu aferu između tinejdžerke Lolite i starijeg gospodina. Taj par počinje strastvenu ljubavnu vezu, ali devojčica umire, slamajući srce svom sedokosom ljubavniku. Mar kaže: "Kad čitate tu knjigu i uporedite je potom s Nabokovljevim romanom, odjednom vas prožme nadrealni osećaj, jer je zaplet, kao i perspektiva iz koje je priča ispričana, a posebno izbor imena - neverovatan. Nažalost, ipak ne možemo dokazati da postoji pravilo, odnosno logičan red, koji bi nam pokazao kako ove podudarnosti nisu slučajnost." On je posebno naglasio sličnosti kod opisa devojčice, koji se pojavljuje kod oba romanopisaca: pripovedač kad pogleda devojčici u oči - u njima vidi ženu. Tim povodom je Dmitri Nabokov, sin slavnoga pisca, izjavio kako su ove tvrdnje besmislene, jer njegov otac, koji je pisao na ruskom, engleskom i francuskom, nije znao nemački jezik. On ide dotle pa čak tvrdi kako je Fon Lihbergov roman "delce jednog novinara, a još pritom i obično smeće." I da "nasuprot svemu što ovi novinarski šarlatani tvrde, nema sličnosti između ova dva dela, osim imena junakinje. Zaplet je samo jedan od hiljadu drugih zapleta na kojima je bazirana sva literatura."

 

Svojevremeno su mediji preneli vest da je Američka vlada omogućila Bodlijan biblioteci u Oksfordu da zadrži originalni rukopis romana "Frankenštajn" spisateljice Meri Šeli, za koji mnogi istoričari književnosti tvrde da je prvi moderni naučno-fantastični roman. U pitanju je rukopis romana iz 1816-1817. godine, uz ispravke koje je dodavao suprug spisateljice, engleski pesnik Persi Biš Šeli. Meri Šeli je smislila Frankenštajna tokom leta 1816. godine, kada je bila u Švajcarskoj na odmoru. Smatra se da je Šelijeva započela da piše ovaj roman u društvu supruga, svoje polusestre i lorda Bajrona, nakon mučnog sna, takmičeći se ko će od njih da napiše bolju horor priču. Meri Šeli, ćerka filozofa Vilijema Godvina i spisateljice Meri Vulstonkraft, roman je objavila 1818. godine. "Frankenštajn ili Moderni Prometej" je odmah privukao pažnju čitalaca i kritike, koja ga je uvrstila u takozvane gotske romane. Književni kritičari se danas slažu da je to delo od književno-istorijskog značaja, ali skromne literarne vrednosti, zbog toga što je Šelijeva koristila zastareo, odnosno prevaziđen literarni kliše kojim je ovaj roman pisan.

 

ImageOvih dana mediji su opsednuti knjigom Džona Loritsena "Čovek koji je napisao Frankenštajna", u kojoj se tvrdi da je pravi autor "Frankenštajna" zapravo Persi Biš Šeli! Loritsen iznosi tezu da je predstavljanje ikone modernog feminizma Meri Šeli kao autorke ovog slavnog dela zapravo velika prevara. Pravim autorom on smatra ni manje ni više nego njenog supruga, romantičarskog pesnika Persija Biš Šelija. Knjiga "Čovek koji je napisao Frankenštajna" samo je podgrejala stare rasprave u vezi sa nastankom "Frankenštajna" koje se vode još od 1818. godine. Konzervativniji književni teoretičari su ustali u odbranu Meri Šeli, proglasivši Loritsenovu knjigu kontroverznom još pre nego što je bila objavljena. Ipak, naučnici poput Kamile Palje hvale Loritsena zbog "svežeg i uverljivog izazova ortodoksnim shvatanjima lenjih i preplaćenih akademika".

 

Persi Biš Šeli je u mladosti bio buntovnik, čak je izbačen sa Oksforda jer je odbio da prizna autorstvo spisa "Nužnost ateizma". Nakon što ga je napustila potreba za isterivanjem društvene pravde, Šeli je napisao prvu značajnu pesmu "Kraljica Mab", koja predstavlja utopijsko-politički ep. Šeli je, nakon venčanja sa Meri Vulstonkraft Godvin, odlučio da živi van Engleske. U Italiji je napisao svoja remek-dela: lirsku dramu "Oslođeni Prometej" i kraće pesme "Oda zapadnom vetru" i "Ševa". Šeli se 1822. godine udavio dok je jedrio kraj italijanske obale. Interesantno je i tragično da se i Šelijeva prva ljubav Harijet Vestbruk, ćerka vlasnika kafane sa kojom je jedno vreme živeo, udavila četiri godine ranije.

 

Kako je Loritsen uspeo da poveže Šelijev prethodni književni rad sa "Frankenštajnom"? Pisac knjige "Čovek koji je napisao Frankenštajna" je proveo sedam godina upoređujući u bibliotekama Šelijeve radove s kasnijim delima njegove supruge i došao do zaključka da je "Frankenštajn ili Moderni Prometej" previše dubok i mudar roman da bi ga napisala jedna "loše obrazovana devetnaestogodišnjakinja čiji su kasniji radovi bili sasvim prosečni". U jeziku "Frankenštajna" Loritsen je čak prepoznao Šelijev jezik, a tezu je potkrepio i činjenicom da je ovaj romantičarski pesnik napisao desetine horor priča čiji stil upućuje na "Frankenštajna". On čak navodi tvrdnju da se i Meri Šeli u kasnijim godinama čudila kako joj je pošlo za rukom da napiše "Frankenštajna". Po njegovim rečima, gotovo deset godina nakon Persijeve smrti, zapitala se kako je uopšte kao mlada devojka uspela da "izmisli i da razradi jednu tako gnusnu ideju". Ne bih da protivrečim Šelijevoj, ali ne verujem da ima pisca koji bi do tančina i bez ograda mogao da objasni kako mu je "uspelo" da napiše neko delo. To je neobjašnjiva misterija. Da je drugačije, umetnost bi bila egzaktna nauka.

 

ImageOvih dana me proganjaju i lokalne priče o plagijatima i krađama književnih dobara. Nedavno je iznenada umro mokrinsko-novosadski pesnik Mita Golić. Tim tužnim povodom, jedna moja rođaka mi je rekla: "...uvek sam imala osećaj da ga Mokrinčani nisu razumeli ni prihvatili." I bila je u pravu. Najčešće su oni koji i nisu čitali Mitine knjige tvrdili da je Mita u svemu kopirao Miroslava Antića, mnogo poznatijeg mokrinskog pesnika, a da je sam Mika kupovao pesme od studenata književnosti koje je kasnije objavljivao u knjigama pod svojim imenom. Ne zna se koja je od ovih tvrdnji besmislenija i bezobraznija. Mita je bio autentični lirski metafizičar i siguran sam da će njegova poezija nadživeti sve provincijske abrove.

 

Eto, pre koji dan mi je jedan student posvedočio kako mu je, kad je u kikindskoj biblioteci pomenuo moj roman "Kazimir i drugi naslovi", bibliotekarka odbrusila, parafraziram: "Zašto da čitaš plagijat, uzmi original! Tešin je plagijator!" Ispalo je, po toj bibliotekarki, da sam plagirao roman svog prijatelja iz Čačka, iako je on objavljen tri godine nakon što sam u Zagrebu i Beogradu publikovao dva velika i najvažnija poglavlja iz "Kazimira"!? Štaviše, odlomke iz romana "Pisac izdaleka", za koji kikindska književna ekspertkinja iz redova Socijalističke partije, pretendentkinja na direktorsku funkciju, upućenija u književne stvari od svih mojih urednika, recenzenata, kritičara i antologičara, kaže da sam ukrao, objavio sam u "Severnom bunkeru" i čak uvrstio i u izbor iz srpske proze koji sam pravio za hrvatski prestižni časopis "Libra/Libera". (Poslednja vest je da se jedna bibliotekarka prepoznala kao "ekspertkinja" te je rešila da me tuži za klevetu!?) Kad sam ovaj slučaj ispričao Vladanu Matijeviću, koji je, uzgred, za navedeni roman dobio NIN-ovu nagradu, nije mogao čudom da se načudi, na kraju mi je rekao: "Šta mogu reći? Ali šta sve o meni nisu pričali, pre nego što su počeli da me ignorišu. Teško je biti pisac u Srbiji, sa tim se moramo pomiriti." Osporeno mi je pravo da radim u Kikindi, sada mi osporavaju i pravo da pišem sopstvene knjige, a pri tom su još otkrili da posedujem natprirodne moći. Ako ništa drugo, u književnu istoriju ću, za razliku od Dena Brauna, Vladimira Nabokova i Meri Šeli, ući kao neko ko ume da plagira nenapisane romane drugih pisaca.

 

Autor: Srđan V. Tešin

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement