RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Rac Tibor (fotograf) - Rockgraph Selfzin

 

Spori hod niskog neba

 

ImagePrvu misao koja mi je na pameti, a u direktnoj je vezi sa temom ovog pisanija, sročio je Oskar Vajld za predgovor knjige o Dorianu Greju. On je naveo da je "umetnost ustvari u isto vreme i površna i simbolična i da onaj ko je pripravan da vidi više, mora da zagrebe, a potom i zagledne šta se nalazi ispod te površine. I sve to čini kompletno i isključivo na svoj rizik".

 

Silina koju je punk i novi talas doneo kao osebujnost i energiju i izražajno sredstvo jedne cele generacije je sa jako malim zakašnjenjem stigla u naše krajeve, taman toliko da taj "delay" izazove pravi kreativni vrtlog. Objašnjavajući pre nekoliko meseci mom nemačkom prijatelju odakle i otkuda SADA tolika količina dobrih bendova na samom početku 80-tih u bivšoj nam zemlji (internet je čudo!) razjasnio sam mu da je taj prvi udar kao kolektivni udar na pojedinca bio i sigurno najvažniji za razvoj čitave scene, koja sa naizgled malim prekidima i mimikrijama traje i do dana današnjeg. Vizuelno ili zvu.no, naizgled monolitna scena, na sreću, veoma je kratko trajala, a zatim se razvila u mnoge misli i ideje. Pojedinci su nakon turbulencije od udara uvideli da u njima postoje potencijali koji se mogu potpuno uklopiti u "zeitgeist", a opet od njih samih napraviti kompletno nezavisne, ne samo "pojave" već i prave, autentične "umetnike", nevezane za vreme ni prostor, ali i nebitno kako to njima rogobatno i odurno tada zvučalo.

 

Rane osamdesete su sobom nosile scenu koja je po mom skromnom mišljenju mogla da se nosi sa najkvalitetnijim u svetu, a imala je i taj kvalitet koji nam je igrom slučaja podarila geografija i sve što se dešavalo spram nas u odnosu na druge svetove. U sistemu koji je bio čardak ni na nebu ni na zemlji, mnogi su dohvatili nešto od svetlucavosti dragog kamenja, posegnuvši za blagom koje je bilo dostupno tada. Svako je svoje "bogatstvo" gledao i posmatrao iz svog ugla i krajnje spontano pomagao raznolikost scene, koja je ortodoksne trendsetere (kojih svuda ima) bacala u očajanje, nemogucnošću da ih raspoznaju i da im se prilagode, dok je onoj drugoj, kreativnijoj grupaciji samo pomogao da se nakon prvog, kao što rekoh tzv. "kolektivnog" udara presaberu i hrabro iz sebičnih ili pak nesebičnih razloga prezentuju sopstvenu viziju. I sada već dolazim do svoje omiljene teme - lične utopije - koja se savršeno uklapa u sve ovo, a opet nije neophodno da ima ikakvog uticaja na sredinu ili već kakvo gibanje van svog poluzatvorenog kruga. A imala jei ima.

 

Dakle, došlo je do prave separacije raznih scena od kojih je svaka imala svoj specifikum i nosila kvalitet obojen u već shvaćene različitosti koje je taj kraj nosio, i sve je to bio samo još jedan razlog za veselje, pogotovo sa današnjeg skoro "ksenofobičnog po defaultu" pogleda na svet. Druženja, razmena energija, kolaboracije i pozitivni podsticaji su stizali sa najrazličitijih strana i nikad se nije znalo čime ćemo biti iznenađeni. Naravno, sve je ovo bilo daleko od bajkovitog stanja (bilo je i jako velikoh razočaranja), ali točak se i dalje i dalje okretao.

 

ImagePojedinci iz mase, pojedinci u samim grupama, kao i ljudi izolovani od gradske vreve počeli su sami sebi da postavljaju pitanja da li su spremni da to što imaju pokažu i mogu li i to da dokažu. Sve je bilo svedeno kao pokretač kompletno ličnog sveta, na kompletno ličnu utopiju koja vremenom, kao i svaki virus pronađe "napuklinu" iz koje zarazi one najbliže ekspoziciji. Ono što je mene tada najviše radovalo je odbacivanje nihilizma i hvatanje linka sa već postojećim i za nas dotle preafirmisanim i možda pretencioznim umetnostima kao što su film, književnost, strip, fotografija, slikarstvo itd., do saznanja da svet nije počeo od pre nekoliko godina, i tada je znanje postalo deo operativnog procesa i stvaranja. Povratka više nije moglo da bude. Samo oni tvrdkorni i krajnji komformisti (što je apsurd - jedini su kočničari, upravo oni koji tvrde da su jedini beskompromisni, a sa moje lične i profesionalne strane, mislim da je to samo strah od novoga) su sasvim bezrazlozno napadali, obasipali drvljem i kamenjem upravo one koji su se samosaslušali i pokušali da se na najrazličitije načine razviju. Sada je to već bilo i nešto drugo, još uvek daleko od glavne struje, ali sa sasvim jasnim raspoznavanjima i uticajima što i nije baš bilo uvek za njih prijatno. Muzika nije više samo bila zabava i hvala nebesima na tome, neki su je koristili i kao tranziciono sredstvo za sopstveni način izrazavanja ili pak inspiraciju za svoje radove iz raznoraznih kreativnih sfera. Pojedinci su počeli da liče i hvataju vezu sa ponovo vaspostvaljenim formama izražavanja znanim odvajkada, ovog puta sa pronicljivošću i krajnjom i decidnom direktnošću primarnog udara (čitaj punk i new wave). Iskustva i inspiracije su takođe tražena i nalažena na izvoru, tj. sa ljudima koji su imali hrabrosti i volje i mašte da to rade, mnogo, mnogo godina pre, sa mnogo većim rizicima i konsekvencama.

 

Raspad stare zemlje nije doneo samo geografsku separaciju, već, nažalost, i mentalnu. Nemogućnost direktnog komuniciranja kao i favorizovanje ostalih oblika "kreativnog" izražavanja nas je uverilo da je (za neke, ipak) muzika postala ne samo zabava, već i dnevno politički pamflet za ostavrivanje projekata nalik jednom albumu (music for the masses). Koliko god nevelik, ali ipak jak i na svu sreću i ne baš primetan (zbog eksplicitnih stražara i "posmatrača") nukleus i uticaj ostataka scene čini da se kreacija razvija u jos zatvorenijem krugu, a sada već daleki idoli, postaju samo razlog za priču i kojekakve maštarije koje donose sobom konglomerat najvećih različitosti koje je uslov mogao da priušti. Lagano se opet javlja scena, ili scene, izdanja se pojavljuju ne baš u optimalno muzičkim uslovima koji garantuju maksimalan kvalitet, ali sve i dalje postoji i kao kompletna oponent paradi besmisla koja sa ove distance i jeste bio jedan, jos do tada neviđeni, možda i prvi pravi reality show.

 

Upravo iz takvog miljea nekom neverovatnom snagom se pojavljuju mladi umetnici, sa krajnje iracionalnom dobrom voljom da sa malobrojnim, ali ipak prisutnima podele deo svoje lične vizije (zamalo do opet upotrebim izraz "lične utopije") i poseju seme iz koga će nići nešto ko zna gde. Skoro pa mitsko, bacanje semena na (polu)plodnu parcelu kojoj vreme (ni društveno ni meteorološki nije saveznik, ni savetnik) dovodi do krajnje obrnute situacije. Od raznoraznih kreativnih radionica, pozorišta, crtaonica nastaju bendovi koji počinju polako da tvore scene unutra scena. Istovremeno recikliranje ideja 80-ih i globalno i lokalno na sreću ne samo nas - željnih pre svega novokreativnosti u nostalgiji, ide na korist trzanju ruke od stiska kiklopa i hidri brejnvošinga. Na tom putu svako ko se u bilo kom trenutku postavi kao neka vrsta vodiča ili gurua je više nego dobrodošao, trud prljavih ruku od kopanja zemlje će se viseštruko isplatiti, ali vas neko treba da odvede i do plodnog tla, a posejano je mnogo toga.

 

Autor: Mileta Okiljević, baltazar zauberquelle

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement