Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (15)

 

Priče i novine: 16. maj 2007.
Image "Priče se ne nalaze u novinama", kaže Aleksandar Gatalica. "U novinama se pronalazi duhovita građa za priče, bez koje nema ubedljivog pisanja. U radu na ovoj knjizi najviše sam se oslonio na prve posleratne brojeve lista Politika. Šta sve tamo nisam našao. Čini mi se da je ta građa mogla da napravi ne jednu, već nekoliko knjiga. Politika je odražavala vreme u kojem su se zatekli moji junaci. To je bilo doba nemaštine, prvih proglasa, zamene okupacionih novčanica (samo do 100.000 dinara, ko je imao više mogao je da ih baci), prvih radnih akcija po reonima Beograda, mobilizacije i njenog izbegavanja, prijavljivanja ilegalnih radio-odašiljača (na kojima se nekad slušao Radio London), zamračivanja i raznih danas pomalo tužnih, pomalo smešnih naredbi. Najzanimljiviji su bili mali oglasi u kojima kao da su punde davali samo moji junaci. Jedan je tako nudio "časove klavira mladim gospođicama", drugi prodavao "zlatne zube, rasparene i uparene" i da ne nabrajam dalje."

 

ImagePogledom prolaznika: 17. maj 2006.
Sticajem čudnih literarnih okolnosti, baš onih dana kada sam čitao njegove putopise, putovao sam niskim noćnim autobuskim letom od Tišminog Urvideka do Albaharijevog Zemuna sa Borom Draškovićem. Razume se da je to sasvim irelevantna stvar za književnu kritiku, s obzirom na to da teorija strogo kaže da se podaci iz života pisca ne mogu dovoditi u vezu sa njegovim delom. Ali, šta ako se čitalac, pisac i već pomenuto delo nađu na istom sedištu, uz nužno usputno pitanje: u čijem krilu će sedeti knjiga - piščevom ili čitaočevom!? Da li teorija u takvom slučaju može da ustupi mesto jednom takvom izuzetku ili će autobus ipak biti mali za sve? Teško, jer se radi o knjizi putopisa koji lično podrazumevaju, što će u ovom slučaju biti više od rezervacije. Čitalac i Boro Drašković ipak tokom vožnje neće prozboriti ni reči, ali će čitalac sve vreme, u kutiji sa tek kupljenim novim rašniranim cipelama kriti knjigu zelenih korica, baš onu koju je napisao poznati reditelj, profesor, esejista i intelektualac, koji, eto sad, sedi kraj njega. Neće otvarati kutiju, neće vaditi knjigu, ali će se tokom vožnje sigurno zapitati da li je sve ovo slučajno. Čitati putopis, putovati na kratko sa čovekom koji ga je napisao i kriti knjigu u kutiji sa novim cipelama - metaforom novih putovanja?!

 

Idenititet: 17. maj 2006.
Image "Taj čovek je menjao živote kao hotele", kaže u jednom trenutku epizodsita novog romana Dragana Velikića i tom rečenicom napravi metaforu pod čiji bi kišobran mogla stati suština vrlo složenog "Ruskog prozora". Pre svega zato što je jedna od glavnih tema romana pokušaj da se, kako će precizno i sa čežnjom reći jedan drugi junak, "istovremeno žive sve mogućnosti", "da se održi kontakt sa propuštenim životima", jer je "pravi identitet (možda) razliven u bezmerju propuštenog".

 

ImageMartina Vrbos: 7. jun 2007.
Intervju sa Martinom Vrbos. Svestrana, harizmatična i drugačija. Radi na MTVAdriji, gde vodi "Blok" - već kultnu emisiju koja se bavi hip-hop muzikom i kulturom. Pevala je u "Putokazima", pevala prateće vokale grupi "Let 3". Pojavljivala se u reklamama. Glumi i muzicira sa Radetom Šerbedžijom po celoj bivšoj Jugoslaviji. Voli "Queen", Stevia Wondera, Johna Travoltu. Na život gleda "sa sunčane strane". Pitam je kako je došlo do njene saradnje sa Radetom Šerbedžijom. Nastupa sa njegovim bendom, ali i glumi sa njim. Pitam je da li bi mi rekla nešto o svojim glumačkim iskustvima, nešto o Šerbedžiji. "Upoznali smo se prije osam godina dok sam ja još pjevala u Putokazima", odgovara Martina Vrbos. "Nedugo zatim me pozvao da glumim s njim u filmu i tako je sve skupa krenulo. I dan danas nastupamo skupa (koncerti po cijeloj exYU). A što se tiče Rade kao čovjeka, znam da mnogi imaju političke predrasude o njemu, ali to su idioti koji ne razumiju umjetnost. On je divan čovjek i prijatelj, glazbeno funkcioniramo savršeno i jednostavno ne dam na njega." Pitam je i zašto na MTVAdriji vodi baš emisiju o hip-hopu. "Nisam ja imala nikakav utjecaj, ali kad sam dobila emisiju, mislim da sam je dobila zbog kose (Macy Gray)", odgovara duhovito Martina. "Da se gledalo znanje o hip-hopu prije bi mi dali da vodim emisiju o ljepoti, ali to se s vremenom promjenilo."

 

Preusmeravanje energije: 13. jun 2007.
Image Na televiziji Vojvodine gledam reprizu emisije "TV ja" u kojoj Duško Bogdanović intervjuiše reditelja i pisca Gorana Markovića. Goran Marković je duhovit i inteligentan, kao i obično. Ovog puta me naročito interesuje jedno pitanje koje otvara u toku razgovora: umetnici u politici! Marković napominje da se, u najvećem broju slučajeva, velika energija koju umetnici poseduju, u političkom svetu, može izvitoperiti u nešto sasvim destruktivno, u opasnu negativnu energiju, koja lako može napraviti nevolju. Nastavlja pričajući zanimljivu anegdotu o čuvenom slikaru Tabakoviću koji je uvek odbijao da bude u komisiji za prijem novih slikara. Kada ga je neko na kraju već upitao zašto to odbija kada je najstariji i najiskusniji, Tabaković je dao jedno sasvim genijalno objašnjenje. Godine 1924. pojavio se na bečkoj Akademiji kandidat sa imenom Adolf Hitler. Odbijen je. Možda bi svet danas izgledao sasvim drugačije da je taj kandidat tada primljen! Goran Marković, bez svake sumnje, ima istančan osećaj za dobre priče. Naravno, o tome svedoče njegovi filmovi, dramski komadi, ali i knjiga "Godina dana", vrlo zanimljiv dnevnik sa mnogo sličnih anegdota i storija.

 

ImageRez: 14. jun 2007.
Intervjuišući književnika Aleksandra Gatalicu za prvi broj "Reza", nisam odoleo a da ga ne upitam ono što me zaista interesuje i ono što pitam gotovo sve sagovornike: Da li pisac mora imati društveni angažman ili se može pravdati rečima: ja pišem, ne zanima me ono što se oko mene događa? "Na takva pitanja više puta sam odogovarao", rekao je Gatalica. "Pisac kao pisac ne treba da ima nikakav angažman, pošto nas je istorija književnosti nedvosmisleno naučila da angažovana litratura ima vrlo ograničen rok upotrebe. Pisac (kao i sve druge javne ličnosti) obavezan je, međutim, da svoju poznatost ne drži kod kuće, već da je upotrebi na dobro svoje sredine, svog jezika i svojih čitalaca. To je mišljenje koje nisam promenio godinama."

 

Teofil Pančić: 19. jun 2007.
ImageIntervju sa Teofilom Pančićem za zrenjaninski književni časopis "Ulaznica". Pitam Teofila da li postoji neki poseban razlog što je baš tokom 2006. i na početku 2007. godine objavio čak četiri knjige?! "Pravi razlog je to što pre toga dve godine nisam objavio nijednu knjigu", odgovara. "Drugim rečima, radio sam kampanjski: dugo sam otezao da se, preopterećen redovnim obavezama, pozabavim radom na knjigama. A kada sam jednom ipak krenuo da ih sređujem, ruka je krenula sama... Rezultat: četvorke. Ali koje, čini mi se, uopšte ne liče jedna na drugu, osim što imaju istog autora. Upravo ta žanrovska i tematska raznovrsnost spasava ih, nadam se, od toga da se međusobno guše, gušaju i smetaju jedna drugoj na policama knjižara." Primećujem da su mnogi od tekstova objavljenih u njegovoj novoj knjizi "Osobeni znaci" zapravo pripovetke! Pitam ga da li nakon "Osobenih znaka" namerava da piše prozu? Da li je nekada možda počeo da piše roman ili ga možda napisao ali ne želi da ga objavi? "O da, jednom sam bio počeo da pišem roman. Imao sam osam ili devet godina, i pisao sam o bićima sa Jupitera koja, iz nekog razloga, skakuću na jednoj nozi. To je sve čega se sećam glede "fabule radnje". Očigledno, tada još nisam znao da je Jupiter gasovita planeta, šta god to značilo. A verovatno znači da se ne može baš skakutati po njegovoj površini, ni na jednoj ni na dve noge. Srećom, roman nisam završio", odgovara zanimljivi sagovornik i nastavlja. "Još većom srećom, o njemu ne postoji nikakav pisani trag. Svestan sam, i ne bežim od toga, da (sve veći?) deo mog pisanja sadrži taj narativni, "prozni" aspekt, i verovatno će se to u budućnosti dodatno proširivati i produbljivati. Ipak, sumnjam da ću ikada biti pisac "klasične" beletristike, jer mislim da su moj (pretpostavljeni) talenat, duh i senzibilitet naprosto drugačije sorte, i da me prirodno vuku izvesnoj, hajmo reći, esejistici s pripovednim nabojem (a ne obrnuto)."

 

ImageSlavenka Drakulić: 20. jun 2007.
Poslao sam uredniku Tešinu intervju sa poznatom evropskom književnicom Slavenkom Drkulić koji će biti objavljen u novom broju magazina "Rez". U jednom odgovoru Slavenka Drakulić kaže: "Bol pretvara tijelo u zatvor". Raduje me intervju o Slavenkinoj novoj knjizi sa naslovom "Frida ili o boli"...

 

Miroslav Antić: 25. jun 2007.
ImageI ove godine sam imao tu čast da budem scenarista Memorijala "Miroslav Antić", tradicionalne priredbe koja se već dvadeset jednu godinu, svakog 24. juna u 21 čas, održava na trgu u Mokrinu. Odabrao sam da ovog puta rasvetlimo Antićev mornarski život - tek jedan od mnogih života koje je ovaj pesnik, novinar, slikar, filmski i pozorišni stvaralac živeo. Scena je predstavljala brod, a slogan ovogodišnje priredbe bio "Bio sam mornar ili pronađi more u sebi". Prošle godine glumci su čitali Antićeve tekstove i pesme o kafani, a ovoga puta smo za Kalinu Kovačević, Nadu Macanković, Ivu Štrljić, Slobodana Stefanovića i druge učesnike odabrali tekstove čija je tema bila more. Knjiga okosnica oko koje se sve ovog puta vrtelo ili talasalo, bila je knjiga "Izdajstvo lirike", u kojoj su sakupljene misli - dopisnice i pisma sebi i drugima - ovog velikog pesnika. Računao sam, s obzirom na temu, da bi bilo zanimljivo izabrati Antićeve misli koje su nastale kraj mora, na obalama, jer bi se tako videlo kako je to more - na koje je Mika prvi put otišao kad je krenuo u mornaricu, prijavljen za Jadran još u sedamnaestoj - uticalo na njegovo kasnije shvatanje sveta. Evo baš zbog toga na ovom mestu tih nekoliko misli iz odlične knjige "Izdajstvo lirike" koju je u okviru sabranih dela štampao novosadski "Prometej". Miroslav Antić: Korčula, 1950. godine: Dok gledam ovo more, stalno me progoni misao: možda umeti stvarati znači - prosto sakupljti ono što je već stvoreno. Kotor, 1973. godine: Suze se bruse strpljenjem". Split na Gripama, 1950. godine: I reče moja misao: Ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek. Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo. Monte Karlo, 1956. godine: Moja je misao lako uhvatljiva i glatka i svako je odmah razume. Osim mene. Šibenik, 1982. godine: Moja mudrost je obična i liči na dečiju igru. I ja je, evo, osluškujem kao svoj pošteni deo radoznalosti ovog ogromnog čovečanstva. Oni koji u sebi nose velika kretanja i ritmove života, opominju me često da samo malo treba da budem vladar nad stvarima. Šta znači vlast nad stvarima? Moji su stari govorili: nauči da se vladaš da bi mogao vladati. Kornatska ostrva, 1964. godine: Pomešan s lišćem, vetar ima mek i žut glas, kao ona devojka kojoj sam obećao na stepeništu katedrale da ću joj kupiti jedno od ovih 1200 ostrva i kupio bih, kako sam bio romantičan, kako sam bio poludeo tog avgusta, samo da mi je danilo Grujić na vreme poslao onaj honorar što sam čekao. Ta devojka je danas ko zna gde. Majka nečije dece. I neočešljana. I zgađena na mene i sva ostrva i sve početničke pesme na svetu.

 

ImageRatko Radivojević: 2. jul 2007.
Intervju sa novosadskim glumcem Ratkom Radivojevićem. Pored svega ostalog što radi, Ratko je osnivač i "Brod teatra", neformalne grupe pozorišnih profesionalaca, bez stalnog mesta i sigurnih izvora prihoda. "BROD plovi od jedne do druge predstave, od jedne do druge pozorišne scene, od jednog do drugog sponzora, ispitujući svoje mogućnosti i mogućnosti pozorišta." Ove godine plove plovnim putevima Vojvodine od 21. jula do 2. septembra i prikazuju predstavu "Naš život malen uokviren snom". Tekst Đorđa Pisareva, sa Šekspirovom "Burom" u pozadini...

 

Nova knjiga: 3. jul 2007.
Image Borislav Čičovački pripada onim piscima čije su biografije toliko zanimljive da im je naprosto teško odoleti. Rođen je u Somboru 1966. godine, diplomirao je i magistrirao obou na novosadskoj Akademiji i diplomirao biologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu. Usavršavao se na prestižnim fakultetima u Amsterdamu, a u Holandiji je uz sve to objavio dva romana i jednu zbirku pripovedaka, te tako stekao ime u tamošnjoj književnosti. Razume se da se ovakve sočne biografije ne uzimaju u obzir kada je o samom delu reč, ali takvi "životopisi" ipak služe kao neka vrsta literarne (a la Papa Hemingvej!) udice koju čitalac proguta i tek tada uvidi da je upecan. No, tad je već zaboravio biografiju i već je u onome što se u knjizi obično pronalazi ispred: u samoj priči koja je kao plod fikcije uvek nadmoćnija od stvarnosnog, ma koliko ono pikantno bilo. Tu već imamo posla sa delom koje ovog puta nosi naslov "U starini, ime mu beše Hemus" - knjigom koja je 2000. godine objavljena u Holandiji. U već pomenutoj belešci o autoru stoji da je reč o romanu - o čemu bi se moglo naširoko raspravljati i što bi se teško moglo dokazati - ali takva rasprava nema smisla jer sam pisac u predgovoru jasno kaže šta je bila njegova namera. Knjiga "U starini, ime mu beše Hemus" zapravo je zbirka tekstova (i pripovesti) koje su podeljene u tri celine. "Prvu čine varljiva sećanja, skice, na susret jedne rane mladosti sa lutajućim, neupokojenim duhom monarhije Habsburgovaca u scenografiji pitoresknog panonskog gradića." Druga celina sadrži šest pripovedaka, koje je autor, kako sam napominje, mogao smestiti pod naslov "Šest pogleda na smrt moje domovine", opisujući "raspad najveće južnoslovenske države (dotad stvorene), praćen očima nedužnih mladih ljudi, onih čije životne priče slede sunovrat zemlje u kojoj su rođene". Treća celina, opet žanrovski drugačija, najpre je putopis iz Raške koji pisac nadopunjuje mislima, snovima, stihovima iz narodnih pesama, ali i odlomcima iz intervjua, te novinskih članaka, posebno u predgovoru insistirajući na citatima razmišljanja dva velika književnika, Kiša i Pekića, o nacionalizmu. Recimo: "Nacionalizam je, pre svega, paranoja, kolektivna i pojedinačna. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti"...

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement