Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Polasci vozova za propuštene živote

 

Dragan Velikić: "Ruski prozor", Stubovi kulture, Beograd, 2007.

 

Image"Taj čovek je menjao živote kao hotele", kaže u jednom trenutku epizodsita novog romana Dragana Velikića i tom rečenicom napravi metaforu pod čiji bi kišobran mogla stati suština vrlo složenog "Ruskog prozora". Pre svega zato što je jedna od glavnih tema romana pokušaj da se, kako će precizno i sa čežnjom reći jedan drugi junak, "istovremeno žive sve mogućnosti", "da se održi kontakt sa propuštenim životima", jer je "pravi identitet (možda) razliven u bezmerju propuštenog". Zaista je teško naterati čoveka da ne misli o onome što jeste, još je teže (samo)zabraniti mu da rekapitulira proživljeno i pita se kako je postao to što je sad, ali može biti da je najgorče i najteže čoveku da se oslobodi misli o tome šta je mogao postati i koje je sve druge živote mogao živeti da su okolnosti bile samo malo drugačije. Oko ovih tema, jedan od najboljih i najpoznatijih domaćih pisaca Dragan Velikić (1953), gradi svoju zanimljivu priču.

 

Za glavnu metaforu te storije bira zanimljivu metaforu ruskog prozora. "Ruski prozor ili fortočka je prozorčić veličine sedam puta osam centimetara koji se otvara kada je niska temperatura", objasnio je pisac suštinu tog pojma u ranijem intervjuu "Politici". "On je suviše minijaturan da bi se prostorija rashladila, ali pomaže da se izluftira. Dakle, daje svežinu, ali ne hladi. Kada sam pre deset godina boravio u jednoj staroj kući u Hamburgu, soba je grejana celu noć, jer je napolju bio sneg, a taj prozorčić je sve vreme bio otvoren i tada sam saznao da ga zovu "ruski prozor". Ruski prozor ima tu metaforu da uvek postoji način da se pobegne iz sebe, da se povremeno zbriše iz situacije u kojoj se nalazimo, a da se ne nanese mnogo štete."

 

Dva glavna junaka Velikićevog romana stoje pred ruskim prozorom. Ukoliko bismo smeli da se poigramo metaforom, onaj stariji, muzičar Danijel koji pravi inventar svog života, otvara to prozorče, pokušavajući da pobegne iz sebe i da lutajući po zimi svoga života, koja je hladna kao i ona sibirska za koju je prozor inače u orginalu projektovan, sretne sve propuštene mogućnosti, upravo onaj identitet razliven u bezmerju propuštenog. Onaj mlađi glavni junak, Rudi Stupar, poput svih junaka bildungsromana, tek treba da uđe u prostoriju iz koje je pomenuto prozorče jedini izlaz. Mora da vidi čitav niz mogućnosti koje pred njim stojem, da se konfrontira sa celim svetom kako to već junoše u bildungsromanima moraju, i da na kraju živi svoju sudbinu - sudbinu koja traži luftiranje. Danijel sabira propuštene mogućnosti, a Rudi ih vidi pred sobom, očajnički se trudeći da ih sve proživi. Sva ova problematika je u vrlo zavodljivom i pitkom romanu od tri stotine strana razblažena dobrom dramaturgijom i samim tim data na jedan nebanalan, pozadiniski način, bez bilo kakvog esejiziranja: da se konzumira i da se o njoj razmišlja tek ako čitalac to želi.

 

"Ruski prozor" je koncipiran kao "roman - omnibus". Sastoji se od tri (po dužini nesimetrična) dela. Priču otvara ubedljivo najbolji deo knjige, naslovljen kao "Zapisi iz života malograđanina", u kome upoznajemo dirigenta Danijela. Drugi deo knjige, sa naslovom "Vozovi" donosi nam priču o sazrevanju Rudija Stupara, mladića koji nije uspeo da upiše glumu, koji jeste završio germanistiku, postao profesionalni šetač iz oglasa i tom prilikom sreo nepokretnog Danijela, čiju životnu priču sluša i beleži, baš kao i životnu storiju stare glumice gospođe Marije Lehotkaj, sabirajući sve životne mogućnosti. Rudi traži sebe u vojvođanskoj provinciji, Beogradu, Budimpešti, Minhenu, Hamburgu, što "Ruski prozor" čini evropskim romanom. Šta Rudi Stupar na kraju postaje u nemačkom pogrebnom preduzeću "Paradizo"? Da li postaje pisac ili ludak? Da li samo pisac može živeti sve mogućnosti i držati u šaci bezmerje propuštenog? Omnibus završavaju (može biti pomalo suvišne) "Neke druge priče" koje nadopunjuju do tada otvorene živote i sklapaju slagalicu do kraja - slagalicu koja je pre trećeg dela možda već bila složena.

 

No, pre traganja za manama u "Ruskom prozoru", treba podvući najbitniju stvar. Novi roman Dragana Velikića duhovitiji je od svih njegovih prethodnih knjiga, naročito u prvom delu. Ta dobra doza inteligentne i stišane duhovitosti podupire simbolički plan motivacije. Pored toga što tera na smeh, duhovitost ovde ima i dodatnu svrhu. Ona slikovito opisuje odnose među karakterima, bez da pisac na takve stvari troši reči. "Nije dobro kad se mešaju svetlosti", kaže recimo Danijelova majka, pričajući o ženi koja je i danju držala upaljeno svetlo, te na kraju skoro oslepela. Desetak strana potom, kad pripovedač otvori priču o ocu koji je veći deo godine plovio na prekookeanskim brodovima, retko dolazio kući i tada se kroz dnevnu sobu kretao kao po brodu, pripovedač nam saopštava da otac nikada nije gasio svetlo za sobom. "Navika sa broda, gde po hodnicima i prostorijama potpalublja svetlo gori i danju i noću."

 

Pored duhovitosti, "Ruski prozor" krije u sebi još jednu dobru literarnu odliku. Naime, roman je pun zanimljivih karaktera. Nijedan od junaka nije običan. ("Još nikad nisam video triler u kojem je detektiv prehlađen.") Svi junaci - a ima ih više nego mnogo - neobični su i zanimljivi na svoj način, kao da su izašli iz "život piše drame" rubrika. Gotovo uvek sadrže neku čudnu ili bizarnu osobinu, čime nas Velikić za njih trajno vezuje. Danijelov deda, Miodrag, otpravnik vozova u stanici Sićevo, ima čudan hobi. Šeta pustom prugom i pravi kolekciju predmeta bačenih kroz prozore vozova. Čini se da je to sasvim nebitna digresija. No, pronađeni predmeti služe glavnom motivu, upućujući na sve živote koji su prugom protutnjali, skrećući pažnju na neke druge živote koje se vode, na propušetene mogućnosti o kojima će junak razmišljati dok drži srebrnu kašiku sa monogramom "Orijent - ekspresa". Sve to podupire "simboliku" priče, baš kao i različite palice koje drže dva različita dirigenta. Deda koji maše vozovima i Danijel koji stoji pred orkestrom.

 

"Ruski prozor" je rasadnik zanimljivih karaktera. To je morao biti, jer je to njegova tema. Junaci moraju videti propuštene mogućnosti i živote u likovima koje sreću, a svi oni su drugačiji, čudni, zanimljivi toliko da se o njihovim životima i poslovima mora pričati. Pravi primer takvog razgledanja je Rudijeva šetnja budimpeštanskim Bulevarom. Tražeći sebe, on gleda u upaljena svetla tuđih stanova i sluša ko u njima živi. "Oskar Bodor, sudija, bogata karijera pod ruskom haubom, tri puta je lomio desnu nogu na tenisu, veliki gurman, govori u snu. Katalin Beregi, vlasnica salona za umetničko štopanje, udovica, stalni posetilac poslastičarnice "Mocart" na Bulevaru, u ljubavnoj vezi sa krojačem iz Ulice Dob, koji je pre dvadeset godina u postavi jedng oficirskog šinjela našao svežanj novačanica od po sto dolara…"

 

Pitanje je koliko je lako piscu kada roman - pa taman on bio i omnibus - napuni tolikim karakterima. Dragan Velikić vrlo vešto vodi priču, trudeći se da ne zaboravi do kraja neke od likova. U priču, treba i to pomenuti, Velikić ponekad ubacuje i kratke anegdote koje fino začine roman, poput one o mađarskoj železnici. Naime, posle Trijanonskog mira, kada je Mađarska izgubila dve trećine teritorije, veliki problem su bile železničke okretnice, jer su se važna železnička čvorišta našla na tuđim teritorijama. Mađarska je godinama imala tehničke probleme u železničkom saobraćaju. Zašto ovo na kraju? Ne zbog toga što se u gužvi junaka u "Ruskom prozoru" piscu ponekad desi da se pojedini likovi zagube poput pomenutih okretnica, već zbog toga što je slučaj sa mađarskom železnicom tako dobra metafora cele Velikićeve priče. Ne ostaju li neka naša čvorišta zauvek na nekim tuđim teritorijama, nemamo li i mi problem da povežemo sve svoje linije? Moramo da čeznemo za svim onim mogućnostima koje smo videli a koje ne možemo iskoristiti. Moramo da se sećamo pruga koje smo videli, a kojima naš voz nikad više neće kloparati.

 

Autor: Mića Vujičić (Politika)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement